fbpx

Aktuelne debate o CETA, trgovinskom sporazumu između Kanade i Evropske unije, gotovo isključivo su fokusirane na dva pitanja. Ta pitanja jesu značajna, ali nisu najvažnija. U ovom članku ću prvo razmotriti ta dva pitanja, a onda se okrenuti jednom važnijem: koliko globalizacije nam je zaista potrebno?

ceta kanada eu

Prvo pitanje u središtu debate o CETA tiče se usklađivanja nacionalnih propisa o životnoj sredini, bezbednosti i zdravlju. Da bi se omogućila trgovina u svetu u kojem trgovinski partneri primenjuju različita pravila o zaštiti životne sredine, zdravlja i bezbednosti, potrebne su procedure kojima će se ta pravila učiniti obostrano prihvatljivima. Na primer, ako dve zemlje žele da trguju pilećim mesom, prvo se moraju saglasiti o tome šta je zdravo pile. Mnogi protivnici CETA u Evropi smatraju da su evropski propisi bolji od propisa u Kanadi (ili u Americi, u kontekstu TTIP), zbog čega su kanadski i američki pilići sumnjivi, ako ne i otrovni. To bi trebalo da znači da evropske vlade više brinu o zdravlju i bezbednosti svojih građana nego vlade Kanade i Amerike.

Takav pristup otežava vođenje trgovinskih pregovora. Osim toga, nije utemeljen na činjenicama. Nema razloga da verujemo da su evropski propisi u oblasti zaštite zdravlja, bezbednosti i životne sredine bolji od severnoameričkih. Da je to tačno, onda bi evropski regulatorni organi odavno otkrili i sprečili nedozvoljenu emisiju štetnih gasova iz evropskih dizel automobila. Ali to nisu učinili oni, već američke vlasti.

Drugo važno pitanje u pregovorima o CETA ticalo se zakonskih procedura za rešavanje sporova između stranih investitora i država. Trgovinski sporazum CETA, kao i mnogi drugi, predviđa da strani investitori koji veruju da novi propisi o zaštiti životne sredine, zdravlja i bezbednosti ugrožavaju njihove investicije mogu zahtevati postupak arbitraže. To jeste problem. Bilo bi bolje da se u takvim sporovima prihvata nadležnost nacionalnih sudova, umesto što se međunarodnim investitorima dozvoljava da angažuju specijalne arbitražne sudove. Rasprostranjeno osećanje da je to neprihvatljiva diskriminacija koja ide u prilog multinacionalnim korporacijama treba uvažiti. Za rešavanje sporova bolje je osloniti se na nacionalno pravosuđe. Ipak, imam utisak da protivnci CETA (i TTIP) preuveličavaju značaj tog problema kada tvrde da bi ratifikacija trgovinskih sporazuma ugrozila temelje naše demokratije.

Važnije pitanje koje se ovde otvara, a nije adekvatno razmotreno u raspravama o CETA, jeste koliko globalizacije nam je zapravo potrebno?

U svojoj akademskoj karijeri uvek sam se zalagao za slobodnu trgovinu. Slobodna trgovina je bila temelj materijalnog prosperiteta koji smo ostvarili u posleratnoj Evropi. Ona je takođe omogućila da se stotine miliona ljudi, naročito u Aziji, izvuku iz ekstremne bede i omoguće sebi pristojan život.

Ali čini se da je globalizacija danas dostigla svoje krajnje granice. Za to postoje dva razloga. Prvo, suočeni smo sa ograničenjima koja nameće životna sredina. Globalizacija je proizvela veoma izražene oblike specijalizacije. Naravno, nema ničega lošeg u specijalizaciji po sebi. Ona je stvorila uslove za proizvodnju više materijalnih dobara. Ali specijalizacija podrazumeva da roba dosta dugo putuje da bi stigla do kupca. Produžavanje lanaca vrednosti koje je omogućeno ukidanjem trgovinskih tarifa znači da ista roba može proći kroz mnogo zemalja pre nego što stigne do potrošača. Prevoz ima visoku ekološku cenu (na primer, emisija CO2) koja nije uključena u cenu konačnih proizvoda. Zato je njihova cena preniska, previše ih se proizvodi i previše ih se troši. Drugim rečima, globalizacija je tržišta učinila slobodnijim, ali ona još ne funkcionišu ispravno, jer pružaju podsticaj za proizvodnju koja ugrožava životnu sredinu.

Zagovornici CETA (i TTIP) su u pravu kada tvrde da će sporazumi osigurati viši BDP, ali zaboravljaju da kažu da će rast biti ostvaren po visokoj ceni za životnu sredinu. Kada tu cenu oduzmemo od ostvarene dobiti, pitanje je da li će bilans biti pozitivan.

Drugo ograničenje se tiče izrazito nejednake raspodele dobitaka i gubitaka iz procesa globalizacije. Slobodna trgovina stvara dobitnike i gubitnike. Kao što sam već rekao, globalizacija je stvorila mnoštvo dobitnika širom sveta. Najvažniji među njima su stotine miliona ljudi koji su živeli u ekstremnom siromaštvu. Dobitnika ima i u industrijskim zemljama. To su, na primer, oni koji rade ili su deoničari u izvoznim kompanijama. Ali postoji i veliki broj gubitnika. Gubitnici su milioni radnika, uglavnom u industrijalizovanim zemljama, koji su ostali bez posla ili su im smanjene plate. To su ljudi koje treba uveriti da će globalizacija u krajnjoj instanci biti dobra za njih i njhovu decu. To nije jednostavan zadatak. Ali ako ne uspemo da ih uverimo, društveni konsenzus u korist slobodne trgovine i globalizacije koji se u industrijalizovanom svetu nekada podrazumevao nastaviće da se urušava.

Najefikasniji način da se gubitnici u industrijskom svetu u to uvere jeste osnaživanje redistributivnih politika, odnosno politika kojima se vrši transfer dohotka i bogatstva sa dobitnika na gubitnike. Ali to je lakše reći nego učiniti. Dobitnici imaju na raspolaganju mnoštvo načina da utiču na politički proces i spreče usvajanje takvih politika. Zapravo, od početka 80-ih godina prošlog veka, kada se globalizacija intenzivirala, većina industrijskih zemalja je započela proces demontiranja redistributivnih politika. To je ostvareno na dva načina. Prvo, smanjene su stope za najviše dohotke u sistemu poreza na dohodak građana. Drugo, oslabljen je sistem socijalne zaštite smanjivanjem naknada za nezaposlene, minimalnih nadnica i sigurnosti zaposlenja. Sve to učinjeno je u ime strukturnih reformi na kojima su insistirali predstavnici evropskih vlasti.

I tako, dok je globalizacija punom brzinom grabila napred, industrijske zemlje su ukidale mehanizme redistribucije i zaštite koji su ustanovljeni u prošlosti da bi se pomoglo onima koji su se našli na udaru negativnih tržišnih sila. Ne treba da nas čudi što su te reakcionarne politike stvorile mnoštvo neprijatelja globalizacije koji sada ustaju protiv elita koje su pomenute politike inicirale.

Vraćam se na pitanje s početka: Koliko globalizacije nam je potrebno? Moj odgovor je da dok ne stavimo pod kontrolu ekološku cenu sporazuma o slobodnoj trgovini i dok ne zaštitimo gubitnike u procesu globalizacije i prestanemo da ih kažnjavamo za to što su se našli na gubitničkoj strani – treba proglasiti moratorijum na nove trgovinske sporazume. To nije argument u prilog povratku protekcionizmu. To je argument za zaustavljanje procesa liberalizacije trgovine, dok ne rešimo problem ekoloških gubitaka i redistributivnih efekata slobodne trgovine. To podrazumeva uvođenje efikasnijih kontrola emisije CO2, podizanje poreskih stopa za najviše dohotke i jačanje sistema socijalne zaštite u industrijalizovanim zemljama.

Autor: Paul De Grauwe, Social Europe

Prevod: Đorđe Tomić, Peščanik

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU

Ekonomija - Arhiv

Novembar 2019
Pon Uto Sri Čet Pet Sub Ned
28 29 30 31 1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 1