Mozak čine neuronske mreže,on ima funkcionalne oblasti koje su u interkaciji i sastoji se iz leve i desne hemisfere.Svaka hemisfera specijalizovanija je za neke oblasti od drugih.
Da li ove činjenice opravdavaju čudne izjave koje se mogu čuti u svakodnevnom životu, poput: „ja više koristim levu stranu“ ili „žene imaju razvijeniju desnu stranu mozga“? Da li zaista postoji levi i desni mozak? Širi pregled porekla ovih izjava neophodan je da bi se ustanovilo da li one odgovaraju činjenicama, ili je opet reč o kontroverznim ekstrapolacijama naučnih podataka.

funkcije mozga

Ali, da počnemo tako što ćemo podvući da dve hemisfere nisu odvojene funkcionalne i anatomske jedinice: povezuju ih mnoge nervne strukture (korpus kalozum) i mnogi neuroni imaju jedro ćelije u jednoj hemisferi i nastavke u drugoj. Sama ova činjenica zahteva da se na njoj zadržimo. Kaže se da je „levi mozak“ sedište racionalnog razmišljanja, intelektualnog razmišljanja, analize i govora. On takođe obrađuje numeričke informacije deduktivno i logički. Disecira informacije analiziranjem, razvrstavanjem i struktuiranjem delova celine, linearnom organizacijom podataka.
Leva hemisfera mozga opremljena je da se bavi zadacima u vezi sa jezikom (pisanje i čitanje), algebrom, matematičkim rešavanjem problema,logičkim operacijama. Zato se može verovati da ljudi koji su racionalni, intelektualno nastrojeni, logični i koji imaju dobar smisao za analitik„prevashodno koriste „levi mozak“ i često su matematičari, inženjeri i istraživači“.
„Desni mozak“ se naziva sedištem intuicije, emocija, neverbalnog razmišljanja i sintetičkog razmišljanja, on omogućava predstavljanje prostora, kreativnost i emocije. U glavnom sintetiše, rekreira trodimenzionalne oblike, uočava sličnosti pre nego razlike i razume kompleksne konfiguracije. Iz ovog sledi komplementaran mit da ljudi koji su intuitivni, emotivni, imaginativni i lako se snalaze u prostoru „prevashodno koriste ’desni mozak’“ i uglavnom se bave umetničkim i kreativnim zanimanjima“. Ova opozicija „levog i desnog mozga“ nastala je prvo u neuropsihološkim istraživanjima. Intelektualne sposobnosti često su svrstavane u dve grupe: kritičke i analitičke sklonosti, sa jedne strane i kreativne i sintetičke sklonosti, sa druge. U jednoj od najvažnijih doktrina neuropsihologije iz XIX veka svaka grupa povezivana je sa određenom hemisferom. Godine 1844, Artur Ledbrouk Vigan objavio je knjigu “A New View on Insanity: Duality of the Mind [Nova gledišta na ludilo: Dualnost uma].” On dve hemisfere mozga opisuje kao nezavisne i svakoj pripisuje sopstvenu volju i način razmišljanja: one obično rade zajedno, ali kod nekih bolesti rade jedna protiv druge. Ova ideja zaokupila je maštu nakon 1866. i objavljivanja čuvenog romana Doktor Džekil i mister Hajd Roberta Luisa Stivensona, koji koristi ideju da se kultivisana leva hemisfera suprotstavlja primitivnoj i emotivnoj desnoj hemisferi koja lako gubi kontrolu. Pol Broka (Paul Broca), francuski neurolog, otišao je dalje od fikcije u lociranju različitih uloga dveju hemisfera. Šesedestih godina XIX veka, on je post mortem izučavao mozgove preko 20 pacijenata čije jezičke funkcije su bile oštećene. U svim ispitanim mozgovima, uočio je lezije u frontalnom režnju leve hemisfere, dok je desna hemisfera bila nedirnuta. Zaključio je da proizvodnja govora mora biti locirana u frontalnom delu leve hemisfere. Ovo istraživanje nekoliko godina kasnije završio je nemački neurolog Vernike, koji je izučavao post mortem mozgove ljudi koji su imali poremećaje u jezičkom razvoju, zaključio je da je sposobnost razumevanja jezika smeštenau temporalni režanj leve hemisfere. Tako su Broka i Vernike povezali istu, levu hemisferu mozga sa dve suštinske komponente procesuiranja jezika: razumevanjem i govornom proizvodnjom. Sve do šezdesetih godina metode za uočavanje dominantne uloge leve hemisfere u jezičkoj upotrebi i obradi (lateralizacija jezika) bili su zasnovani na post mortem izučavanju pacijenata sa moždanim lezijama. Neki neurolozi su, ipak, tvrdili da jezik ne mora biti nužno funkcija leve hemisfere i da nije moguće zaključiti da desna hemisfera ne učestvuje na osnovu nedostatka lezija kod ljudi sa oštećenim jezičkim funkcijama.Lezije samo na levoj strani mogu biti nasumične. Validnost ove intuicije potvrđena je studijama izvedenim nad pacijentima sa „podeljenim mozgom“. Korpus kalozum ovih pacijenata bio je oštećen kako bi se sprečili epileptični napadi iz jedne hemisfereu drugu. Dok je primarni cilj operacije bilo smanjenje epileptičnih napada, ona je omogućila istraživačima da prouče ulogu svake hemisfere kod pacijenata. Prve ovakve studije sproveo je šesdesetih i sedamdesetih dobitnik Nobelove nagrade za medicinu Rodžer Speri i njegov tim sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju. Oni su uspeli informacijama da snabdeju samo jednu hemisferu svojih pacijenata sa „podeljenim mozgovima“ i od njih tražili da svakom rukom posebno prepoznaju objekte ne gledajući ih. Ovaj eksperimentalni protokol zasnovan je, zapravo, na činjenici da su osnovne senzorne i motorne funkcije simetrično razdvojene između dve hemisfere mozga – leva hemisfera prima skoro sve senzorne informacije i kontroliše desni deo tela i vice versa. Senzorne informacije iz desne ruke prima leva hemisfera, a one iz leve ruke prima desna hemisfera. Kada su pacijenti dodirivali objekat desnom rukom, lako su uspevali da ga imenuju, što nisu mogli kada su ga dodirivali levom rukom. Ovo je dokaz da je leva hemisfera sedište osnovnih jezičkih funkcija. Ova nejednaka lokalizacija jezičkih funkcija stvorila je ideju da je leva hemisfera verbalna, a desna neverbalna. Pošto se jezik često smatra najotmenijom funkcijom ljudske vrste, leva hemisfera proglašena je „dominantnom“. Drugi eksperimenti sa istom vrstom pacijenata pomogli su da se razjasni uloga desne hemisfere. Video-snimak pacijenta W. J., koji je imao podeljeni mozak, koji su snimili Speri i Gacaniga, daje iznenađujuću demonstraciju superiornosti desne hemisfere za spacijalni vid. Pacijentu je dato nekoliko kockica, svaka sa dve crvene strane, dve bele strane i dve strane sa crveno- belim dijagonalnim linijama. Zadatak pacijenta bio je da organizuje kockice prema modelu koji je predstavljen na karticama. Na početku snimka, vidi se W. J. kako brzo organizuje kockice prema traženom modelu koristeći levu ruku (koju, podsetimo, kontroliše desna hemisfera). Međutim, bilo mu je mnogo teže da isti zadatak uradi koristeći desnu ruku – bio je spor i neodlučno je pomera kockice. Kada se leva ruka ponovo uključila, postao je brz i precizan, ali kada su mu istraživači rekli da je pomeri, opet je postao neodlučan. Druga istraživanja Sperija i saradnika (Sperry et al., 1969) potvrdila su dominaciju desne hemisfere u spacijalnom viđenju. Ovu ulogu su posle potvrdile i studije kliničkih slučajeva. Pacijenti koji su patili od lezija desne hemisfere nisu mogli da prepoznaju poznata lica; drugi pacijenti imali su poteškoće sa prostornom orijentacijom. Neki pacijenti sa lezijama desne hemisfere pogrešno su uočavali emocionalnu intonaciju reči i emocionalnu mimiku. Studije ponašanja potvrđuju kliničke studije: ritam govora najbolje se percipira kada ga prima levo uvo tako da informacija odlazi do desne hemisfere, a slike koje se prate levim vizuelnim poljem provociraju veću emotivnu reakciju. Na osnovu ovoga zaključeno je da je desna hemisfera specijalizovana i za procese povezane sa emocijama.

Ovaj niz rezultata bio je zreo za rođenje „neuromitova“. Robert Ornstajn (Robert Ornstein) je 1970. godine, u delu The Psychology of Consciousness [Psihologija svesti] izneo hipotezu da „zapadnjaci“ uglavnom koriste levu stranu mozga sa dobro uvežbanom desnom hemisferom zahvaljujući kojoj se fokusiraju na jezik i logičko razmišljanje. Međutim, oni zanemaruju desnu hemisferu, te i svoje intuitivno razmišljanje. Ornstajn povezuje levu hemisferu sa logičkim i analitičkim razmišljanjem „zapadnjaka“, a levu hemisferu sa emocionalnim i intuitivni„orijentalnim“ razmišljanjem. Tako je tradicionalni dualizam između inteligencije i intuicije objašnjen fiziološkim poreklom, zasnovan na razlici između dve hemisfere mozga. Pored veoma upitnog etičkog aspekta Ornstajnovih ideja, one predstavljaju akumulirani ishod pogrešnih tumačenja i iskrivljavanja dostupnih naučnih rezultata. Drugo široko rasprostranjeno gledište, bez naučne osnove, jeste da leva hemisfera obrađuje brze promene i analizira detalje i osobine stimulansa, dok desna obrađuje simultane i opšte karakteristike stimulansa. Ovaj model potpuno je spekulativan. Počevši od razlika između verbalne hemisfere (leve) i neverbalne hemisfere (desne), rastući broj apstraktnih koncepata i odnosa između mentalnih funkcija i dveju hemisferapojavio se u neuromitskoj formi, sve više i više se udaljavajući od naučnih rezultata. Postepeno, nastali su i drugi mitovi po kojima dve hemisfere nisu samo povezane sa dva načina mišljenja već otkrivaju dva tipa ličnosti. Koncept „mišljenja levim mozgom“ i „mišljenja desnim mozgom“, zajedno sa idejom dominantne hemisfere doveo je do gledišta da svaka osoba zavisi prevashodno od jedne hemisfere, te i da ima distinktivne kognitivne stilove. Za racionalne i analitičke osobe smatra se da „misle levim mozgom“, a za intuitivne i emotivne osobe da „misle desnom stranom“. Ovi kognitivni stilovi, koji se promovišu u magazinima i knjigama popularne psihologije i na konferencijama, postali su popularni te se postavilo pitanje njihove primene u obrazovanju. Da li je potrebno osmisliti nastavne metode koje su prilagođene upotrebi jedne ili druge hemisfere u skladu sa navodnim osobinama učenika, odnosno hemisferama koje pretežno koriste? Da li školski programi sadrže metode podučavanja kojima se koristi ceo mozak ili se, sa fokusom na aritmetiku i jezik, koncentrišu previše na „levi mozak“? Ideja da se zapadna društva fokusiraju samo na jednu polovinu naših mentalnih kapaciteta (naše „mišljenje levim mozgom“) i zanemaruju drugu polovinu (naše „mišljenje desnom stranom“), postala je raširena i neki nastavnici i sistemi pridružili su se grupama koje su predlagale da škole promene nastavne metode u skladu sa konceptom dominantne hemisfere. Edukatori poput M. Hantera (Hunter) i E. P. Torensa (Torrance) tvrdili su da su obrazovni programi uglavnom skrojeni za one koji „misle levim mozgom“ i da favorizuju aktivnosti koje zavise od leve strane, poput sedenja u učionici i učenja algebre, umesto da favorizuju desnu hemisferu tako što će omogućiti učenicima da se protegnu i uče geometriju. Zato je osmišljen metod sa ciljem da se angažuju obe hemisfere ili čak da se naglase aktivnosti desne. Primer takvog metoda je „pokaži i ispričaj“ (show and tell): umesto da samo čitaju tekstove učenicima (aktivnost leve hemisfere), nastavnici bi pokazivali slike i grafikone (aktivnost desne hemisfere).U drugim metodima korišćena je muzika, metafore, igranje uloga, meditacija ili crtanje, sve u cilju aktiviranja sinhronizacije dveju hemisfera. Ipak, u onoj meri u kojoj su se oslanjale na teorije o mozgu, ove metod zasnovane su na pogrešnim tumačenjima, jer se dve polovine mozga ne mogu jasno razdvojiti. Nijedan naučni dokaz zaista ne ukazuje na korelaciju između stepena kreativnosti i aktivnosti desne hemisfere.

Skoro urađena analiza 65 studija neuroodslikavanja i procesuiranja emocija zaključuje da takvo procesuiranje ne može biti povezano isključivo sa desnom hemisferom. Slično, ne postoje naučni dokazi koji bi potvrdili ideju da analiza i logika zavise od leve hemisfere ili da je leva hemisfera sedište aritmetike ili čitanja. Deaen (Dehaene, 1997) je otkrio da su obe hemisfere aktivne pri prepoznavanju arapskih brojeva (npr. 1 ili 2 ili 5). Druge studije pokazuju da se podsistemi obe hemisfere aktiviraju, kada se analiziraju komponente procesa čitanja (npr. dekodiranje pisanih reči ili prepoznavanje glasova za procese višeg nivoa poput čitanja teksta) Čak i sposobnost koja se povezuje u osnovi sa desnom hemisferom – kodiranje prostornih odnosa – postoji kao sposobnost obe hemisfere, koje se koriste na različit način. Leva hemisfera veštija je pri kodiranju „kategorijalnih“ prostornih odnosa (npr. gore- dole ili levo- desno) dok je desna hemisfera veštija u kodiranju metričkih prostornih odnosa (npr. udaljenost). Neuroodslikavanje je pokazalo da se čak i u ova dva posebna slučaja aktiviraju obe strane mozga i da rade zajedno. Verovatno još više iznenađuje otkriće da dominantna hemisfera za jezik nije nužno povezana sa levorukošću ili desnorukošću, kako se mislilo. Široko je rasprostranjena ideja da je kod desnorukih ljudi jezik smešten u levoj polovini i vice versa, ali kod 5 % desnorukih ljudi glavne oblasti povezane sa jezikom smeštene su u desnoj hemisferii kod skoro trećine levorukih ljudi locirana je u levoj hemisferi. Stoga, na osnovu poslednjih studija, naučnici smatraju da hemisfere mozga ne deluju odvojeno već zajedno pri svim kognitivnim zadacima, čak i ukoliko postoje funkcionalne asimetrije. Pošto se radi o veoma integrisanom sistemu, veoma je retko da jedan deo mozga radi individualno. Postoje neki zadaci – poput prepoznavanja lica i proizvodnje govora – u kojima dominira jedna hemisfera, ali za većinu je potrebno da obe hemisfere rade istovremeno. Ovo pobija koncepte „mišljenja desnim mozgom“ i „mišljenja levim mozgom“. Iako su možda doprineli diverzifikaciji obrazovnih metoda klafisikovanje studenata ili kultura prema dominantnim hemisferama naučno je izuzetno problematično, potencijalno društveno opasno i etički veoma kontroverzno. Zato je reč o mitu koji moramo izbegavati.

Tragom zvezda

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU