fbpx

Maria Teneva

Foto: Maria Teneva

Ako ste poput mene, isplanirate da legnete u neko razumno vreme i u pola četiri ujutru zateknete sebe kako na telefonu čitate članke o temama u rasponu od rasno motivisane nejednakosti do toga zašto pisci prećutkuju izvore prihoda i da li je istina da Tejlor Svift nema pupak. Onda se probudite – posle tri, četiri ili mnogo više sati – i ne sećate se ničega što ste pročitali.

Dnevno pročitam dvadeset članaka u proseku, a da ni za jednim od njih nisam aktivno tragala. Prijatelj mi pošalje članak o kulturalnoj aproprijaciji indijskog maslaca, a link na toj stranici me dovede do linka na sledećoj, i odjednom čitam dugački esej o istoriji britanske Istočnoindijske kompanije, preko kojeg dolazim do članka o trgovini – preciznije rečeno, pljački – dragog kamenja. Dok sedim u podzemnoj železnici, čitam knjige na ajfonu, a kada me usluže, zaplet tih knjiga se takoreći izmeša sa zapletom iz mog života. Ko to nije voleo da ide kod zubara, inspektor Poaro ili moja prijateljica Beki?

Nikolas Kar je 2008. godine objavio u Atlantiku članak „Da li nas Gugl zaglupljuje?“, koji je postao toliko poznat da je zaslužio i vlastitu stranicu na Vikipediji. U njemu se tvrdi da obilje informacija koje pruža internet umanjuje našu sposobnost da stvarno razumemo šta čitamo. U svakom članku napisanom o članku koji sam našla spominje se i ovaj navod: „Sada moj um očekuje da upijam informacije na način na koji se one distribuiraju mrežom: brzim strujama elektronskih čestica. Nekada sam bio skuba ronilac u moru reči. Sada klizim po površini poput lika na vodenom skuteru.“

Možda je Kar morao da batali svoja ronilačka peraja zato što je more postalo isuviše veliko i prenaseljeno da bi se bilo šta videlo. Kada se dnevno sretnete sa toliko rečenica, koliko god one bile dobro konstruisane, inteligentne i naizgled upečatljive, kako možemo da zapamtimo bilo koju inteligentnu misao ako se hiljade njih bore za našu pažnju?

U izveštaju Univerziteta Kalifornije iz San Dijega iz 2009. ukazuje se da prosečan Amerikanac dnevno pročita 100.500 reči – SMS-ova, mejlova, objava na društvenim mrežama, titlova, reklama – i to su podaci za 2008. Podaci koje je sakupila kompanije „Lajkhek“ govore da prosečan korisnik društvenih medija dnevno „čita“ – ili možda samo klikće – 285 različitih sadržaja, odnosno otprilike 54.000 reči. Ako je to istina, onda mi svaki dan pročitamo roman nešto duži od Velikog Getsbija.

Naravno, reč „čitati“ se ovde koristi u prilično razblaženom značenju. Tekst možete pomno pročitati ili preleteti očima – i jedno i drugo se i dalje smatra čitanjem. Razgovarala sam sa piscem i gutačem knjiga Džonom Šermanom o njegovim čitalačkim navikama. „Ponekad, kada kažem da čitam članak“, kaže Šerman, „ja zapravo čitam tvit o tom članku.“ Teško da je u tome jedini. Koristeći informacije dobijene analizom podataka firme „Čartbit“, Fahrad Mandžu je u časopisu Slejt napisao da postoji veoma slaba povezanost između toga koliko duboko je čitalac skrolovanjem ušao u članak i kada je podelio članak na Tviteru. Činjenica je da će ljudi češće tvitovati link za članak koji nisu pročitali. „Ima toliko sadržaja, sa velikim S, i mnogo toga se preklapa“, kaže Šerman. „Manje je vremena potrebno da se reaguje na ideju nego na kompletni argument.“

Još manje je vremena potrebno da se reaguje na ideju ili argument s nečijim člankom. Jesi li pročitao ovo? Nisam, ali je slično onome što sam pročitao na drugom mestu. Za ovaj razgovor možda nema bolje ilustracije od skeča iz televizijske serije Portlandija, u kojem Fred Armisen i Keri Braunstin, dok razglabaju šta je ko čitao, počinju da cepaju listove iz časopisa i trpaju ih u usta, a kada pretrče preko ulice da zgrabe telefonski imenik, udari ih automobil. „Hej, zar ne umete da čitate?“, urla na njih vozač.

Čitanje je nijansirana reč, ali najčešća vrsta čitanja je verovatno čitanje kao konzumiranje – čitanje da bi se došlo samo do informacije, posebno na internetu. Informacije koja nikako neće postati znanje, osim ako se ne „zalepi“.

* * *

Prirodna sklonost ka proročanstvima o smaku sveta učinila je da se setim citata iz Sto godina samoće, kada grad Makondo pogodi takva pošast da stanovnici zaboravljaju imena ljudi i predmeta sa kojima imaju posla. Čak i ako pišu podsetnike, poput cedulje na kojoj stoji reč „krava“, koju potom zalepe na životinju, oni zaboravljaju čemu im ona služi. „Tako su nastavili da žive u stvarnosti koja im je izmicala, reči bi ih zarobile, ali bi se nepovratno gubile kada bi zaboravili vrednost napisanih slova.“

Neobično mi je da sam zapamtila odlomak iz knjige koju sam pročitala pre osam godina, ali ne i tvrdnje autora iz članka o Islamskoj državi od pre nedelju dana. Posle malog istraživanja na mojoj e-knjizi ne mogu više u miru da čitam ni predskazanja o smaku sveta jer iako su e-knjige smanjile količinu štampanih knjiga koje vidimo, nisu umanjile količinu knjiga koje zapravo pročitamo. U stvari, prema izveštaju istraživačkog centra Pju u kojem se upoređuju navike čitalaca elektronskih sa čitaocima štampanih knjiga u 2011, prosečan čitalac e-knjiga godišnje pročita 24, dok se čitalac štampanih knjiga zaustavlja na 15 primeraka.

Ako korisnici e-knjiga više čitaju, postoji li onda mogućnost da oni zadrže u sebi više informacija? Prema studiji Erika Vestlunda sa Univerziteta Karlštat u Švedskoj, nije tako. Vestlund je okupio osamdeset i dvoje dobrovoljaca za test čitalačkog razumevanja. Oba testa su rađena onlajn, ali je jedna grupa čitala paginirani dokument, dok je druga grupa imala dokument sa kontinuiranim skrolom. Svaki učesnik je posle čitanja uradio test kratkotrajnog pamćenja, u kojem je trebalo da se prisete niza brojeva koji su im svetleli na ekranu ili redosleda karata koje su im pokazivane. U obe grupe su podjednako dobro uradili test čitalačkog razumevanja, ali oni koji su čitali dokument sa skrolom imali su slabiju pažnju i lošiji test pamćenja. Po Vestlundu, skrolovanje „zauzima mentalne resurse koji su mogli da se iskoriste za razumevanje teksta [u dovoljnoj meri da se zapamti]“.

Dok skrolujemo, očne jabučice nam prave putanju u obliku slova „F“. U istraživanju savetnika za korisnost danskog veba Jakoba Nilsona tvrdi se da kada ljudi čitaju na internetu, oči im se najpre pomeraju preko cele stranice ekrana, a potom samo preko pola stranice dok skroluju, a na kraju jedva i da prelaze preko stranice. Mnogi veb-sajtovi su prilagođeni ovom „F“ obrascu čitanja kojim se, kada se malo bolje razmisli, prelazi otprilike polovina teksta.

Maja Salavic u Tajmu piše da je pejzaž teksta – koji je izraženiji u papirnim knjigama – ključan za pamćenje pročitanog. Sposobnost navigacije kroz knjigu i vraćanja do određenog mesta u njoj lakša je ako možemo da se prisetimo broja stranice, ili razlike između težine knjige na desnoj i levoj ruci, ili da li je data rečenica bila pri vrhu ili dnu stranice. Ako bismo štampane knjige čitali prema istom „F“ obrascu, propustili bismo ključni detalj zapleta ili neki posebno razbokoren jezički izraz.

A upravo je knjiga Entonija Dora Sva svetlost koju ne vidimo (All the Light We Cannot See) od onih u kojima vam može promaći takva razbokorenost. Roman je proveo četrdeset i osam nedelja na bestseler listi Njujork tajmsa i bio je u najužem izboru za Nacionalnu književnu nagradu 2014. Poglavlja su ekstremno kratka, po najviše tri stranice, što (barem ovom) čitaocu daje utisak da priča teče veoma brzo. (Dor je takođe saradnik ovog magazina.) U intervjuu za časopis Pauels, Dor kaže: „Moja proza ume da bude gusta. Volim da gomilam detalje. Volim da opisujem… Znam da je to zahtevno, tako da je ovo možda neka vrsta prijateljskog gesta. Kao da čitaocu kažem: ‘Znam da ovde ima više lirike nego što 70% američkih čitalaca želi da vidi, ali tu je i masa belog prostora da se oporavite od nje.’“

Drugim rečima, lepe rečenice zahtevaju strpljenje koje moderni čitaoci nisu u stanju da poklone rečima.

* * *

Čitanje je višeglava zver. Možda nije dobra osnova za negativan sud to kako čovek odluči da pročita neki tekst, ali je moguće da se skrolovanjem po brauzerima i e-knjigama – za razliku od čitanja sa papira – proizvodi „efekat pogrešne informacije“. Njega mi je opisala Megan Salomon sa Univerziteta Nortvestern kao fenomen u kojem ljudi primaju informaciju za koju znaju da je pogrešna, ali je kasnije ipak koriste.

U njenom istraživanju, od studenata dobrovoljaca se tražilo da čitaju tekstove pune opštih mesta, kao što su „Pacifik je najveći okean na svetu“ ili „Tomas Edison je izumeo sijalicu“, između kojih su namerno bile umetnute netačne tvrdnje, kao što su „Atlantik je najveći okean“ i „Bendžamin Frenklin je izumeo sijalicu“. Slično istraživanju Vestlunda, dobrovoljci su potom podvrgavani testovima pamćenja, u kojima su im postavljana pitanja o činjenicama iz teksta. Na pitanja iz opšteg znanja 88

o najvećem okeanu na svetu i izumitelju sijalice, dobijeno je između 20 i 30 procenata pogrešnih odgovora. Imajmo na umu da su učesnici bili studenti jednog od dvadeset vrhunskih univerziteta u zemlji.

„Ovo je posebno loša vest ako znamo da je dugme za ‘retvit’ toliko blizu“, kaže Megan Salomon. „Nije nikakva retkost da lako i brzo širimo informaciju koju pre toga nismo čak ni kritički vrednovali.“

Učesnici njene studije su bili u stanju da uoče svoje greške jedino kada su im dodelili crvena nalivpera pomoću koji su mogli da unose ispravke u tekst. Ne bi stoga trebalo toliko da čudi što digitalni urođenici – studenti koji su odrasli sa laptopima u učionicama – na američkim univerzitetima pokazuju sklonost ka čitanju štampanih knjiga. Oni kao prednost navode mogućnost da pišu beleške po marginama, da savijaju stranice po uglovima. Student treće godine Kuper Nordkist za Vašington post kaže: „Ne mogu da zamislim da čitam ili razumem De Tokvila u elektronskom obliku.“

Nekoliko studija istraživačkog centra Pju na koje se poziva članak u Vašington postu pokazuje da se štampane knjige najviše čitaju u populaciji između 18 i 29 godina, a ista uzrasna grupa u velikom broju koristi i javne biblioteke. „Sviđa mi se taj osećaj [štampane knjige u ruci]“, kaže u istom članku student Frank Skembari dok čita u atrijumu fakulteta, sa smartfonom pored sebe. „Volim da je držim. Neće joj iscureti baterije. Ne pravi buku.“

* * *

Hajde da pričamo o meni; hajde da pričamo o nama u ovoj publikaciji, Morning njuz (TMN). (Naravno, za digitalne čitaoce i korisnike društvenih mreža poput nas, ne postoji drugo mesto na koje bismo mogli da se prizemljimo.)

Kao mlađi urednik, svakog dana u nedelji sam skoro osamnaest meseci do pet izjutra podnosila pet članaka – ponekad čak i šesnaest – sažetih u jednu ili dve jezgrovite rečenice za traku vesti na ovom sajtu. Sećam se kada mi je prijateljica jednom ušla u prazan stan sa bocom rozea da proslavi moje prvo mesto u Njujorku dok sam radila na naslovima. Sećam se da sam jednom na njima radila na donjem ležaju kreveta na sprat u jednom hostelu u Milanu, ali samo zato što me je prijateljica fotografisala u tom trenutku. U to vreme su mi ti članci bili toliko fascinantni – kako bih uopšte mogla da zaboravim planetarnu eksploziju ili onaj skandal sa konjskim mesom? Ipak, zaboravila sam.

Možda je razlog, prema Megan Salomno, to što sam te informacije čitala iz istog izvora. Kopajući uzduž i popreko po internetu u potrazi za dobrim naslovima, sve više sam se oslanjala ne nekoliko dobrih sajtova koji me nikada nisu izneverili: BBC, Slejt, sajt Endrua Salivana The Dish koji više ne funkcioniše, magazin Eon, Gardijan i još neke. Takođe mnogo članaka čitam i preko RSS fida, umesto da odem na određeni sajt, tako da svi oni imaju istu zelenu marginu i krem pozadinu.

Čitanje je često vezano za kontekst. Pod time mislim da je veća verovatnoća da se setimo izvesnih trenutaka ako smo na mestu u kojem su se ti trenuci dogodili. Ako bih se sada vratila u onaj hostel u Milanu, setila bih se arheološkog otkrića da su stari Egipćani više voleli da bludniče leti. Što se tiče članaka koje čitam u svom stanu ili na telefonu, možda bi mi bilo teže da ih se setim jer ili čitam previše članaka na jednom mestu ili previše članaka na previše različitih mesta. Možda je to razlog zašto mnogi novinari – barem jedan s kojim sam razgovarala za ovaj članak – poput mene ne mogu da se sete šta su čitali ili pisali u svojim kancelarijama ili omiljenim kafeterijama ili stanovima, u kojima stalno nešto čitaju i pišu o tome.

Pitala sam osnivača TMN-a, Endrua Vomaka, koji je pisao naslove za sajt još od 2000, može li da navede bilo koji članak koji je zapamtio. „Ništa što bih sa sigurnošću rekao nije bilo povezano sa našim naslovima“, odgovorio je. „Doduše, postoje članci i objave koje sam čitao onlajn i koje sam zapamtio. Recimo, satira Danijela Radoša na Ratove zvezda u Modern hjumoristu. Gramofon vašeg života Leslija Harpolda. Ono što najviše pamtim je samo pisanje. Način na koji su oblikovane neke fraze. Što više o tome slušam, sve manje mi ostaje u pamćenju.“

Pročitavši fragment „način na koji su oblikovane neke fraze“, odmah sam se setila naslova koji sam pre nekog vremena videla na sajtu The Hairpin. Bio je to prikaz knjige MFA vs. NYC: The Two Cultures of American Fiction (ur. Čad Harbah) u časopisu n+1, pod naslovom „Lažna dihotomija versus Koga briga“. Ostao mi je u pamćenju jer sam se u to vreme podsvesno brinula da su to jedine dve opcije za pisca, što mi se činilo užasno skučenim. Nisam uviđala koliko me to muči dok nisam videla taj naslov i glasno se nasmejala.

Sećanja na ono što sam pročitala – ili možda, pročitali – bilo onlajn ili u štampanom obliku, za mene postoje kao tačkice razbacane po ravni algebre, pri čemu skrolovanje naniže predstavlja y osu, a pomeranje zdesna-ulevo je x osa. Ima načina da se pronikne šta one predstavljaju po tome kako se seku, ali je formula možda preterano komplikovana i verovatno gubljenje vremena. Nikolas Kar piše da u svetu Gugla i beskrajnih nizova pohranjenih informacija, „dvosmislenost nije samo otvaranje uvida, već bag koji bi trebalo popraviti“. Dvosmisleno je, ali možda bismo mogli prosto da verujemo da ono što pamtimo, pamtimo s razlogom – a ako ne pamtimo, to može da nam se vrati i iznenadi nas. „Kada je vredno pamćenja“, rekao mi je Vomak, „vi se toga sećate, želeli to ili ne.“

Ne verujem da hitamo u vreme kada čitanje postaje čisto površna aktivnost. Klej Širki, kritikujući Kara, piše: „Pošto je pre nekog vremena izgubio centralni položaj, književni svet sada i u kulturi gubi svoj normativni uticaj. Nismo u opasnosti da će ljudi prestati da čitaju Rat i mir… U opasnosti smo da će ljudi prestati da se klanjaju pred idejom čitanja Rata i mira.“

Bez obzira da li čitate o brutalnoj pljački indijskih dragulja od strane Istočnoindijske kompanije u nekoj istorijskoj knjizi ili u onlajn prikazu te knjige, ako vas interesuje taj materijal, verovatno ćete ga zapamtiti, premda sa donekle različitim stepenima tačnosti. Znanje ima vrednost, bez obzira kroz kakav medijum se stiče.

„Nedavni rad je pokazao da studenti koji hvataju beleške pisanim putem, u poređenju sa onim koji ih unose u kompjuter, imaju bolje rezultate na testu posle predavanja“, kaže Salomon. „Mnoštvo je razloga za to, od smanjene pažnje do smanjenog angažovanja, ali ima prostora za tvrdnju da u takvim situacijama nastaju razlike u obradi informacija. Kada ste u ‘stvarnom životu’ i sedite u učionici, sasvim je prirodno da to što čujete zapisujete u svesku. Međutim, kada koristite kompjuter, morate da ‘napustite’ učionicu i fokusirate se na ekran kompjutera. Prelazak sa ‘stvarnog života’ na tehnologiju sličan je prelasku iz jedne sobe u drugu.“

Sledeći ovaj model soba, ako se sećate nečega što ste saznali onlajn u situaciji kada ste daleko od svojih uređaja, to vas verovatno vezuje s nečim što vam je od naročitog interesa. Iako možda koncentrisani napor da se setite onoga što ste prošle nedelje pročitali o Narendri Modiju neće dati rezultata, kada u metrou ugledate nekoga u prugastom odelu, iznenada ćete se setiti da je tema članka bilo odelo koje je nosio Modi, po kojem je njegovo ime bilo hiljadu puta upisano.

Možda vam ovaj članak neće ostati čak ni u maglovitom sećanju kada skinete pogled sa svog laptopa, telefona ili tableta. Mene to ne vređa. Za razliku od članka koji vam u glavi ostavlja neku živopisnu sliku (poput odela Narendre Modija), ja sam vam ostavila samo savršeno prosečnu sliku vas samih i drugih ljudi dok čitaju. Ali ako ne mogu da vam uz ovaj članak ostavim neku sliku, dozvolite mi da vas uputim na nešto. Onlajn čitanje se odvija u izvesnoj prostoriji – koja ne mora uvek biti vaša soba.

Autor: Nikita Bakšani

Prevod: Predrag Šaponja

Izvor: Časopis Polja

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU