Bauk zvani sekularnost

U jeku bespotrebnih i besmislenih prepiranja povodom neustavnog predmeta u državnim školama pod nazivom “verska nastava”, postaje sve jasnije da skoro niko ne zna šta je to sekularnost. Niti građani, a još manje političari koji bi trebalo da je sprovode. Kako možemo da očekujemo da se poštuje sekularnost u društvu u kome se ne vidi nikakav problem u tome da kruna, krst i molitva budu simboli te države?

Autor: Predrag Stojadinović

Pogledajmo prvo šta piše u Ustavu Republike Srbije:

Svetovnost države

Član 11.

Republika Srbija je svetovna država.

Crkve i verske zajednice su odvojene od države.

Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.

Kratko i jasno. Crkve i verske zajednice su odvojene od države.

Neko bi rekao da je logično da važi i obrnuto, tj. da je država odvojena od crkve, ali izgleda da mnogima nedostaje takvo pojašnjenje. Mada, sigurno je da bi i tada nekima i dalje bilo nejasno šta reč odvojenost zapravo znači. Ono što se najčešće javlja je nerazumevanje da nepotpuna odvojenost nije odvojenost, tačnije da su neke stvari stvarno  odvojene samo ako su potpuno odvojene.

Ne postoji “malo odvojeno”, baš kao što ne postoji ni “malo trudna”.

Dodatno, veliki broj ljudi kada čuje sekularnost pomisli ili na komunizam ili na nekakvo zabranjivanje praktikovanja religije. Što, ponovo, pokazuje nerazumevanje reči odvojenosti, jer ako država zabranjuje religiju, to je takođe mešanje u crkvene poslove, te nije, niti može da bude, odvojenost.

Dakle, sekularnost je potpuna i apsolutna odvojenost države i crkve.

U sekularnoj državi je dozvoljeno:

1. da svi građani slobodno veruju u šta god žele
2. da svi građani slobodno praktikuju svoju veru, sve dok time ne ugrožavaju druge
3. da svi građani slobodno finansiraju svoje religijske institucije, po svom nahođenju i iz svog džepa
4. da svi građani slobodno nose svoja religijska obeležja, privatno ili na radnom mestu
5. da svi vojnici slobodno mogu da odu u crkvu kada dobiju slobodno
6. da sva deca slobodno idu na versku nastavu u crkvama i drugim verskim objektima
7. da verske zajednice slobodno grade šta im se gradi kao i sva ostala pravna lica
8. da verske zajednice slobodno vrše i naplaćuju usluge kao i sva ostala pravna lica

U sekularnoj državi nije dozvoljeno:

1. da religijska molitva bude himna
2. da se religijske institucije na bilo koji način mešaju sa državnim institucijama
   1. primer: takozvani “Bogoslovski fakultet” kao deo Univerziteta u Beogradu
3. da se u državnim institucijama obavljaju bilo kakvi religijski poslovi i rituali
   1. primer: takozvana “školska slava”
   2. primer: verska nastava u državnim školama
   3. primer: “verska služba” u vojsci
   4. primer: takozvane “gradske slave”
   5. primer: slave i drugi religijski rituali u državnim bolnicama, opštinama, policiji, vojsci i drugim državnim institucijama
   6. primer: predsednik države koji unosi badnjak i slavi božić unutar predsedništva
4. da se religijskim institucijama poklanja novac iz državnog budžeta, ili državno zemljište
   1. primer: obavezne doplatne markice za izgradnju bilo kojih religijskih objekata
   2. primer: penzije sveštenicima
   3. primer: plate takozvanim “veroučiteljima”
   4. primer: plate takozvanim “vojnim kapelanima”
   5. primer: sve druge moguće i nemoguće donacije, praštanja dugova i slično
5. da se u državnim institucijama postavljaju religijska obeležja
   1. primer: religijska obeležja na zidovima, prozorima i drugim javnim površinama
   2. primer: kapele u bolnicama, u krugovima bolnica i bilo kojim drugim državnim institucijama
6. da se na državnim površinama grade religijski objekti iz bilo kog razloga
7. da sveštenici na bilo koji način budu privilegovani u odnosu na ostale građane
8. da crkve budu oslobođene poreza
   1. primer: neoporezovane usluge koje se naplaćuju
9. da se državnici “konsultuju” sa verskim predstavnicima o bilo kakvim državnim poslovima
   1. primer: konsultacije o Kosovu, blagoslov predsedniku i drugim političarima, i tako dalje
10. da država donosi zakone kojima se samo određene religije obeležavaju kao priznate

Predsednik države, kao i svi drugi državni službenici, imaju pravo da privatno i kod svoje kuće praktikuju svoju religiju. Nemaju pravo da za to koriste državna sredstva, bilo da je to novac iz budžeta ili državne prostorije.

Sekularnost se bazira na jednostavnom pravilu: država ne sme svojim građanima da određuje u šta će oni verovati, i da li će verovati.

Ako je taj uslov jasan, onda je jasno i to da država ima samo dve mogučnosti:

• ili će biti u potpunosti odvojena od religije i neće se ni na koji način mešati u (ne)verovanja svojih građana
• ili je obavezna da jednako tretira sve religije svih građana

No, ako imamo na umu da samo hrišćanstvo ima preko 30 000 različitih denominacija, dok ostalih religija ima i na stotine hiljada, postaje jasno da je druga opcija nemoguća. Upravo zato, državi kao jedina mogućnost ostaje to da se ni na koji način ne meša sa religijom, jer svako mešanje predstavlja diskriminaciju na osnovu verske (ne)pripadnosti.

Drugim rečima, svako kršenje sekularnost predstavlja diskriminaciju na osnovu verske (ne)pripadnosti.

Niko, u istoriji čovečanstva, nije bolje objasnio neophodnost sekularnosti od Tomasa Džefersona:

“Zbog toga što je religijsko verovanje, ili neverovanje, tako važan deo života svake osobe, sloboda veroispovesti utiče na svakog pojedinca. Verske institucije koje koriste moć države kao sopstvenu podršku i koje nameću svoje stavove ljudima drugih vera, ili bez vere, nipodaštavaju sva naša građanska prava. Štaviše, podrška države jednoj ustanovljenoj religiji čini da sveštenstvo prestane da se odaziva svom narodu, i vodi ka korupciji unutar same religije. Podizanje zida razdvajanja crkve i države je, dakle, apsolutno neophodno u slobodnom društvu.”

Izvor: Direktna reč