Zajedništvo religijskih zajednica i desnice u kršenju ljudskih prava
Nekako uporedo sa masovnim protestima Poljakinja zbog zabrane abortusa, pred subotičkom i bolnicama u Hrvatskoj počela je akcija bizarnog naziva – 40 dana za život. Reč je o akciji iza koje očigledno stoji katolička crkva, a koju podržavaju i druge denominacije. Svi skupa, kriju se iza Udruženja “Hrvatska za Život”, iako nije jasno od kada se život piše velikim slovom. Na sajtu udruženja jasno je naznačeno da se materijalna sredstva prikupljena donacijama koriste najviše “za trudnice” (mada nema niti jednog jedinog podatka o pomoći ili svedočenja trudnice koja je odustala od abortusa i bila nahranjena, smeštena ili materijalno pomognuta), ali i za “putne troškove (20 gradova), promotivne materijale (transparente, letke, molitvenike), audiovizualne publikacije, internet oglašavanje, hranu i piće za molitelje i ostale potrepštine” (šta god to još ustrebalo skromnim izaslanicima božijim, koji osim molitve očigledno neće za nerođeni život da daju ništa, pa čak ni da ulože u sendvič koji će sami pojesti), “službene mobilne telefone, prevode”. O prikupljenim sredstvima, donatorima i finansijskim izveštajima ni traga. Navikla je crkva ne plaćati, ne polagati račune, ali i fino troškariti dok drugima deli moralne lekcije.
Nikome nije jasno ni ko stoji iza akcije u Subotici, na kojoj se svakodnevno pojavljuju sveštenici i takozvani molitelji. Facebook stranicu potpisuje fizičko lice, ali su predstavnici inicijative viđeni na regionalnom sastanku u Slavoniji u grupi ljudi koji su zahvaljujući narušavanju privatnosti bolničkog osoblja došli do imena i prezimena trudnice koja je u Vukovaru imala zakazan prekid trudnoće, te organizovali sačekušu i objavili ime trudnice na Facebook stranici.
Inače, cela je akcija osmišljena kao svakodnevna višesatna molitva opskurnih likova koji formiraju špalir na prilazu glavnom ulazu u subotičku bolnicu. Oni se navodno mole i poste, a ekumenizam kojim se akcija ponosi potkrepljen je transparentnima na ćirilici (kako su oni to lepo definisali na srpskom ćiriličnom pismu), te na mađarskom jeziku. Akcija koja se u Hrvatskoj pretvorila u pravi versko-fanatični linč, u Subotici je do sada proticala bez incidenata, a protest u bolničkom krugu, kako tvrde organizatori, odobrio im je direktor bolnice (što je Autonomiji potvrđeno u kratkom telefonskom razgovoru sa PR-om bolnice).
Akcija 40 dana za život prvi put je pokrenuta u SAD, a iza nje stoji verski fanatik upitnih stavova. Na tribinama pokreta širom sveta čuju se i rasističke ocene o neophodnosti većeg prirodnog priraštaja belih ljudi. Sličnim se argumentima služe i zagovornici zabrane abortusa i desničari (povezani naravno sa crkvama) širom Evrope, uključujući i one u Poljskoj čiji je ministar spoljnih poslova Vitold Vatčikovski, doslovce rekao: “Šta se to dešava sa Poljakinjama da Evropa mora da raspravlja o njima. Dužni su da se bave migrantskom krizom.”
Ipak, ni politički krajnje desni ni verski fanatici ne nude ništa osim populizma i molitve. Iako se kriju iza lažne ljubavi za nerođene živote, oni ne samo da ne promovišu već osuđuju kontracepciju, nije ih briga za siromašne, ponižene, žene i decu žrtve porodičnog nasilja, kao ni za decu žrtve pedofila u crkvi. Pomanjkanje empatije za one koji su ne samo već živi, nego i ugroženi razotkriva njihovo licemerje i moralnu bedu, a suština ovakvih inicijativa nisu ni život ni molitva, već bitka za prvi korak ka potpunom ukidanju ljudskih prava žena. Svodeći je ne samo na njenu osnovnu biološku funkciju, već i na nesposobno nedovoljno ljudsko stvorenje koje ne zna i ne može samo odlučivati o sopstvenom telu. Borci u lažnoj kampanji za život biju bitku kako bi dobili rat za konačni povratak u najcrnji patrijarhat i najmračniji srednji vek.
Na protestu podrške Poljakinjama u Parizu jedna gospođa je nosila transparent sa natpisom “I can’t believe I still have to protest this fucking shit”, i zaista je neverovatno da su prava za koja su naše pretkinje već jednom izborile, ponovo na dnevnom redu u Evropi 21. veka. Ono što je simptomatično i u Poljskoj, i u Hrvatskoj i u Srbiji, pa i u Mađarskoj, Slovačkoj i drugim državama u kojima je desnica u usponu ili na vlasti, jeste prećutna solidarnost i jedinstvo takozvanih tradicionalnih verskih zajednica i desnih političkih partija po pitanjima koja se tiču ukidanja ili umanjivanja ljudskih prava. Evropa, što preko Saveta Evrope, što preko tela Evropske unije i te kako mora da se bavi Poljakinjama, kao i svim ljudima čija su ljudska prava ugrožena, pa makar ti ljudi bile i žene. Nedopustivo je da u Evropi 21. veka organizuje lov na veštice i osuđuju ljudi, a najčešće su to žene, zbog njihovih životnih izbora. Agresivnost, a molitva u špaliru sa transparentima pred samim ulazom u bolnicu jeste agresivnost. Od špalira do lomače deli nas samo jedno omanje zbližavanje crkve sa državom i zaista je neverovatno da oni koji zagovaraju ukidanje jednog od najbitnijeg ljudskog prava, prava na odlučivanje o sopstvenom telu, protestuju u krugu bolnice koja se finansira iz budžeta države koja je navodno sekularna.