“Ne mrzim Rome, ali je činjenica da su lenji i vole da kradu.” “Nemam ništa protiv homoseksualaca, dok TO rade u svojoj kući.” “Zašto bih bio nacionalista ako smatram da manjine ne treba da imaju status belih medveda?” “Volim i poštujem žene, ali ne bih voleo ženu na čelu države. Suviše su emocionalne i to ih ometa u racionalnom donošenju odluka.”
Ko su ljudi koji izgovaraju ovakve i slične rečenice?
Rasizam, homofobija, nacionalizam, mizoginija… Svaka od ovih pojava ima manje-više preciznu definiciju, a opet, redovno se događa da čujete: “To ti misliš da sam rasista/homofob/seksista… Nema ničeg rasističkog/homofobičnog/seksističkog… u onome što sam rekao. Samo iznosim činjenice.”
Problem naizgled nije trivijalan. Da li se bez zadrške rasistom može nazvati osoba koja ne shvata društvene mehanizme koji stoje iza empirijski tačnog stereotipa da većina Roma nema stalno zaposlenje i izvore prihoda? Šta s čovekom koji ne razume da stav “… dok TO rade u svojoj kući” u najmanju ruku zagovara neku vrstu (samo)izolacije homoseksualaca i implicira da bi trebalo da se stide svoje seksualnosti?
U suštini – da. Pod pretpostavkom da ste iskaz nalik tvrdnjama s početka teksta čuli u nekoj raspravi – vrlo verovatno na nekoj od društvenih mreža – nema dileme da razgovarate sa seksistom/homofobom/rasistom. Ko god ume da elaborira i artikulisano govori/piše o tome kako je homoseksualnost uklonjena s liste mentalnih poremećaja političkim manevrom i pod pritiskom “gej lobija”, u stanju je da sa par klikova dođe do elaboriranog, artikulisanog obrazloženja i objašnjenja zašto homoseksualnost nije mentalni poremećaj.
Mada su rasizam/seksizam/ homofobija samo to – rasizam/seksizam/homofobija, nisu svi rasisti/seksisti/homofobi iste boje. Suština je ista, razlika je u nijansama. Evo kratkog vodiča za njihovo razvrstavanje i prepoznavanje.
Slučajni rasista/seksista/homofob
Kao što samo ime sugeriše, rasizam, tj. stavovi i ponašanja karakteristična za bilo koji oblik društveno opasnog ponašanja, ovim se osobama “događaju”. Ne misle o sebi u terminima pomenutih odrednica. Mada razumeju zašto bi ih neko mogao tako nazvati, oštro se suprotstavljaju nametanju “etikete”. Američki kantri pevač Bred Pejzli čak ima autobiografsku pesmu o Slučajnom rasisti.
Pejzlijeva pesma govori o “nesporazumu”. Zaposleni u Starbaksu, Afroamerikanac, odbio je da ga usluži, uvređen amblemom u vidu zastave Konfederacije na grudima pevačeve majice. Kontroverza nastala oko Pejzlijeve pesme otkriva, kako to obično biva, da nema ničeg slučajnog u vezi sa Slučajnim rasistima/nacionalistima/seksistima.
U najkraćem, Slučajni homofob ne spori da homofobija postoji, ili da je postojala. Nema problem da se složi i sa tim da je diskriminacija gej manjine nanela ogromnu nepravdu i štetu velikom broju ljudi. Problem je “samo” u tome što se homoseksualci više ne zadovoljavaju time da budu zakonski zaštićeni od diskriminacije, već traže da se u svim građanskim pravima izjednače s heteroseksualnom većinom. Logičke i leksičke vratolomije po strani, uskraćivanje jednakosti pred zakonom određenoj demografskoj kategoriji na bazi razlika u pogledu seksualne orijentacije – pa, to je prilično jasan, nimalo nenameran (slučajan) primer homofobije.
Opušteni rasista/seksista/homofob
Govorimo o osobi koja se ne osvrće oko sebe kako bi utvrdila da u blizini nema nikog koga bi mogla uznemiriti ili povrediti rasistička/seksistička/homofobna tvrdnja koju se sprema da iznese. Opušteni rasista smatra da iznosi očiglednu činjenicu – na primer, da veliki broj Roma živi u nehigijenskim uslovima. Mada zna i za primere svojih sunarodnika koji žive u sličnim uslovima, spreman je da sa njima saoseća, da misli da su žrtve nepovoljnih okolnosti, da je društvo u obavezi da im pomogne. Kada se fokusira na Rome, diskurs se menja. Siromaštvo i loši uslovi života najednom postaju njihov lični izbor i odgovornost, a svaki napor da im se pomogne doživljava se kao krnjenje resursa koji bi se mogli bolje iskoristiti.
Hipster rasista/seksista/homofob
Poput Slučajnog, Hipster rasista/seksista/homofob zna da su njegovi stavovi društveno neprihvatljivi, ali smatra da se to menja onog momenta kada sopstveni stav formuliše na ironičan način i pretvori u nešto za šta misli da je cool dosetka. “Izašao bih u gej klub, ali bih gledao da stojim uz zid”. “Istresite svoje tastature i nahranite gladnog Roma.”
Prepoznavanje i ukazivanje na ovu vrstu društveno neprihvatljivih stavova nosi opasnost od optužbe da nemate smisla za humor, pa čak i da ste “ideolog” političke korektnosti. Priteran uz zid, Hipster će se konačno pozvati i na slobodu govora. U svakom slučaju, odbija da razmotri uzdržavanje od iznošenja stavova, makar i u formi vica, koji one na koje se odnose doživljavaju kao uvredljive.
Nerekonstruisani rasista/seksista/homofob
Ovo je svet oldtajmera. Paradoksalno, zapravo su najsličniji modernim Hipsterima. Naime, i oni svesno biraju da iznose rasističke stavove. Znaju da to nailazi na osudu, ali su ubeđeni da zavređuju da budu izuzeti, jer svoje društveno neprihvatljive stavove smeštaju u okvire tradicije.
Nerekonstruisani rasista ne mora da bude osoba u godinama. Štaviše, ako govorimo u kontekstu društvenih mreža, mladi ili relativno mladi ljudi, stavova karakterističnih za manje ili više udaljenu prošlost, daleko su brojniji. Stvar, međutim, nije ni u neobaveštenosti.
Klasičnog homofoba nisu zaobišle informacije o tome da u zemljama u kojima je gej manjina integrisanija, uključujući pravo na brak, nije došlo do razaranja institucije braka. Braku, onakvom kako je oduvek definisan, klasičan homofob, čak i kada nije religiozan, pripisuje neku vrstu svetosti; njegovo eventualno redefinisanje će udariti upravo na to.
Klasičan homofob/rasista/seksista manje-više prihvata činjenicu da se stvari vremenom menjaju. Prihvata ih i na ličnom planu. Nisu mu mrska dostignuća savremene medicine, rado se služi kompjuterom i mobilnim telefonom… Opiranje promenama ograničeno je samo na određeni domen. Lasersko, neinvazivno razbijanje kamena u bubregu je ok, ali stav genetičara da pojam “rasa” ima eventualno komunikacijsku vrednost i ništa više od toga smatra kvazinaukom, više politikom.
Diskriminatori – pokajnici
Za sada najmalobrojnija grupa u našoj sredini. Slobodno se možete kladiti da će ih biti sve više. Nema ih u većem broju, jer ne postoji javno mnjenje osetljivo na rasizam, homofobiju, seksizam… Naime, Pokajnici su najbrojniji među političarima i ljudima čije je delovanje javno i izloženo sudu javnosti.
Iskustvo drugih zemalja pokazuje da su najsličniji Slučajnima. Pokajnik, takođe, sebe ne smatra rasistom ili homofobom. Njemu se “dogodi”, “izleti” mu nespretna formulacija, za koju se uhvate njegovi politički protivnici i aktivisti. No, Pokajnik pod pritiskom javnosti reterira. Izviniće se za uvredljivu izjavu ili “vic” kojim nikoga nije nameravao da uvredi.
Kao “punokrvne” rasiste obično ih raskrinkava ono što se dogodi između zapaljive izjave i reteriranja. Tada nastaju “objašnjenja”, tipa: “Nema ničeg uvredljivog u terminu ‘Šiptar’, jer se oni međusobno tako oslovljavaju”. “Šta je sporno u upotrebi reči ‘peder’, ako homoseksualci često i sami koriste tu reč?” Dalje obrazlaganje najčešće ima efekat frenetičnog pokušaja da se izađe iz živog blata. Pokaže da Pokajnik zna za konotacije skopčane s terminima koje koristi i zna da pripadnici grupa koje njima označava ne vole da ih upotrebljavaju ljudi izvan tih grupa. Logika je, naime, sasvim očigledna. Kada homoseksualac upotrebi reč “peder” – za sebe ili nekog drugog homoseksualca – teško da time ima u vidu njeno pežorativno značenje i da time želi da sebi nanese uvredu. S druge strane, s obzirom na istoriju upotrebe termina i stigmu skopčanu s njim, s punim pravom zahteva da ga drugi ne oslovljavaju na taj način.
Piše: Sonja Pavlović
Izvor: akuzativ