Demokratija ima ozbiljne nedostatke, velike i sve vidljivije a oni otkrivaju u pozadini jedan ideološki idealizam koji je prisutan i kod komunističkih ideologija. Demokratija izgleda nije računala na to da uspon civilizacije u tehnočko-tehnološkom smislu ne znači nužno i uspon te iste civilizacije u kulturnom, obrazovnom i moralnom smislu, na isti način na koji zagovornici komunizma nisu razumeli prirodu čoveka pa su čvrsto držali do toga da će ljudi moći doseći visine svesti nužne za implementaciju njihove ideologije u praksi.
Autor: Goran Vukajlović
Komunizam je brzo i propao zbog ekstremizma u očekivanjima, neuzimanja u obzir genetskog nasleđa i evolutivnih tokova koji to nasleđe ne menjaju dovoljno brzo, ako ga uopšte i menjaju u razdobljima koja se mere jednocifrenim brojem vekova. Mnoge sociološke teorije koje tretiraju vaspitanje i okruženje kao moćan korektivni faktor, ali zbog svoje naučne neutemeljenosti nikada nisu uspele da kvantifikuju te uticaje, niti su uspele da dokuče smer razvoja vaspitnih i enviromentalnih faktora. Podrazumevale su da tehničko-tehnološki razvoj nužno pozitivno deluje na kvalitet vaspitanja i na veći potencijal sredine u smislu pozitivnog evolucionog uticaja. Šta je sve zanemareno ili podrazumevano u ovim projekcijama je ogromna tema o kojoj bi se mogle napisati knjige, ali možda najpresudniji uticaj za stvaranje nedovoljno dobrih teorija potiče upravo iz onoga čemu su i sami sociolozi podlegli a odnosi se na sujetu u odnosu prema čistoj nauci.
Demokratija kao ideologija skoro i da nije evoluirala niti se usavršavala a najbolji dokaz za to je činjenica da Donald Tramp može da postane predsednik države koja je bila perjanica i otelotvorenje demokratije. Demokratija nije stvorila zaštitne mehanizme od onih pogubnih mučkih udaraca koje zadaje društvo koje nije dovoljno evoluiralo ni preko gena ni preko mema. Demokratija nije shvatila da na svaki glas iz zatvora ili od nepismenoga mora da nađe dva koja će ove nadvladati. Demokratija nije shvatila da s porastom kompleksnosti društva i posebno sa njegovom demografskom ekspanzijom, demokratski potencijali društva opadaju. Demokratija nije uzela u obzir koliko mediji i internet mogu da odu ukrivo, a najvažnije od svega nije uspela da shvati možda i očiglednu činjenicu; uvek je lakše odbaciti demokratiju jer ona kao takva nije utkana u genetsko nasleđe. Nije demokratija instinkt, naprotiv, ona je suprotnost bazičnom instinktu koji čoveka postavlja ili kao podanika ili kao vođu. Demokratija je potcenila i religiju, ne odavši joj dužno poštovanje kao svom krvnom neprijatelju. Naime, religija vaspitava ljude u smeru podaništva a demokratija teži slobodnom čoveku koji ne robuje autoritetu, religija hrani ljude strahom, demokratija teži da čoveka oslobodi od straha. Zbog toga su društva sa slabim religioznim uticajima i dalje glavni stubovi demokratije mada se i oni krune pod drugim jednako pogubnim uticajima.
Antidemokrate su mnogo pre demokrata razumeli objektivno mesto prosečnog čoveka u prirodi i činjenicu da je genetsko nasleđe ipak najdominantniji faktor. Iskoristili su pad i zanemarivanje obrazovanja kao snažnog oslonca društva i uz pomoć interneta i medija doprli do brojnih masa kojima su ponudili antitezu obrazovanju i nauci. Beskurpulozno iskorištavajući naučna dostignuća uspeli su da dopru do onih koji što zbog straha od nauke, što zbog verske zatucanosti, žele da se svet vrati u neko pređašnje stanje u kome se oni neće osećati toliko inferiornim i u kome će moći da nametnu svoj pogled na svet koliko god on bio besmislen. U evolucionoj istoriji čoveka su postojale takve etapa, etape nazadovanja i procvata a sadašnja civilizacija je posledica činjenice da nazadovanja nikada nisu imala dominantnu ulogu, to jest, procvat je uvek nadvladavao sve katastrofe do kojih je dovodilo nazadovanje, bilo da se radilo o velikim ratovima, bolestima ili prirodnim katastrofama. Naime, posle takvih događaja uvek se pojavila snažna potreba da se stanje stvari popravi a to nikada nisu mogli uraditi oni koji su nauku bacali pod noge. Ali nikada nije dokazano da će ovo biti večan proces a malo je koristi od njega za one koji žive u vremenima sunovrata.
Osnovni problem današnjih demokratskih ili manje demokratskih društava je upravo činjenica da ogroman broj ljudi ne može da prepozna koristi koje može imati od ovog ili onog društvenog uređenja. Ekonomsko beznađe oličeno u veoma limitiranoj mogućnosti poboljšanja isključuje ljude iz političkog života i otvara vrata nacionalizma, šovinizma, verskog ekstremizma i svih drugih negativnih i štetnih pojava. Hteli to priznati ili ne, tehničko-tehnološka revolucija koja se odigrala u dvadesetom veku je mnoge ljude ostavila iza horizonta događaja, na milost i nemilost ekstremnim silama i uticajima, a pravi problem je nastao u trenutku kada se iza horizonta događaja našla većina ljudi. Opčinjeni novim mogućnostima, mnogi nisu razumeli da je negde u mraku ostala većinska grupacija koja uopšte ne deli zanos pa čak i ako učestvuje u svemu tome. Demokratija i njen posebno ekstreman izdanak – liberalizam su zaboravili svoje principe i potpuno zanemarili sve ove pojave koje su se počele odigravati iza horizonta događaja. Možda su ideolozi deomokratije pomislili da je vreme da se demokratija vrati u svoj izvorni oblik, u vreme stare Grčke ali ako je to tako onda je to bila nezrela misao pošto liberali nisu ni stari Grci a ni najumniji među nama, većina čak nije ni umna. Kocentracija moći i novca u rukama manjine i to ne bilo kakve manjine, već u rukama najmanjeg mogućeg kruga pojedinaca je izgleda delovala kao opijat za te krugove. Materijalističko-potrošačko društvo je zahtevalo uključivanje sve šire populacije u sistem eksploatacije ali ujedno i zanemarivanje bilo kakvih potreba tih uključenih. Beskurpulozna demonstracija ličnog uspeha i moći oličena u pojavama koje kod svakoga pa i kod onoga iza horizonta događaja samo izazivaju mučninu je dosegla vavilonske razmere. A znamo koja su iskustva Vavilona ili bar mislim da znamo.
Stvaranje kultova ličnosti, danas oličeno u broju pratilaca, fanova i obožavalaca, na društvenim mrežama je posebno mlađu populaciju totalno destimulisao i isključio iz stvarnosti. Ljudi umesto da žive svoj život su postali zombiji i gubeći sopstvenu ličnost počinju da žive tuđe živote, a to na duže staze mora stvoriti i apatiju i frustraciju i takvi po pravilu završavaju kao plen religije ili ekstremizma. Da, to jeste sve u skladu s demokratskim principima, ali je na rubovima ili čak daleko od granica zdravog razuma. Kada ideološke granice postanu toliko široke da zdrav razum postane mala oblast u okviru tih granica neminovna je pojava i razvijanje alternativa zdravom razumu ćemu svedočimo u ovo naše vreme.
Potpuno je danas jasno da je demokratija ostala bez uticajnih ideologa i da su njihove prerogative preuzeli tehnološki divovi oličeni u Google, Facebook, Twiter i sličnima. Svojim razvojnim modelim, a ozbiljno potpomognuti bihevioralnom psihologijom mase oni su razorili osnovne postavke demokratije iako to možda paradoksalno zvuči. Međutim, paradoksi često samo tako izgledaju a u stvari to uopšte nisu. Kažu biolozi da postoji jedna vrsta virusa koja se uspešno reprodukuje u probavnom taktu ovaca, ali da bi tamo dospela često prvo inficira mrave koji onda uporno pokušavaju da se popenju što više uz vlati trave da bi lakše postali plen životinja koje pasu travu. Na veoma sličan način, društvene mreže svojim sadržajem i svojim poslovnim modelom inficiraju ljudski mozak u kome najlakše strada ono što nije genetska predispozicija već stečeno i naučeno kroz škole ili vaspitanje. Prosečan korisnik društvenih mreža nije u stanju da napravi razliku između istinitih i lažnih vesti. Ispostavlja se da se lažne vesti šire mnogo brže, čak 6 puta nego istinite. A ako se ne možemo dogovoriti da istina postoji onda društvo a posebno demokratsko društvo ostaje bez svojih temelja. Ne znam ni za jedan oblik društvenog uređenja koji počiva na istini ili bar minimumu istine sem demokratskog.
Društvene mreže, pa i najveći deo interneta su postale, mada im to nije bila namera, ogromni realiti prostori u kojima se odvija jedan potpuno virtuelizovan život koji sve više odstupa od stvarnosti. Prividna sloboda koju osećaju korisnici interneta polagano postaje bezgranična sloboda a kada se to desi onda više ne možemo govoriti o slobodi jer ta se reč nije pojavila u jezicima da bi označila ono što danas viđamo na internetu. Kao posledica „neobuzdane internet slobode“ neminovno se javljaju duboke podele i gubljenje zajedničke niti koja spaja ljude. Gubi se bilo kakva vrsta konsenzusa o tome kako treba da izgleda društvo u kome živimo. Besramna količina laži, podmetačina, teorija zavere, glasina i sličnih potpuno nerazumnih pojava za plen imaju usamljene ljude sakrivene iza ekrana svojih računara ili pametnih telefona. Potpuno svesni činjenice da je jedinka najranjivija, kreatori takvih sadržaja više nemaju nikakve ni moralne i praktične kočnice u plasiranju sadržaja. Ukorenjivanje ideja koje nemaju veze sa stvarnošću se radi veoma perfidno i efikasno. Oni koji tome podležu kao sledeći korak preduzimaju potragu za sebi sličnima izbegavajući neistomišljenike. Tako se stvaraju ogromne grupacije koje žive u nekoj svojoj izmišljenoj stvarnosti, potpuno netolarantne na prisustvo drugih i potpuno nespremne da bar razmisle o tuđim idejama ili saznanjima. Postaje nebitno šta je predmet, kakav je čin; jedino ostaje na koga se taj predmet odnosi ili ko je počinio čin ili kome je počinjen čin. Za člana grupe postaje jedino bitno da li to o čemu se govori se odnosi na drugog člana iste ili druge grupe. Nekada u ljudskoj istoriji plemenske zajednice su formirane uglavnom preko teritorijalnih pripadnosti. Danas taj poriv nije nestao, instinkt koji nosimo iz tih vremena je i dalje dominantan ali ima novu formu pošto teritorija nije više tako jednoznačno definisan pojam.
U takoj postavci stvari, oni koji uspeju okupiti najveće grupacije postaju gospodari sudbine, a imajući u vidu one činjenice s početka teksta jasno je da najvećim grupacijama ne pripadaju najprosvetljeniji među nama. Opasnost koja postoji za celokupna društva u kojima odlučuju oni koji su se složili da je vakcinacija zlo, da je Zemlja ravna ploča, da je nauka generator nejednakosti i slično, nikako nije ni mala ni benigna. Pre bi se mogla definisati kao pošast. Zajedničko svima njima je nešto što sada popularno zovu – duboka država. A pod tim se pre svega misli na one koji još uvek veruju u demokratiju i njene izvorne principe, ali se kao javni cilj označavaju liberalni izdanci koji raspolažu velikom moći i sramnim količinama novca. Međutim, ono što ne vide te grupacije je da njima upravljaju isti takvi koji su samo promenili stranu.
Demokratija je u ozbiljnoj krizi, žedna nove ideološke potke i smernica. Trenutno se nalazi na korak od tačke bez povratka, u istoj onoj tački u kojoj se i komunizam nalazio neposredno pre svoga pada. Američki izbori u novembru će biti možda najpresudniji događaj novije istorije čovečanstva, a svakako najpresudniji događaj mnogih generacija koje sada žive.