fbpx

Pre mnogo godina sam učestvovala na nekom simpozijumu u Berlinu koji su organizovali prekrasni umetnici, članovi slavne berlinske filharmonije. Pogađate, bila sam jedina žena dirigent, pa još iz tamo neke Srbije, joj! Pitala sam ih zašto je takav presedan videti ženu za orkestarskim pultom? Da li su ikada čuli za Valentinu Terješkovu koja je pre ihahaj koliko godina letela u svemir dok je žena za orkestarskim pultom još uvek poprilična retkost?

jelenasiusnickmanja

 Foto: Janez Marolt

Dugujem ogromno izvinjenje Klari Cetkin. Godinama sam se stidela Osmomartovskog praznika. Razumela sam ga kao potpuno nepotrebni i krajnje šovinistički dok nisam na sopstvenoj koži osetila šta znači diskriminacija u poslu. A trebalo je daaaavno da to ukapiram. Jer na svakoj od mojih memorijskih fioka koje se tiču karijere, na svakoj stoji nalepnica “ŠTETA ŠTO JE ŽENSKO”.

To sam valjda prvi put čula na jednoj radijskoj stanici u Beogradu, početkom 90-ih godina gde sam imala sreću da mi muške kolege objasne šta sve žene ne mogu. Izvesni cenjeni rok kritičari su mi pojasnili da žene NE treba da se bave rok novinarstvom. Rekoše (ne jednom) da je to ženama “neprirodno” i “nesvojstveno”. I odmah shvatih da je međusobno kolegijalno uvažavanje bilo tek jednosmerna ulica.

Nekako u to vreme upoznah i neke sportske novinare. Od njih sam naučila da posao sportskog komentatora “NE može da radi tamo neka pička”. Obrazloženja nije ni bilo. Ne može i tačka! Neke stvari su izgleda neraskidivo i isključivo povezane sa određenim polnim organom i tako treba zauvek da ostane.

Paralelno sa mojom karijerom na radiju, završavala sam studije dirigovanja i imala sreću da dirigujem malim i velikim profesionalnim orkestrima pripremljena kao komandos. Takav imanentni odnos je, ne samo zato što imam strahopoštovanje prema kompozitorima i muzičarima, već i zbog golog opstanka na probama. Vrlo brzo sam razumela da se poverenje stiče znanjem i marljivošću. To je normalan put svakog mladog dirigenta.

S tim da je razvojni put ŽENSKOG dirigenta još trnovitiji i sporiji. Nekako vas muzičari odmah klasifikuju u jedine dve moguće kategorije ženskog dirigenta: “nema pojma” i “veštica”. Do sada bih po toj kategorizaciji sva srećna gorela nebrojeno puta.

Ukoliko mislite da je takav stav imanentan ovoj našoj mahali, varate se. Pre mnogo godina sam učestvovala na nekom simpozijumu u Berlinu koji su organizovali prekrasni umetnici, članovi slavne berlinske filharmonije. Pogađate, bila sam jedina žena dirigent, pa još iz tamo neke Srbije, joj! Pitala sam ih zašto je takav presedan videti ženu za orkestarskim pultom? Da li su ikada čuli za Valentinu Terješkovu koja je pre ihahaj koliko godina letela u svemir dok je žena za orkestarskim pultom još uvek poprilična retkost?

Članovi berlinske filharmonije su samo slegli ramenima. Setili su se doduše da je bilo par bezimenih žena koje su nesto pokušavale, ali da to u stvari “ne može”. Još bi se istolerisala žena horovođa, ali orkestarska dirigentkinja!

Stvarno, da li smo normalne? Oni su strašno fini ljudi i neverovatni umetnici, ali je u mojoj primitivnoj glavi taj stav bio skoro isti kao i onih sportskih komentatora nekoliko godina ranije: “Ne može pička i tačka!”

Ko zna da li bih se usudila da započnem ovakvu karijeru da mi je pred prijemni na akademiji bilo predočeno šta me sve čeka. Jer na akademiji naučiš osnove dirigovanja i teoriju muzike. Pohađajući PRAKSU u svakodnevnom životu, saznaš da postoje mnogo važnije veštine koje treba uspešno savladati ne bi li opstala u ovoj muškoj profesiji.

Tu mislim na onu čuvenu – nije važno ŠTA znaš, već KOGA poznaješ. Nepoznata mi je lakoća postojanja koju sa sobom nose muški dirigenti dodatno osokoljeni šemama u raznim Rotari, Lajons, masonskim i drugim muškim zabavištima. Moje balkansko srpsko poreklo je dodalo na tom mukotrpnom putu još onaj “je ne sais quoi” teg od stotinak kila.

Činjenica da nemam GOSPODARA mi dodatno smanjuje šanse za bilo kakve šanse. I ko zna koliko puta bih pljunula na sve to i odlučila da se konačno posvetim profesionalnim kuvanju ili možda unutrašnjem dizajnu da nije te nenormalne ljubavi do muzike. Osećaj “ko riba u vodi” pred publikom i ansamblom je tako prokleto genijalan. Zauvek si začarana i to te goni naprednaprednapred.

Razvojni put žene dirigenta je dakle SKORO nemoguć. I baš tu, u ovoj maloj, beznačajnoj i zanemarljivoj, neodređenoj reči, krije se mogućnost za sve nas “veštice” koje “tražimo đavola” i “glumimo ludilo umesto da sedimo kod kuće”. Jer ja ipak dirigujem i imam i kod kuće i u inostranstvu karijeru dirigentkinje i od toga živim. I nisam naravno jedina. Taj SKORO nemogući put je prohodan zahvaljujući Klari Cetkin i svim pionirkama ženske emancipacije do sada. Da nije njih, bila bih potpuno defektno, bezvredno i bezdetno biće.

Ova priča nije jalova “penis envy” lamentacija. Ona IMA srećan kraj. Od pionirki do danas je osvojena jedna značajna pobeda – mogućnost izbora za nas. To je ta sloboda o kojoj još uvek mnoge nesrećne cure na ovom svetu mogu samo da sanjaju. Dovoljan je jedan užasnuti pogled na (Bliski) Istok da me podseti kako je današnji praznik najvažniji za mene i moje saborke. Srećan 8. mart, Dan Žena!

Jelena Susnick/Radne žene

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU