Beograd, 22.12. 2024, foto: Ivana Tutunović Karić
Ružan i opasan instrumentarij koji vlast koristi u nastojanju da diskredituje aktuelne studentske proteste nedavno je obogaćen objavljivanjem fotografija hrvatskih pasoša dva aktivna učesnika protesta propraćeno tekstom koji insinuira da protest studenata „predvode Hrvati“. A u skladu sa višednevnim pokušajima da se organizacija protesta pripiše „stranom faktoru“ sakriven je podatak da ti mladići, poput desetina hiljada drugih naših sugrađana, pasoš Hrvatske imaju po osnovu rođenja roditelja a da su i državljani Srbije kao i, ako je to uopšte bitno, Srbi po nacionalnosti.
Piše: Rodoljub Šabić
Sasvim očigledno se radi o više nedopustivih stvari. Od kršenja elementarnih standarda utvrđenih Kodeksom novinara Srbije preko kršenja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, do više nego osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo neovlašćene obrade ličnih podataka a verovatno i još nekoliko drugih krivičnih dela.
Na gaženje elementarnih novinarskih standarda će, uveren sam, reagovati Savet za štampu i osuditi ovakvo sramno „novinarstvo“. Ali Savet za štampu je „samo“ nezavisno, samoregulatorno telo izdavača, vlasnika medija i novinara koje prati poštovanje Kodeksa novinara Srbije. Nema prerogative organa vlasti, ne može da ih zameni i zato je veoma važno pitanje – da li će i kako državni organi reagovati povodom ovog događaja?
Već sam javno rekao da ne verujem da će reagovati, pogotovo ne na efektivan način. I nisam nimalo sretan što će se ispostaviti da sam u pravu. Nije za utehu što bi mediji i bez reakcije pomenutih, makar po privatnoj inicijativi studenata čija prava su povređena (ako za to nađu volje, vremena, živaca i novca), mogle da snose određene konsekvence u vidu prekršajne odgovornosti urednika i građanskopravne odgovornosti i plaćanja novčane naknade za nematerijalnu štetu zbog klevetanja i zadiranja u privatnost.
Javno tužilaštvo i MUP ponašaju se kao da događaj uopšte nisu ni primetili i ćute.
Zaštitnik građana je javnost odmah obavestio da je „nenadležan“. Toj tvrdnji dodao je i jedno cinično podsećanje – „studenti i njihov advokat mogu da mi se obrate kako bi se utvrdilo to što tvrde – da li su im i koja prava ugrožena, i na koji način“. A pritom je zaboravio da Zakon o zaštitniku građana (član 27) predviđa da on povodom povrede prava može da deluje i po sopstvenoj inicijativi. Uostalom, nedavno je baš munjevito, odmah nakon što su mediji objavili da je pritvoreni ministar stupio u štrajk glađu, reagovao i posetio ministra u pritvoru. Nije jasno kako je i u čemu tada video povredu nekog prava, ali je još nejasnije kako u slučaju o kom govorimo ne vidi nikakvu.
Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti izjavio je da će „pokušati da dođe do podataka o tome ko je medijima prosledio podatke“. Uostalom, kao što je sticajem okolnosti to i nedavno pokušao u vezi sa pojavljivanjem u medijima podataka o zdravstvenom stanju već pomenutog ministra. Ali je naglasio da prema zakonu „nije nadležan“ u odnosu na medije jer „kada je u svrhu informisanja javnosti, šta god to značilo, Poverenik nema ovlašćenja. Imaju drugi organi, poput Ministarstva informisanja, ili REM, ako je reč o elektronskim medijima.“
Ti drugi se, očekivano, nisu oglašavali. Utoliko pre poverenikov stav o nenadležnosti zaslužuje pažnju. On ga zasniva na članu 88 Zakona o zaštiti podataka o ličnosti koji predviđa da se „na obradu koja se vrši u svrhe novinarskog istraživanja i objavljivanja informacija u medijima […] ne primenjuju odredbe Glave II do VI i članova 89 do 94 ovog zakona“, dakle ni odredbe o ovlašćenjima poverenika u njima sadržane. Ali ta odredba o ograničenju ovlašćenja se tu ne završava i u produžetku glasi „ako su u konkretnom slučaju ova ograničenja neophodna u cilju zaštite slobode izražavanja i informisanja“. Poverenik ističući nenadležnost ili pogrešno, restriktivno tumači normu ili poručuje da on misli da je čak i ovakvo skandalozno objavljivanje ličnih podataka ostvarivanje „slobode izražavanja i informisanja“.
Suočavamo se sa svesnim, namernim ugrožavanjem bezbednosti ljudi. Oni koji objavljuju fotografije, imena i prezimena i druge lične podatke ljudi, još propraćene klevetama da je reč o agentima strane službe koji radi protiv ustavnog poretka, čak i na izazivanju krvoprolića u Srbiji, dobro znaju da ugrožavaju bezbednost tih ljudi. Nedostaje samo „traži se živ ili mrtav“ i iznos koji se za to plaća.
A sasvim je očigledno da nije u pitanju nekakav izolovan eksces, jer smo svakodnevno svedoci mnoštva sličnih. Na delu je organizovana zlonamerna kampanja koja bi u iole normalnom društvu morala biti zaustavljena. Podržana od vlasti bilo direktno, zloupotrebom ovlašćenja, bilo indirektno, sakrivanjem u senku navodne nenadležnosti ona, pre ili kasnije, izvesno vodi ka doslovno tragičnim posledicama. Za te posledice će morati da odgovaraju i nadležni i „nenadležni“.