Šta sve uzimamo zdravo za gotovo? Koliko često razmišljamo o tome kako smo srećni što možemo da hodamo, trčimo? Što možemo da vidimo svet oko sebe, lica naših dragih i bližnjih? Koliko često se radujemo jer možemo da čujemo muziku i plešemo uz nju? Ono što se većini podrazumeva, jednoj nevidljivoj manjini je uskraćeno.
“Umesto da razvija samostalne moći rasuđivanja kod deteta, učeći ga da samostalno misli, učitelj ulaže svu svoju energiju da mu napuni glavu već gotovim mislima drugih ljudi.”
Iako se država Srbija hvali svojim šumama i drugim prirodnim bogatstvima, situacija na terenu je ipak nešto drugačija. Dugogodišnja nebriga nadležnih institucija, kao i procesi otimanja i privatizacije, dovode do uništavanja šumskog dobra i postepenog narušavanja uslova životne sredine.
Dva svetska rata u jednoj generaciji, između njih neprekidni lanac lokalnih ratova i revolucija, za kojima nisu sledili mirovni ugovori za pobeđene i predah za pobednike završila su u očekivanju trećeg svetskog rata između preostalih svetskih sila.
Washington post je nedavno izvestio da dok Amerikanci uživaju u poslednjim danima leta, SAD bombarduju šest zemalja (Irak, Siriju, Jemen, Libiju, Somaliju i Avganistan). Da li smo postali toliko ravnodušni? Zar ne bi trebalo da se 15 godina posle 11. septembra zapitamo šta smo naučili?
Od antičkih vremena do danas, uloga obrazovanja u svim političkim utopijama pokazuje u kolikoj meri se čini prirodnim da se stvaranje novog sveta započinje s onima koji su po rođenju i prirodi novi. Što se politike tiče, to naravno povlači za sobom pogrešno razumevanje stvari: umesto da se u ubeđivanju i rizikovanju da u tome ne uspemo pridružimo ravnima sebi, mi preduzimamo diktatorsku intervenciju zasnovanu na apsolutnoj superiornosti odraslih i pokušavamo da proizvedemo novo kao gotovu stvar, to jest kao da je novo već postojalo.
Velika Britanija najavila je gradnju četiri metra visokog zida u Calaisu i time postavila još jednu ciglu u fortifikacijskom zidu koji danas, više nego ikad prije, razdvaja svijet.
U Černobilju, gradu na severu Ukrajine, nekada je živelo oko 14.000 stanovnika. Nesreća koja ga je zadesila aprila 1986. godine, učinila ga je jednim od najinteresantnijih ali i najjezivijih mesta na svetu, u kome vreme kao da je stalo. Međutim, uprkos neviđenoj katastrofi, ima onih koji nisu želeli da napuste svoje domove, a reč je o zajednici koju uglavnom čine žene u poodmaklim godinama života.
