Prve žene u državnoj službi u Srbiji bile su telegrafistkinje, ali oko tog predloga poslanici u skupštini su se svađali skoro dve decenije. Protivnici su upozoravali da je u ženskoj prirodi isključivo briga o kući i deci, te da ako žene počnu da rade, deca će ostati prepuštena sebi. Oni koji su branili pravo žena da se zaposle u državnoj telegrafskoj službi navodili su da kao i u svom kulturnom svetu, žene treba da rade taj posao pod uslovima koji im ne nameću veliku odgovornost, a može doneti uštede u budžetu jer će biti manje plaćene i neće primati penziju, piše Milorad Jovanović u knjizi „Telefon, čudo svojega doba“, čiji deo izvorno prenosimo.
Da bismo mogli da razumemo kako je došlo do toga da je srpska poštansko-telegrafska struka prva od svih društvenih nadleštava u istoriji Srbije u svoj sastav uključila i žene, moramo se vratiti skoro dve decenije unazad od tog trenutka i razmotriti dešavanja na zasedanju Narodne skupštine Srbije, održanom 13. decembra 1873. godine u Kragujevcu. Tom prilikom, narodni poslanik Mijailo Jeremić je predložio „da se i kod nas mogu ženskinje primati u službu telegrafsku“.
Na taj predlog odmah je skočio poslanik Mile Damnjanović sa tvrdnjom da do toga nikako ne sme doći, jer će „one štacije, u koje budu postavljene ženskinje, mlogo trpeti, kao što se čini da i škole trpe gde su učiteljke postavljene“.
Poslanik Đorđe Maltić je na to dodao: „Kad govorimo o vaspitanju naše dece u školama, treba da se obazremo i na domaće njihovo vaspitanje. Opšta je povika bila, da deca dolaze u školu bez svakog domaćeg vaspitanja. Kad je tako, uzmite slučaj da je ženska dobila službu, a muž je opet u službi i kad su oni na dužnosti, a deca ostanu sama kod kuće, onda ko će paziti na decu? Zadaća je žene po samom njenom prirodnom položaju, da bude domaćica u kući i da čuva kuću, a ne da daje pravac državnim delima i službama!“
Predlagač da se žene prime u telegrafsku službu nije odustajao i izneo je mišljenje da su „kod nas telegrafiste velikim platama nagrađeni, pa će ženskinje jeftinije služiti“. Nikola Krstić, takođe brani predlog obrazloženjem da ima mnogo državnih činovnika čije su plate male, a porodice velike. Zapošljavanjem njihovih supruga ili kćeri, takvi bi se činovnici potpomogli, a državu ne bi mnogo koštalo, jer bi žene ovaj posao radile za manje plate i ne bi imale penzije! Na to je Stojadin Radonjić izrazio protest što će u tom slučaju posao dobiti činovničke kćeri, a ne njegove! Predsednik skupštine je Jeremićev predlog stavio na glasanje i konstatovao je da je predlog odbačen.
Kao i u svom kulturnom svetu
Prošlo je punih osamnaest godina dok se ministar narodne privrede Kosta Taušanović nije odlučio da postavi prvu ženu u poštansko- telegrafskoj struci. Pa i tada, to se nije dogodilo u Beogradu, već malo podalje, u Nišu. Prva privremena telegrafistkinja druge klase zvala se Julijana Dragojevićeva i primljena je u službu 31. januara 1891. godine. Suprotno narodnim poslanicima, u struci je ovakva odluka dočekana s odobravanjem.
Izgleda da su povoljni rezultati Julijaninog rada doprineli još jednom smelom potezu. Već 5. juna iste godine raspisan je konkurs za prijem učenica na prvi Poštansko- telegrarfski kurs za žene. Trebalo je da kandidatkinje budu Srpkinje, ne mlađe od 16 niti starije od 25 godina, telesno i duševno zdrave, koje su sa uspehom završile najmanje četiri razreda državne realke ili gimnazije, ili pet razreda više ženske škole. Tražilo se i da imaju lep rukopis i dozvolu roditelja ili staratelja da se prijave na konkurs.
Javilo se preko sto kandidatkinja, od kojih je odabrano 76 njih. Nastava je otpočela u septembru 1891. godine. Upravnik škole bio je Stevan V. Popović, a nastavnici Sava Mijalković, Vladimir Stojanović, Gligorije Popović, Gustav Haber i Ivan Zanković.
Međutim, ovakvi postupci ministra Taušanovića nisu mogli proći bez rekacija ni u javnosti, ni u skupštini. Na zasedanju Narodne skupštine održanom 24. februara 1892. godine u Beogradu, pokrenuto je pitanje kršenja zakona od strane ministra narodne privrede, najpre zato što je u službu primao lica koja nisu završila poštansko-telegrafski kurs, a zatim „što je pogazio zakon zavodeći telegrafski kurs za ženske. Ovim je stavio mogućnost da se stvori suvišni telegrafski proleterijat i surevnjivost između muških i ženskih, a sve na štetu službe i državne kase“.
Pošto je Taušanović u međuvremenu prestao da bude ministar, novi ministar Dušmanić je dao sledeće obrazloženje: „Prilikom pretresa budžeta lanjske godine, skresan je jako budžet telegrafsko-poštanskog personala. Time je dovedena ta služba u opasnost da, sa nedostatka radne snage, ne može otpravljati svoj posao tačno i brzo, kao što se ište. A baš u tom vremenu bilo je u Srbiji 13 do 14 srpskih mesta u kojima nije bilo telegrafskih štacija. Gornja mera, međutim, izazvala je ministra te je morao da ukine još nekoliko telegrafskih štacija. Možete misliti kako je teško i žalosno kada je ministar, kome je dužnost da svom snagom radi na širenju ovih saobraćajnih sredstava, kako je dakle tom ministru kad mora i od postojećih da ukida“.
Predsedavajući je, takođe, hteo da podrži odluku Taušanovića, izjavivši: „Gospodo, ja razume se ne mogu da kažem kakve su pobude rukovodile bivšeg ministra kad je uspostavljao ženski telegrafski kurs. Ali mislim da mu je namera bila ta, da dođe do što jeftinije radne snage i da učini ono, što je učinjeno i u drugom kulturnom svetu: da ženskinje rade po svim štacijama poslove, za koje ne trebaju mnogi teret i odgovornosti; a drugo, da poveri taj posao i ženskinju, koje je tačnije i vrednije, te će ga moći sasvim korisno i otpravljati“.
Poznato je svakome koji zna psihologiju
Izgleda da su se pomenuta obrazloženja na ovoj skupštinskoj sednici nekako provukla, jer 30. maja 1892. godine završnim ispitima telegrafskog kursa za žene prisustvovali su i bivši ministar Taušanović i njegov naslednik Dušmanić. Tim povodom, „Poštansko-telegrafski vesnik“ je u svom članku istakao: „Sigurno je i njima, kao i svakom stručnjaku koji je prisustvovao ispitima, srce bilo ispunjeno zadovoljstvom, slušajući pitanja i odgovore“. Prema istom izvoru, ispiti su trajali čak mesec dana.
Na upozorenja pojedinaca u javnosti kako ženama nije u prirodi da čuvaju tajne, te da se njihovim primanjem u telegrafsku službu dovode u opasnost i državne tajne koje mogu lako razotkriti, „Vesnik“ je objavio odgovor Save Mijalkovića: „Kad je u nas otvoren prošle godine telegrafski kurs za ženskinje, pojavilo se strahovanje sa više strana, da ženskinje neće ćuvati tajne telegrafske. Koliko je ovo mišljenje neosnovano, poznato je svakome onome koji zna psihologiju. Ženskinje je samo osetljivije od muškinja, a inače i među njima ima sva četiri temperamenta i svih mana i vrlina kao u muškinja. Zar bi njihovi osećaji dopustili da se, sa njihove nesavesnosti, oštete nečiji moralni ili materijalni interesi? Zar bi njihova skromnost, kojom se različito od nas odlikuju, dopustila da pretrpe izvesnu kaznu za svoju nesavesnost?
Oni koji tako misle, zaboravljaju mnogo šta što ne valja nikad smetati s uma. Oni zaboravljaju, da sami na domu svome poveravaju najčednije, svoje najvažnije stvari svojim majkama, svojim ljubama, svojim sestrama – bez strahovanja da će ih izdati!“
Od septembra 1892. godine počelo se sa postavljanjem telegrafskih činovnica u gradovima širom Srbije. U Beogradu su postavljene: Jelena Maksimovićeva, Sofija Ožegovićeva i Ljubica Jankovićeva, a kasnije i Marica Kostandinovićeva. U Kragujevcu je počela da radi Zorka Porfirovićeva, u Požarevcu Anka Todorovićka, u Velikom Gradištu Tomanija Gajić – Tasićka, u Jagodini Persida Stojkovićeva, u Šapcu Leposava Novakovićeva, a u Obrenovcu Danica Đorđevićeva i Ljubica Davidovićeva.