fbpx

Pobednik ovogodišnjeg BELDOCS -a, film "Sonita", ostvarenje je mlade režiserke koja dolazi iz zemlje gde se žene tretiraju kao poluljudi, a čine čak 65 odsto univerzitetskih studenata.

57403e96e4b0433321b42858

Autorka filma Rokšara Ghem Maghami je sa svojim dokumentarcem pobrala lovorike i na poznatom Sandens festivalu.

Željno iščekivani film "Sonita" osvojio je na festivalu BELDOCS 2016. godine nagradu za najbolji strani dokumentarni film. Međunarodni žiri u sastavu Ulrih Zimons sa nemačkog Instituta za film i video, Mira Vocinkić, urednica na HRT-u, Valentina Delić, filmski autor i Jovica Tojagić sa RTV-a, doneo je 18. maja odluku da prvu nagradu podele film “Velika sreća” (reditelji Kirsten Burger, Miko Gestel, Johan Miller) i film “Sonita” rediteljke Rokšare Gaem Maghami.

57403eaee4b0433321b42859

Ovaj kompleksni prikaz 16-godišnje devojčice i umetnice Sonite, koja za sebe bira drugačiji put, osvaja sve žirije sveta - u selekciju prestižne beogradske manifestacije uvršten je čak i pre nego što je dobio slavnu filmsku nagradu: titulu najboljeg dokumentarca proizvedenog van granica SAD, na Sandensu u Juti.

Mlada iranska režiserka Rokšara Ghem Maghami, koja je autor ovog "iznenađujućeg spoja hip-hopa, tinejdžerskog bunta i borbe za prava žena pod okriljem ortodoksnog islama", kroz film je pokušala da ispriča kako o uslovima pod kojima se živi u Iranu, o dečijim brakovima, nejednakosti žena i muškaraca, o sebi i kako uspeva da, da u takvom okruženju, radi i stvara.

Rokšara Ghem Maghami je iranska režiserka rođena u Teheranu. Studirala je režiju i animaciju pri teheranskom Umetničkom univerzitetu. Njeni eseji i istraživanja obuhvataju i knjigu “Animirani dokumentarni film: Novi način izražavanja” koja je objavljena 2009.

Do sada je snimila kratke dokumentarne fimove u koje spadaju: „Pigeon Fanciers“; „A Loud Solitude; „Born 20 Minutes Late“ (2010); „Going Up the Stairs“, kao i animirani dokumentarac „Cyanosis“ iz 2007. godine.

“ Rođena sam u Iranu u vreme rata i Islamske revolucije. Odgajana sam u liberalnoj, obrazovanoj, levičarskoj porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Moji roditelji su izuzetno podržavali odluku da postanem rediteljka dokumentarnih filmova. Bavim se dokumentarnim filmom u zemlji u kojoj je na delu jedna od najstrožijih cenzura na svetu, u kojoj postoji mnogo neispričanih priča, i u kojoj je budžet za stvaranje filmova veoma ograničen i ideološki kontrolisan.

Verovali ili ne, 65 odsto univerzitetskih studenata u Iranu su žene. Većina devojaka s kojima sam išla u srednju školu su studirale inženjerstvo. Iransko društvo je kompleksno, mešavina je modernog i tradicionalnog. Iinteresantno je da je prva žena – filmska stvarateljka u Iranu snimila svoj fantastični dokumentarac šezdesetih godina, i za njega dobila nagradu u Lokarnu.

U Iranu postoji veliki broj žena koje prave filmove koje su je veoma inspirisale. Stvarati dokumentarne filmove u Iranu je veoma teško, ali biti žena ne čini stvar mnogo težom, posebno ako imate porodicu koja vas podržava. Čak imate i više šanse da prodrete u konzervativne kuće, gde muškarci ne bi bili u potpunosti dobrodošli zbog svih religijskih i tradicionalnih ograničenja u vezi s prisustvom stranca u kući, u muslimanskoj porodici.

57403ef8e4b0433321b4285b

Od celog Bliskog Istoka, žene u Iranu imaju najvišu stopu obrazovanosti i zaposlenosti. One su vredne i ambiciozne, ali ih zakon tretira kao poluljude. U slučaju razvoda otac automatski dobija starateljstvo nad decom. On je taj koji može da se razvede od žene, dok žena može samo da „pita” muža da se razvede od nje. Žensko nasledstvo je polovina muškog, kao i njihovo životno osigiranje. Tako da, ukoliko vam majka strada u saobraćajnoj nesreći, dobićete polovinu novca koju biste dobili da vam je ubijen otac. Mislim da iranski zakoni moraju da se menjaju.”, priča Rokšara Ghem Maghami.

I pored toga što je međunarodno prisutna, Rakšara često ima poteškoće sa dobijanjem viza. Na festivalu "Documentary Edge"na Novom Zelandu nije učestvovala jer su joj vllasti te zemlje uskratile dozvolu za ulazak. Kao iranski reditelj nije nigde dobrodošla. U njenj zemlji sa sumnjom posmatraju njene filmove i kontakte, a druge države je ne primaju lako zbog svih sumnji kako iranski građanin može prekoračiti vizu ili biti terorista.

“ Često imam problema u dobijanju viza ali se nadam da će nagrade na Beldocsu i Sandensu učiniti moj naredni projekat lakšim. Pokušavam da ostanem povezana sa svojom dušom, da se iz srca bavim onim što me se najviše tiče u životu, i da to stavim ispred očekivanja tržišta, iako na kraju znam da treba da pronađem ravnotežu. Moj projekat iz snova je animirani dokumentarac o Iranu osamdesetih.”, rekla je mlada iranska režiserka.

(Newsweek/Bktv news)

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU