fbpx

Pakovic 1 678x381

Uprkos tome što Jugoslavije kao države više nema, ostalo je za njom ono što je postojalo i pre nje, što se, dakle, u vremenu na ovom srednjoevropsko-balkansko-mediteranskom prostoru proteže mnogo duže i u svesti generacije i generacije mnogo dublje od državnih formi jugoslovenstva, a to je jugoslovenska kultura.

Piše: Zlatko Paković za Danas

Priroda jezika koji govorimo kao maternji – kojim, dakle, govore Srbijanci, Hrvaćani, Bosanci i Hercegovci, Crnogorci – nužno strukturira jugoslovensku kulturu. Kao što opstaju Skandinavija, skandinavska kultura i skandinavistika, iako takve države kao što bi bila Skandinavija nema, danas opstaju i Jugoslavija, jugoslovenska kultura i jugoslavistika – iako nju, jugoslavistiku, kao istraživačkonaučnu disciplinu, tek treba konstituisati. Kad je reč o jugoslovenskoj kulturi, jezička veza Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, kudikamo je konzistentnija negoli što je to u skandinavskoj kulturi, među skandinavskim državama.

Daću jedan jednostavan primer ove neprobojne, neraskidive povezanosti: pravoslavni Srbi i danas čitaju Stari i Novi zavjet u briljantnim prevodima Vuka Karadžića i Đure Daničića, na ijekavici, i to na varijanti jezika kakav je, kao književni standard, danas ustaljen u Republici Hrvatskoj. U duhu ironije – a ironija je metoda otkrivanja istinitosti – mogli bismo reći da vernici Srpske pravoslavne crkve, a reč je o milionima muškaraca i žena, svoju svetosavsku veru ispovedaju na hrvatskom jeziku.

Iako je reč o nekoliko država, od Subotice do Splita i Visa, i od Umaga do Ulcinja, Jugoslavija je milje (milieu) kulturama koje se u njima stvaraju, ljudima koji u njima misle, govore i deluju – uprkos državnim granicama, uprkos religijskim bedemima, uprkos nacionalnim zatvaranjima, uprkos besu i mržnji među narodima, verama i politikama.

Jugoslovensko nasleđe, ne tek istorijsko nego povesno, dakle, ona baština koja nadahnjuje budućnost, jeste, pre i posle svega – kultura otpora. Kultura otpora imperijalizmu, klerikalizmu, nacionalizmu, fašizmu, staljinizmu i kapitalizmu. Od Matije Vlačića – Ilirika do Prote Mateje, od Đuzepine Martinuci (Giuseppina Martinuzzi) do Ksenije Atanasijević, od Držića do Sterije, od Matije Gupca do Stevana Filipovića, od Svetozara Markovića do Cankara i Krleže, od Josipa Rajhl-Kira (Reihl-Kir) i kontraadmirala Vladimira Barovića do nas, i kroz nas – neka nas je i hiljadu, neka nas je i stotinu – proteže se taj vektor kulture otpora. Sva druga nastojanja nisu vektori u kulturi, nego pulsirajuće kružnice čiji se rep hrani sopstvenim glavama.

Posle razaranja i raspadanja (dvostruki je to proces) Jugoslavije i brisanja njenog imena s geografskih mapa i iz diplomatskih dokumenata, u jeku njenog vređanja u istorijskim knjigama, uobičajilo se među jugofilnim svetom da se govori o postjugoslovenstvu, postjugoslovenskoj kulturi i postjugoslovenskim studijama. Lepi su maniri pohranjeni, da ne kažem baš sahranjeni, u ovim rečima koje i dozivaju jugoslovenstvo i objavljuju mu, istovremeno, da je u (post)mortalnoj fazi, ali u njima nema istine – one ne nose istinu. Kad kažemo ‘postjugoslovenski’, jugoslovenstvo držimo zarobljeno u etatističkoj strategiji. Međutim, kad je reč o jugoslovenstvu, reč je o etici i estetici otpora, najzad, o ideji društva koje se opire državotvornosti. Stoga, nazovimo stvari pravim imenom: jugoslovenske studije, jugoslavistika itd.

Na kraju, za početak – pesma, da uzaludno budi mišljenje! Branko Miljković, „Jugoslavija“: „Evo kako je počela u dan svoje nužnosti/ Sve što nema vatre u sebi sagori/ Što sagori postaje noć/ Što ne izgori rađa dan/ Treba zapaliti sve što može da gori/ Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno/ Treba u svemu i posle svega pronaći nadu/ Revolucijo, ono što ostane je čovek/ Ono što prođe je prošlost/ Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost/ Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade/ Evo tako je počela u dan svoje nužnosti/ Obala jednome Moru/ Zvezda na Poluostrvu/ Rt Dobre Volje/ Oivičena beskrajem/ Savetuje plodovima ljubav i razum/ U fabrikama ljudi konzerviraju sunce/ Koje se javlja na najrazličitije načine/ U plodu i kamenu podjednako/ Prvi put slatko drugi put vrelo/ Sada ima sve što je njeno/ Na jugu More na severu oblake/ Na istoku trešnje na zapadu maslinjake/ I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe najlepše/ U kamenu i na vodi:/ Grozd je uspomena na njihov raspored/ Ima svoju budućnost i njenu prošlost/ Ima svoj put i njegovu istinu/ Savetuje plodovima ljubav i razum/ Obala jednome Moru/ Zvezda na Poluostrvu/ Rt Dobre Volje/ Oivičena beskrajem/ Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala/ Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju/ A ona bez milosti prema onome što je stvarno/ Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori/ Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi/ Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu/ Koji venčava Šumadiju i Zagorje/ Međusobno i sa budućnošću/ Istraživači pod zemljom, u smrti, vojnici i rudari/ Istraživači u vazduhu, pevači i ikari/ Istraživači pod vodom, pesnici nesvesnoga/ Tražite, nađite, pretražite sva blaga,/ Sve mogućnosti i sva imena svome Jugu/ Koji savetuje plodovima ljubav i razum.“

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU