Uvek je dobro kad se ima više,
al’samo kad si bezbrižan i čio:
vrednost bogatstva, strah potpuno briše,
– slobodan život i s malim je mio!

Miš Vićentije, gradski uvaženik, stanovnik prostranog stana, otmenog nameštaja, persijskog tepiha i sličnih blagodeti u obilju varoškog bogatstva, pozvao je rođak-Pantu, poljskog miša u goste.

„Služi se, rođače, da vidiš šta tvoj Vića pije“, – reče, nalivajući Panti najskuplje vino: šampanjac.

„Bogme ovog na selu nema,“ – reče Panta i prinese čašu, ali u to nešto trupnu, – pobeže Vićentije u zaklon. Panta za njim, šta će, neka je opasnost, očito.

„Šta bi?“ – upita gradskog rođaka.

„Pssst, prolazi gazda,“ – šapnu Vića.

Malo potom iziđoše i Panta prinese zalogaj, kad – nešto šušnu. Sunu Vićentije ko bez glave, sakri se. Panta za njim.

„Šta sad bi?“ – zapita.

„Mačak!“ – drhtao je Vićentije.

Ipak nekako nastaviše gradski ručak, kad li – tras! Nešto lupi. Vićentije se ko bez duše stušti u skrovit. Panta opet za njim.

„A sad? – reče. – Šta je sad?“

„Sobarica s metlom, – prodahta Vićentije, došavši sebi od straha. – hajde, sad možemo produžiti.“

„Samo ti produži, rođak – Vićo, – reče seoski Panta. – Ja odoh kući, nisam rad da mi svaki zalogaj i svaki gutljaj presedaju. Nego, dođi ti sutra kod mene u polje. Nema, istina, šampanjca i drugih đakonija, al’ ono što se nađe u kući ješćemo na miru, rođo, bez straha...“ Kad te gledam, sve se nešto prisećam baba – Patrnogićke iz Rupara, često je govorila:“

Uvek je dobro kad se ima više,
al’samo kad si bezbrižan i čio:
vrednost bogatstva, strah potpuno briše,
– slobodan život i s malim je mio!

 

Impulsportal