“Bio je mozak brutalnog režima Slobodana Miloševića, ali je sve vreme negovao kontakte sa opozicijom; neke ‘opozicione’ stranke i medije je sam osnovao. Slao je kriminalce u krvave pohode u Bosnu i Hrvatsku, a istovremeno trgovao sa neprijateljskim ratnim vođama”
Piše: Nedim Sejdinović
Jovica Stanišić je devedesetih – i to je nesumnjivo – bio desna ruka Slobodana Miloševića, dok je opet Franko Simatović Frenki bio glavni Stanišićev operativac, odnosno glavni specijalac srbijanske tajne službe koja je itekako imala udela u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Ono što Milošević sa ekipom smisli, to šef Resora državne bezbednosti Stanišić domisli i organizuje, a njegov zamenik Frenki sedne u helikopter i na licu mesta sprovede. Iako je u nekoliko navrata tokom rata ova trojka ulazila u sukobe sa vođama bosanskohercegovačkih i hrvatskih Srba, uvek se znalo da će ona na kraju pobediti, odnosno da će biti kako Sloba, Jovica i Franko kažu. Jer, u njihovim rukama bili su i nož i pogača: imali su ogromnu političku moć i novaca koliko želiš, iz Srbije su na ratna područja stizali naoružanje i pare, obezbeđivana je celokupna ratna infrastruktura, slane su grozomorne paravojne formacije (čitaj: najgori šljam pod kontrolom tajne službe) koje su ulivale strah i tamošnjim Srbima, propagandni aparat je bio u njihovim rukama… Teško da je bilo kakva ozbiljnija ratna akcija Srba u BiH i Hrvatskoj mogla da bude izvedena bez njihovog aminovanja, a kamoli da budu donesene neke važne političke odluke. Njih trojica nisu, naravno, odlučivali samo o ratnim dejstvima nego i o svemu što rat prati – niti jedan ozbiljan biznis ni u Srbiji, ni na teritorijama pod kontrolom Srba, nije mogao da se obavi bez njih. Osovina Milošević-Stanišić-Simatović je uspešno funkcionisala i u Srbiji i u regionu.
Odluka Međunarodnog mehanizma za krivične sudove, koji je naslednik Haškog tribunala, da Stanišića i Simatovića proglasi krivim za zločine tokom ratova u Hrvatskoj i BiH, stoga je toliko značajna – zapravo je njome po prvi put presuđeno da je država Srbija imala veoma važnu, ako ne i presudnu ulogu u ratovima i zločinima na području susednih država. Ovom presudom je i sam Slobodan Milošević, koji je na onaj svet otišao formalno-pravno nevin mada ruku krvavih do ramena, posthumno, osuđen. Njome se zapravo potvrđuje ono što je i vrapcima na grani odavno jasno – da je postojala jasna namera beogradske vlasti da protera ili pobije nesrpsko stanovništvo sa određenih teritorija BiH i Hrvatske, kako bi se stvorile okolnosti za realizaciju projekta Velika Srbija. Presudom nije potvrđeno da je u pitanju bio plan koji je nastao najmanje nekoliko godina ranije, ali o tome će već sud dati istoričari. U presudi se, dalje, navodi ono što se već odavno proučava na univerzitetima širom sveta, a što se većina stanovnika Srbije i Republike Srpske pravi da ne zna: postojao je jeziv obrazac, identičan i u Hrvatskoj i u BiH, po kojem su ljudi nesrpske nacionalnosti ubijani, mučeni, pljačkani, radno iskorištavani i seksualno zlostavljani, a to su sprovodile (i) paravojne jedinice pristigle iz Srbije, koje je organizovala Služba državne bezbednosti: razne Arkanove garde, Beli orlovi, Škorpioni, Srpska nacionalna garda, Šešeljevi dobrovoljci… Uzgred budi rečeno, svi prvoborci ovih jedinica danas su u Srbiji ugledne ličnosti, bliske Aleksandru Vučiću i njegovoj Srpskoj naprednoj stranci.
Naravno, treba imati u vidu da je presuda prvostepena i da će verovatno proći još koja godinica dok ne postane pravosnažna ili, ne daj bože, bude ukinuta. Možda neko od njih dvojice neće ni dočekati pravosnažnost, pre svega Stanišić, za koga se dugo već priča da je teško bolestan. Podsetimo da je prva prvostepena presuda bila oslobađajuća, i da je ukinuta po žalbi tužioca. Haški tribunal je oslobađajućom presudom sam sebi skočio u usta, jer je ranije u procesu protiv Martića nedvosmisleno utvrdio da su Simatović i Stanišić bili deo tzv. udruženog zločinačkog poduhvata. Kada je donesena ta prvobitno-prvostepena oslobađajuća presuda, 2013. godine, u delu javnosti regiona spekulisalo se da su na nju imali uticaja neki vansudski faktori, pa se recimo podsetilo kako je svojevremeno “Los Anđeles Tajms” pisao da je Stanišić još 1992. godine uspostavio veoma prisne veze sa američkom Centralno-obaveštajnom agencijom, u narodu poznatom kao CIA. List je čak izvestio kako je CIA Haškom tribunalu dostavila nekakve papire koji bi mogli biti olakšavajuća okolnosti za Stanišića, samim tim i za Simatovića. Inače se u Srbiji i pre ovog napisa američkog dnevnog lista govorkalo o vezama Stanišića sa Amerikancima, što je bio samo deo legendi i mitova koje su se ispredale o drugom čoveku Srbije, koji je svoje poslove obavljao iz duboke senke, daleko od očiju javnosti. On je, zbog sukoba sa porodicom Milošević, smenjen 1998. godine, a navodno je “nesporazum” bio vezan za poslove u koje je bio uključen Miloševićev sin Marko. Simatović je preživeo Stanišićevu smenu i bio veoma aktivan u organizaciji paravojnih formacija tokom rata na Kosovu. Na Kosovu je primenjen sličan rukopis kao u BiH i Hrvatskoj – dakle, surovo “čišćenje” terena od ne-Srba. Kosovska epizoda Simatovića nije uzeta u obzir tokom ovog sudskog procesa.
Jedini, javno emitovani zajednički snimak Miloševića, Stanišića i Simatovića je onaj iz 1997. godine, kada je proslavljan dan Jedinice za specijalne operacije (JSO) u Kuli. Snimak koji je trebalo da bude samo za internu upotrebu emitovan je u Hagu 2003. godine. Ko god ga je pogledao, naježio se. JSO je bila pretorijanska garda zločinačkog režima koja je korišćena za najprljavije poslove, za razne likvidacije, između ostalog i političkih oponenata. Njome je vladao Frenki Simatović, pa su se oni često nazivali i Frenkijevci. Na ovom snimku se vide i druge važne figure Miloševićeve kriminalno-bezbednosne strukture: carinik Mihalj Kertes i ratnohuškački novinar Milorad Vučelić, koji je danas glavni i odgovorni urednik (para)državnog lista “Večernje novosti”. Na snimku se vide i JSO-vci Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, ljudi koji su ubili prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića. U akciji “Sablja”, koja je usledila nakon atentata na Đinđića, manje-više svi oni su privedeni. Stanišić, Simatović i Vučelić su oslobođeni usled nedostatka dokaza.
Inače, Simatović je poreklom Dubrovčanin i od početka karijere je bio vezan za Jovicu Stanišića, starijeg kolegu. Obojica su se odmah nakon studija zaposlili u SDB – dok je Stanišić bio ekspert za ruske tajne službe, Simatović je do dolaska Miloševića na vlast bio na čelu odelenja koje se bavilo “američkim agenturama u Jugoslaviji”. Sa dolaskom Miloševića on, zajedno sa Stanišićem, naglo napreduje u karijeri, kao čovek od velikog poverenja. I Stanišić i Simatović su imali važnu ulogu u dolasku Miloševića na vlast i međupartijskim sukobima koji su to “uspenje” pratili. Po nalogu Miloševića, Frenki odlazi u Knin krajem 1990. godine, da bi podstakao i kontrolisao tzv. “balvan-revoluciju”, koja je bila uvod u rat u Hrvatskoj. Da ne bi bilo očigledno da je srbijanska služba bila umešana u ove događaje, on ima dokumente na ime Dragana Simendića i predstavlja se kao novinar “Politike ekspres”. Kapetan Dragan uz Simatovićevu pomoć u Kninu osniva zloglasnu paravojnu formaciju Crvene beretke, koja će se kasnije pretvoriti u spomenuti JSO. Simatović je srpskim dobrovoljcima u BiH, tvrde svedoci, delio oružje i službene legitimacije: jednu Državne bezbednosti Srbije (za upotrebu u Srbiji) i drugu MUP-a RS-a Krajine (za upotrebu u Republici Srpskoj i u Krajini). Sa te dve legitimacije niko nije smeo da ih ništa pita. Mogli su ubiti prvog prolaznika i mirno otići u susedni kafić na kapućino.
Stanišić je upravo zbog “uspešnih aktivnosti” u organizovanju i kontrolisanju paravojnih formacija u Hrvatskoj, krajem 1991. godine postao šef Resora državne bezbednosti Srbije. Da se Srbija suočila sa svojom ratnom prošlošću i napravila kritički otklon od nje, verovatno bi o njemu do sada bilo snimljeno nekoliko političkih trilera, lekareovskog tipa. Čuveni novinar Dejan Anastasijević je za njega pisao da je bio “dirigent kontrolisanog haosa” tokom devedesetih. Igrao je, po njemu, ključnu ulogu kako u raspirivanju ratova u bivšoj Jugoslaviji, tako i u njihovom okončanju. “Bio je mozak brutalnog režima Slobodana Miloševića, ali je sve vreme negovao kontakte sa opozicijom; neke ‘opozicione’ stranke i medije je sam osnovao. Slao je kriminalce u krvave pohode u Bosnu i Hrvatsku, a istovremeno trgovao sa neprijateljskim ratnim vođama”, pisao je Anastasijević.
Sve u svemu, ova presuda je stigla u prave ruke. Ali, na žalost, sa ogromnim zakašnjenjem.