fbpx

flaubert

Neke prirode ne pate, to su ljudi bez živaca. Srećni li su! Ali i kolikih su stvari lišeni!

Kroase, petak u ponoć (30. septembra 1853)

Ništa nema goreg na svetu od telesnog bola, i zaista, pre bih zbog njega nego zbog smrti, kako kaže Montenj, bio u stanju „uvući se u kožu nekog teleta da ga izbegnem“. Kod bola je najgore što zbog njega suviše osećamo život. On je kao dokaz nekog prokletstva koje nas pritiska. Bol ponižava, a to je žalosno za ljude koji se održavaju samo gordošću.

Neke prirode ne pate, to su ljudi bez živaca. Srećni li su! Ali i kolikih su stvari lišeni! Začudo, što god se više penje stupnjevima živih bića, povećava se nervna sosobnost, to znači sposobnost patnje. Da nije možda patiti i misliti jedno isto? Genije, na kraju krajeva, možda je samo utančanost bola, to jest potpunije i snažnije prodiranje objektivnog kroz našu dušu. Molijerova tuga nesumnjivo je dolazila od čitave gluposti čovečanstva koju je on osećao da sadrži u sebi. Patio je od Diafoarusa i Tartifa, koji su mu kroz oči ulazili u mozak. Zar se duša čoveka kao što je Veroneze nije, mislim, neprestano natapala bojama, kao komad tkanine stalno utapan u ključali kotao bojadžije? Sve se u njemu predstavljalo sa pojačanjem tonova, zbog kojih je morao da izbulji oči iz glave. Mikelanđelo je govorio da mermer zadrhti kad se on približi. On što je izvesno, to je da je on sam drhtao kad se približavao mermeru. Planine su za tog čoveka, znači, imale dušu. Bili su podudarne prirode; to je nešto kao privlačnost dva slična elementa. Ali je to moralo postavljati od jednog do drugog, ne znam gde i kako, neke vulkanske vatrene brazde neshvatljive veličine, tako da od njih mora da skikne jadna čovekova dušica.

/…/ Inače, sve teškoće koje se osete kad čovek piše potiču od nedostatka reda. To je sad moje ubeđenje. Ako ste zapeli da nađete neki rečenični obrt ili neki izraz koji neće da dođe, znači da nemate predstavu. Slika, ili osećanje koje je sasvim jasno u glavi, dovede reč na hartiju. Jedno proizlazi iz drugog.

/…/ Ah, književnost! Kako to čoveka neprestano svrbi! To je kao neki istureni plik koji imam na srcu. Stalno me boli, i ja se s milinom češem.

Gistav Flober, PISMA, („Pisma Lujzi Kole“, odlomak, XXIII pismo, str. 94-95), LOM, Beograd, 2017.

Prevod: Milan Predić

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Impuls Teme

Some Call Us Balkans

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU