Ilustracija: Bojana Đurić
Svaki pojedinac mora biti osiguran od povrede prava na slobodu govora i nikome ne sme da se ograniči pravo na izraz, ma kakvog tipa on bio. Libertarijanci su, kao i ostali pripadnici tradicije slobode, u načelu, protiv cenzure interneta, umetnosti, kao i verbalne i neverbalne komunikacije. Moguće je konzumirati pornografiju, slušati podkaste u kojima se kritikuju vladajući sistemi; sloboda govora omogućava kritiku društvene norme. Međutim, veliki broj libertarijanaca bi se složio da neke granice postoje, premda se one vrlo često zasnivaju na autocenzuri; problem javnog laganja se takođe podrobno ispituje u literaturi liberalnih doktrina.
Piše: Dorijan Dobrić
Brenan (Jason Brennan) eksplicitno kaže: „[sloboda govora] ne uključuje pravo na izazivanje nereda”. Preispitaćemo ovu tvrdnju preko sledećeg primera: u filmu Kralj ribara iz 1991. godine u režiji Terija Gilijama (Terry Gilliam), prva scena idealno ilustruje problem: voditelj jedne popularne radijske emisije prima poziv uživo od izvesnog ljubitelja programa i oni započinju razgovor o jednom elitnom klubu. Voditelj je, budući krajnje užasnut činjenicom da je slušalac bio na tom mestu, izrekao nekoliko zajedljivih opaski na račun gostiju tog kluba, jer su oni predstavljali visoku klasu koja se ne meša sa nama „ostalima”, te je sama njihova egzistencija pretnja po opstanak običnog čoveka. Sam ton njegovog govora bio je više satirične prirode u duhu ciničnog društvenog komentatora no govor mržnje, ali je svakako mogao tako da se protumači. Mentalno nestabilnoj osobi koja nije u stanju da razgraniči satiru od stvarnosti, ovakav ekspresivan i stilski izvanredan govor može vrlo lako postati prospekt, instrukcija jednog proroka čija reč, usled svoje mudosti postaje komanda. Slušalac je, razume se, nakon isključenja otišao u taj klub i počinio masovno ubistvo.
Da li bismo ovde mogli voditelja da okrivimo za zločin koji je nastao? Još bitnije, da li je postojanje ograničenja slobode govora moglo da spreči nemili događaj? Sva je prilika da je odgovor na oba ova pitanja – ne. Podsetimo se, voditelj nije eksplicitno nalagao slušaocu da počini zlodelo, već je slušalac sam doneo odluku da njegove reči nisu samo kritika određenog sloja društva, već uputstvo za dalje delanje. Sasvim je moguće da nečija ekspresija nehotice izazove nered ili da ima negativne posledice protivno volji. Vlastite reči, kao i umetnički izraz, uvek mogu imati nepoželjni efekat po emocije i volju pojedinca isto kao i one reči koje namerno pozivaju na linč. Shodno tome, pozivati se na ograničenja u slobodi govora u cilju bezbednosti nema nikakvog smisla, što znači da ona uključuje i poziv na linč, ali ne pozitivno: suština je da sankcije takve vrste jednostavno nemaju nikakvog efekta, osim ideloškog zadovoljavanja moralnih normi. Preciznije rečeno, nemogućnost eksplicitne zabrane koja ima za cilj da sankcioniše poziv na linč proizilazi iz ambivalentnosti značenja govora ili izraza.
Isti je slučaj sa govorom mržnje. Džordž Kateb (George Cateb) je ponudio zanimljiv argument: „Ako hoćemo da ograničimo govor zato što može da izazove povredu bilo koje vrste, onda bismo morali da zabranimo veliki deo političkog govora”. Kateb ima pravo kada kaže da je veći deo političkog govora nebitan, preterano demagoški, često neistinit; političke kampanje praktično ne bi postojale kada bi govor mržnje bio strogo kontrolisan, budući da političari, u cilju dobijanja izbora moraju, na ovaj ili onaj način, da kritikuju svoje političke protivnike. Politička dinamika praktično zavisi od govora mržnje, to je upravo način kako se međusobno izazivaju, porede i kritikuju programi ili ideje koje će biti sprovedene u datoj državi. Kateb na istom mestu odlazi korak dalje: jedino je gori od toga verski govor – verske vođe vrlo često iskazuju fundamentalistička uverenja zasnovana na božanskom autoritetu, neretko sa ciljem da se diskredituju određene grupe.
Ako bi govor mržnje bio sankcionisan, to bi podrazumevalo da postoji generalni konsenzus povodom toga šta je tačno govor mržnje, da se iscrtaju granice između dozvoljenog govora i nedozvoljenog. Univerzalni konsenzus takve vrste ne samo da ne postoji, nego ga je i nemoguće uspostaviti.
Slično problemu verskog govora, koji je često pun predrasuda i diskriminatornih izjava, postavlja se pitanje povodom alternativnih doktrina raznih tipova, kao što je kreacionizam ili frenologija. Jan Narveson (Jan Narveson) postavlja slično pitanje: „Grupe koje promovišu ovu doktrinu zahtevaju, prema slobodi govora, pravo na jednako vreme u školskom programu u odnosu na preferirani naučni konsenzus oličen u evolucionizmu. Da li su u pravu? Zavisi pod kojim okriljem se ovo pravo zahteva. Kreacionisti zahtevaju ovo pravo na osnovu potrage za znanjem. Pravi cilj je, međutim, indoktrinacija”. Radilo se o indoktrinaciji ili ne, prema libertarijanizmu, nema nikakvog razloga da se ograničava postojanje kreacionističkih škola. Obrazovne ustanove imaju pravo da po vlastitom nahođenju odobravaju različite obrazovne programe. Ukoliko vlasnik škole ili obrazovne institucije smatra prikladnim da kreacionizam može biti izučavan jednako sa evolucionizmom, u tom slučaju ne bi trebalo da postoje nikakva ograničenja. Međutim, sva je prilika da Narveson ima jednu drugu stvar u vidu: da li bi, prema slobodi govora, kreacionizam mogao biti predmet nastave uopšte? Odgovor može biti samo „da”, a razlog za to se može pronaći u istoriji. Trenutno preovlađujuća koncepcija Sunčevog sistema formirana je prema delima Kopernika i Keplera; fizika i astronomija, kakve ih poznajemo danas, nekada su bile alternativne doktrine i protivne generalnom konsenzusu i postojali su pokušaji da se te ideje sankcionišu. To je posebno tačno u slučaju Galileja koji je zbog svog učenja bio osuđen 1642. godine na kućni pritvor. Sa stanovišta slobode govora, krajnje je nevažno to što mi njegove ideje smatramo istinitim; istinitosna vrednost povodom neke doktrine nikako ne utiče na slobodu govora, jer je neprestano preispitivanje svake ideje neophodno za dalji naučni razvitak. Naše obrazovanje umnogome zavisi od toga.
„Predavati znači donositi sudove, sudove o intelektualnoj težini alternativnih ideja. Mi ne možemo predavati bez takvih sudova, te donošenje istih podrazumeva da biramo i odbacujemo. Ograničenje koje postoji unutar cilja da se nešto završi u kratkom vremenskom periodu povlači sa sobom to da veliki deo moramo odbaciti, i to efikasno.” Istina je da Narveson na ovom mestu želi da odbaci kreacionizam sa naučne tačke gledišta, ali to ne znači da egzekucija te zabrane počiva na ograničavanju slobode govora, već se jednostavno izbacuje iz naučnog diskursa. Naučnici, kao i svi ostali, moraju katkad izgovarati neugodne stvari koje utiču na generalni konsenzus, upravo zato što se na taj način sprečava jednoumlje bilo kakve vrste. Kao što je Džon Stujart Mil (John Stuart Mill) slavno izjavio: „Puna sloboda izraza zahteva da dovodimo naše argumente do njihovih logičkih granica, a ne do granica društvene sramote.”
Izvor: Časopis KUŠ!