“Ko god u ovom društvu odluči da postavi neko zdravorazumsko pitanje, ispadne protivnik ili jedne ili druge strane”
S jedne strane zaglušujuća buka „totalne propagande“ autokratske vlasti. S druge, opozicija koja na paradoksalan način preuzima režimsku konfliktnu matricu. Da li društvo u Srbiji srlja u unutrašnji konflikt?
„Teško je proceniti koliki je potencijal za unutrašnji društveni konflikt, jer on zavisi od mnogo faktora, ali osnova je postavljena i ona se ogleda u komunikacijskom raspolućivanju društva“, kaže za DW komunikološkinja Jelena Kleut, profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Prema njenim rečima, s jedne strane je snažna, planirana i strogo kontrolisana „medijska strategija“ vladajuće stranke. Ona počiva na kupovini medija i „upumpavanju“ državnog novca u medije preko projektnog sufinansiranja sadržaja i na druge nedozvoljene načine.
„Ti mediji potom postaju deo propagandne mašine koja javnost plaši ratovima, spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima, a kao jedino rešenje za te lažne pretnje nudi predsednika Vučića. S druge strane, opoziciona sfera u celosti je fokusirana na Vučića i stičem utisak da se i tu javlja jedna totalizujuća ideja koja bi se danas mogla sažeti u sintagmi: ’Ko nije za bojkot, taj je za Vučića’“, navodi Jelena Kleut.
To centriranje na Vučića, ocenjuje ona, ima dobre razloge, jer je jasno da on, mimo nadležnosti koje ima, donosi sve važne odluke: „Međutim, onda kada to postaje teza za ućutkivanje drugih, unutar ionako malog opozicionog prostora, sužava se prostor dijaloga. Čini se da danas u kritičkom delu društva preovlađuje stav da bi trebalo napustiti sve institucije i forme komunikacije s aktuelnom vlašću, pošto ova, osim nekoliko deklarativnih i svakako nedovoljnih poteza, ne pokazuje želju da išta promeni“.
„Međutim, kako se društvo ne bi dalje raspolućivalo, opozicija mora da osmisli kako će otvoriti komunikaciju s onima koji za tu vlast glasaju i sa onima koji uopšte ne glasaju. Danas je mnogo više ideja šta sve treba bojkotovati i blokirati, od ideja o tome kojim ljudima, pristupom i temama privući nezainteresovane i apatične birače“, smatra Jelena Kleut.
Šta demorališe ljude?
Politikolog, direktor novosadskog Centra za regionalizam Aleksandar Popov za DW kaže da je u ovom trenutku teško zamisliti da će aktuelni režim na demokratski način otići sa vlasti. Ali dodaje da je problem i u tome što imamo opoziciju „ovakvu kakva jeste“.
„Da je opozicija jača, možda bi imala i snage da sruši na izborima vladajuću garnituru. Ovako, režim je dopro do zadnje društvene pore, preuzeo je čak i mesne zajednice. Na razne načine tera birače da glasaju za njih, a s druge strane uspostavio je gotovo potpunu medijsku kontrolu“, kaže Popov.
Prema njegovim rečima, u društvu u Srbiji već nekoliko godina traju sporadični konflikti, koji se ogledaju kroz organizovanje, a zatim i gašenje građanskih protesta, poput protesta zbog „Beograda na vodi“, protesta zbog smena na Radio-televiziji Vojvodine, protesta lokalnog karaktera u Nišu, na Staroj planini…
„Oni su se vremenom uglavnom gasili, jer nije bilo jasnog vođstva, niti jasnog programa. A opozicija je toliko šarolika da jednostavno svaki glasač koji je građanski orijentisan, a ne nacionalistički, faktički teško može da podrži takvu opciju, gde imamo predstavnike od krajnje levice, do krajnje desnice. Otkad su oni počeli da vode proteste, postepeno se topio broj ljudi koji su dolazili… Tako da, ko god u ovom društvu odluči da postavi neko zdravorazumsko pitanje, ispadne protivnik ili jedne ili druge strane. To deluje demorališuće na veliki broj ljudi koji razmišljaju na racionalan, građanski orijentisan način. A opozicija se ponaša na sličan način kao i vlast, što je razlog za pesimizam“, ocenjuje Popov.
On dodaje da je takva situacija potencijalno opasna, jer se povećavaju međusobne protivrečnosti. Istovremeno, navodi, jedan broj ljudi se gura u apatiju, dok društvo gubi supstancu, jer mladi, i ne samo oni, glavom bez obzira beže na Zapad.
Bojkot je iznuđen odgovor
Novinarka i pravnica Branka Dragović Savić, glavna urednica portala „Autonomija“, za DW kaže da konflikt u društvu u Srbiji traje već godinama i da ga inicira vlast, dok opozicija suštinski ne samo da ne uspeva da se konstituiše, već „populistički lamentira nad Kosovom“.
„Onemogućavanje javnog dijaloga najočigledniji je dokaz autokratskog i suštinski antidemokratskog karaktera aktuelne naprednjačke vlasti u Srbiji. I ono nije usmereno samo na opoziciju, odnosno političke neistomišljenike, već i na sve društvene grupe, pojedince, ali i institucije. Danas nije moguće izraziti drugačije mišljenje ni u parlamentu, ni u vladajućoj koaliciji, pa ni u najmoćnijoj stranci te koalicije“, ocenjuje Branka Dragović Savić.
Prema njenim rečima, Srbija ima partiju na vlasti koja je u konfliktu sa svima koji nisu za nju, ali je i u konfliktu sa zakonima, sa institucijama – zbog čega ima potrebu da gradi svoje paralelne strukture, u koje se izmešta ekonomska i politička moć.
„I samo je pitanje trenutka kad će doći do tačke koja ovo društvo može odvesti u nekontrolisano nasilje. Naime, retorika vlasti koja se bazira na navijačkom i huliganskom mentalitetu zvuči kao svojevrsna priprema društva za otvorene sukobe, jer se kroz te poruke koje se svode na omalovažavanja, blaćenje, pretnje – zapravo promoviše golo nasilje“, upozorava Branka Dragović Savić.
S druge strane, ocenjuje ona, opozicija je saterana u slepu ulicu, jer niti ima smisla učestvovati u fingiranju demokratskih izbora, niti ima smisla pristati na političko samoubistvo.
„Tako da je bojkot iznuđen odgovor. Možda i način da se kupi još malo vremena za jačanje političke infrastrukture i definisanje jasnijeg političkog programa, umesto kopiranja vlasti u populističkom lamentiranju nad Kosovom i drugim izgubljenim bitkama iz ratova u kojima nismo učestvovali. Teško, međutim, da će značajniji politički rezultat biti moguć ukoliko i kampanja za bojkot bude vođena u vučićevskom maniru prozivanja i etiketiranja onih koji misle drugačije“, zaključuje Branka Dragović Savić.
Dinko Gruhonjić (DW)