bored 300x300

Što se našeg obrazovanja tiče – da, u školi je dosadno. I ranije je bilo. Oduvek je bilo bar sto mesta na kojima bi đaci radije bili nego u školi, i isto toliko aktivnosti kojima bi se radije bavili nego učenjem. Razlika je u tome što se to nekada nije smatralo problemom, a danas je najvažniji problem.

Napolju je lepo vreme.

Neki bi išli u šetnju. Neki bi igrali fudbal ili basket. Drugima se sedi na stepeništu ispred škole, treći bi da sede u parku, četvrti bi na kafu, petima se spava… Pa onda ima onih koji su počeli na internetu da gledaju seriju i jutros do pet nisu mogli da prekinu, ili onih koji su upravo “skinuli” tri najnovija filma i gore od želje da ih što pre odgledaju. Ima ih i koji su noćas igrali igrice do zore ili ostali u izlasku malo duže.

Pod svim tim otežavajućim okolnostima, oni moraju da idu u školu. Mukice!

Škola je, zamislite, dosadnija od šetnje, fudbala, basketa, druženja u parku, sedenja po kafićima, serija, filmova i igrica.

Bila je i pre 30 godina.

Kad se samo setim sistema za navodnjavanje u Mesopotamiji, godišnje proizvodnje paprika u Argentini, ćelijskih organela, hemijskih jednačina i zakona u fizici. Udžbenici puni dugačkih suvoparnih tekstova, nastavnici samo stoje ispred katedre i pričaju, ponešto zapišu na tabli. Vidimo tu i tamo geografsku kartu, šestar i lenjir, tek ponegde neki slajd na grafoskopu.

Zbog nediscipline se izbacivalo s časa, za nedonošenje domaćeg zadatka se dobijala jedinica, zaboravljanje knjige, sveske i pribora nikome nije padalo na pamet. Roditelji su u školu dolazili s poštovanjem, propadali u zemlju od stida ako bi nas nastavnici kritikovali, a ako bi nas pohvalili, kod kuće smo dobijali “pa, šta – za sebe učiš, ne za mene”.

Tada nastavnici nisu znali za izraz “prepoznavanje gradiva”. Dvojka je bila ozbiljna ocena za koju je morala dobro da se zagreje stolica. Inače, bilo je sramota imati dvojke.

A škola je bila beskrajno dosadna.

Nismo imali računare, ali smo divno umeli da se igramo i družimo, i uopšte nam se nije sedelo u školi ni kad je vreme ružno, a kamoli tek kad je lepo.

Da li su nastavnici brinuli zbog toga što je nama u školi dosadno?
Jesu, koliko i za lanjski sneg.

Kad bismo kod kuće rekli da nam je dosadno, jesu li roditelji skakali da nam osmisle dan i vozikaju nas na trista aktivnosti? Koliko se ja sećam, samo bi me pogledali ko da sam pala s kruške i nastavili sa svojim aktivnostima. Kad bi bili baš raspoloženi, dodali bi i predlog – uhvati se za uši pa igraj.

Dosada je bila naš problem, i kod kuće i u školi. Obaveze su takođe bile naš problem. Sami smo radili domaće zadatke, niko nas nije preslišavao kada učimo, nije bilo porodičnog padanja u nesvest kad je pismeni zadatak. Privatni časovi nisu postojali. Umesto toga se znao red u školi, na času se pazilo, pisalo, dizale su se ruke. Bila je sramota tražiti ocenu za uspeh. Učili smo, iako nam je bilo dosadno gradivo. Učili smo jer je to bio naš posao. Podrazumevalo se. Nije se izjednačavalo učenje sa radom u rudniku. Bilo je normalno učiti i ono što te zanima, i ono što ti je dosadno, i ono što je lako, i ono što je teško.

A onda su se vremena promenila.

Nije to bila bilo kakva promena, nego verovatno najveća u istoriji čoveka.

Bili smo analogni, a onda smo odjednom postali digitalni.

Najteže je bilo onima koji su odrastali analogno, a onda su odjednom morali da se nabaždare na ovo novo vreme. Račune plaćamo od kuće, kupujemo od kuće, imamo po 400 kanala na televiziji, ne moramo u biblioteke jer je sve na internetu. Svaki telefon je postao mali računar. Novi idoli našoj deci su neki jutjuberi za koje nikada nismo ni čuli. Nije nam jasno što je neko opčinjen sasvim prosečnom osobom koja odgovara na sasvim obična pitanja i to postavlja na Jutjubu. Vidimo da naša deca uopšte ne gledaju TV, i čudimo se tome, nesvesni činjenice da sve što žele da pogledaju imaju na telefonu. Kako bre, na telefonu, kad smo mi rasli uz one zelene i narandžaste što su stajali u hodniku? I kako moje dete ne zna, kad je juče pet sati učilo, rođenim očima sam videla? Uzela sam joj laptop, samo je telefon imala kod sebe, da se čuje s drugaricom ako joj nešto ne bude jasno. Sic! Čist primer analogno-digitalnog generacijskog jaza.

I tako naša deca rastu uz nove izazove. Verovatno im se i čula lagano menjaju. Sa slušalicama u ušima odvrnu muziku do daske, a majka ne zna da treba da ih opomene. Motorika im je zakržljala u svakom smislu, osim kod palčeva na rukama. Tu vitlaju brzinom svetlosti. Oko im ne miruje, ne ume da se zagleda u nešto, da uživa u prizoru. Uslovljeno je frejmovima i pikselima. Sve je u njihovom opažanju brže, glasnije, svetlije, pojačano.

I zbog toga škola treba da se promeni? Da se prilagodi i približi načinu na koji su navikli da gledaju, slušaju i rade? U protivnom, biće im dosadno u školi?

Škola, jelte, treba da bude zabavna.

NE, ŠKOLA NE MORA DA BUDE ZABAVNA DA BI ĐACI BILI USPEŠNI

Da li znate u kojoj zemlji, osim u Finskoj za koju svi znate, učenici imaju najbolje obrazovanje, najbolje rezultate na testiranju, najviše znanja, najbolji odnos prema obavezama i učenju i skoro nulto hvatanje krivina u bilo kom smislu? U Singapuru.

U Singapuru se predaje na tradicionalan način. Nastavnik predaje, učenici se testiraju, nastavnika zanimaju samo rezultati na testovima. Zanima ga još i da obradi celokupno propisano gradivo. Ne zanima ga “stepen razumevanja gradiva”, nego da li učenik zna odgovor na pitanje ili ga ne zna. Učionice su skoro spartanski nameštene, đaci su u uniformama, ne toleriše se kašnjenje, bežanje, nema poklanjanja ocena, gledanja kroz prste. ZNA SE RED. Selekcija nastavnika je stroga, direktora još stroža. Sistem je centralizovan, nastavni sadržaji obimni, zabave ni na vidiku. Rezultati su za divjenje u međunarodnim razmerama. Nikoga nije briga za to što škola nije zabavna i niko se ne pita da li je đacima dosadno u školi. Na jačanje ljudskih i kadrovskih kapaciteta gleda se kao na najvažniji nacionalni cilj.

Ovako izgleda učionica u Singapuru:

Možda njihovi đaci nemaju računare, pametne telefone, internet?

Ma, kako da ne.

I, evo, i u Singapuru se spremaju da bar malo reformišu sistem obrazovanja, da se više pažnje posveti kvalitetu učenja, jer je postojeći način proizveo samo najbolje rezultate na svetu. I njih zapljuskuju zapadni talasi i mantre o većem razumevanju potreba učenika, načina na koji uče. Možda će i singapursko obrazovanje napokon postati zabavno. Bojim se samo da tada više neće biti u vrhu po rezultatima.

Što se našeg obrazovanja tiče – da, u školi je dosadno. I ranije je bilo. Oduvek je bilo bar sto mesta na kojima bi đaci radije bili nego u školi, i isto toliko aktivnosti kojima bi se radije bavili nego učenjem. Razlika je u tome što se to nekada nije smatralo problemom, a danas je najvažniji problem. Nama je smelo da bude dosadno i teško, dok današnjoj deci ne sme.

Nema to nikakve veze s digitalnim dobom.

To ima veze s tim da su današnja deca razmažena, egocentrična, nesamostalna i neodgovorna.
Da smo pametni, tu bismo videli problem i njega bismo rešavali.
Ovako, udri šarenilo po učionicama, deli dvojke i petice kapom i šakom, nagrađuj trivijalne pomake i divi se prepoznavanju gradiva. I nikako ne zaboravite da imate što više PP prezentacija i oblaka znanja. Mudle, nudle, pudle – to će nam popraviti obrazovanje. Samo nek su nam dečica zadovoljna i neka ni za šta ne budu odgovorna.

Piše: Ljubinka Boba Nedić za Klotfrket

www.mreza-mira.net

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

fShare
21

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU