fbpx

header essay hirszenberg spinoza and the rabbis

Volja i razum nisu ništa drugo nego sama pojedinačna htenja i ideje. Dakle, jedno pojedinačno htenje i jedna pojedinačna ideja jesu jedno isto;

IZVEDENI STAV — Volja i razum jesu jedno isto.

DOKAZ — Volja i razum nisu ništa drugo nego sama pojedinačna htenja i ideje. Dakle, jedno pojedinačno htenje i jedna pojedinačna ideja jesu jedno isto; dakle, volja i razum jesu jedno isto. S. s. i. d.

PRIMEDBA — Ovim smo uklonili uzrok koji se obično smatra kao uzrok zablude. Ali ranije smo pokazali da se lažnost sastoji u samoj oskudici, koju sadrže u sebi nepotpune i nejasne ideje. Zbog toga, lažna ideja, ukoliko je lažna, ne sadrži u sebi izvesnost. Kad, dakle, kažemo da se jedan čovek zadovoljava lažnim idejama, i da ne sumnja u njih, mi time ne kažemo da je on siguran, nego samo da ne sumnja, ili da se zadovoljava lažnim idejama, zato što nema nikakvih uzroka koji bi mogli učiniti da se njegova moć predstavljanja koleba...Ma koliko se pretpostavljalo da je čovek privezan za lažno, mi nikad nećemo reći da je on siguran u njega. Jer pod izvesnošću razumevamo nešto pozitivno, a ne oskudicu sumnje. A pod oskudicom izvesnosti razumemo lažnost.

Ali, da bismo bliže objasnili prethodnu postavku, preostaje da na nešto opomenemo. Preostaje, dalje, da odgovorim na prigovore, koji se mogu staviti ovom našem učenju; i, najzad, da bih otklonio svaku neizvesnost, mislio sam da je vredno truda navesti neke koristi od ovoga učenja. Kažem, neke koristi; jer glavne će se bolje razumeti iz onoga što ćemo reći u petom delu.

Počinjem, dakle, od prve, i opominjem čitaoce da brižljivo prave razliku između ideje ili pojma duha, i između slika [predstava] stvari koje predstavljamo sebi. Dalje je nužno da prave razliku između ideja i reči kojima označavamo stvari. Jer pošto ovo troje — naime predstave, reči i ideje — mnogi ili potpuno mešaju, ili ne prave između njih razliku dovoljno brižljivo ili dovoljno oprezno; njima je potpuno nepoznato ostalo ovo učenje o volji, koje je podjednako nužno znati, kako zbog razmišljanja tako i radi mudroga uređenja života. Pošto oni što misle da se ideje sastoje u predstavama, koje se obrazuju u nama iz susreta tela, — uveravaju sebe da ideje onih stvari, o kojima mi nikakvu sličnu predstavu ne možemo da obrazujemo, nisu ideje, nego samo uobraženja što izmišljamo iz slobodne volje; oni gledaju, dakle, ideje kao neme slike na tabli, i, obuzeti tom predrasudom, ne vide da ideja, ukoliko je ideja, sadrži u sebi potvrđivanje ili odricanje. Dalje, oni što mešaju reči sa idejom, ili sa samim potvrđivanjem koje ideja sadrži u sebi, — misle da mogu hteti nasuprot onome što osećaju, kad, samim rečima, nešto potvrđuju ili odriču, nasuprot onome što osećaju. Ovih predrasuda moći će lako da se oslobodi onaj ko obrati pažnju na prirodu mišljenja, koja nikako ne sadrži u sebi pojam prostiranja; i tako će jasno razumeti da se ideja (pošto je ona modus mišljenja) ne sastoji ni u predstavi neke stvari, ni u rečima. Jer suština reči i predstava sastoji se od samih telesnih pokreta, koji nikako ne sadrže u sebi pojam mišljenja.

Ovo malo opomena o tome biće dovoljno; stoga prelazim na napred kazane prigovore.

Prvi od njih sastoji se u tome što se smatra kao izvesno da se volja prostire dalje nego razum, i da je, zbog toga, različita od njega. Ali razlog zašto misle da se volja prostire dalje nego razum, jeste taj što kažu da mi znamo iz iskustva kako nam nije potrebna veća sposobnost saglašavanja, ili potvrđivanja i odricanja, od one koju već imamo, pa da se složimo sa beskrajno mnogo stvari koje ne opažamo, — ali nam je potrebna veća sposobnost razumevanja. Dakle, volja se razlikuje od razuma u tome što je ovaj konačan, a ona je beskonačna.

Drugo, nama se može prigovoriti kako iskustvo ništa jasnije ne izgleda da uči nego da mi naš sud možemo da zadržimo, tako da se ne slažemo sa stvarima koje opažamo. Ovo se i time utvrđuje što se ni o kome ne kaže da se vara ukoliko nešto opaža, nego samo ukoliko se sa nečim slaže ili ne slaže. Npr., ko izmisli jednoga krilatoga konja, on time ne priznaje da postoji krilati konj, to će reći, on se zbog toga ne vara, sem ako, u isto doba, ne prizna da postoji krilati konj. Otuda izgleda da iskustvo ništa jasnije ne uči nego da je volja, ili sposobnost slaganja, slobodna, i različita od sposobnosti razumevanja.

Treće, može se prebaciti da jedno potvrđivanje ne izgleda da sadrži više stvarnosti nego drugo; to će reći, da nama, izgleda, nije potrebna veća moć da potvrđujemo kako je istinito ono što je istinito, nego da potvrđujemo kako je istinito ono što je lažno. A mi opažamo da jedna ideja ima više stvarnosti ili savršenstva nego druga. Jer, ukoliko su jedni predmeti izvrsniji nego drugi, utoliko su takođe njihove ideje savršenije jedne od drugih. Iz ovoga takođe izgleda da izlazi razlika između volje i razuma.

Četvrto, može se prigovoriti: ako čovek ne radi iz slobode volje, šta će se tada dogoditi ako se on nalazi u ravnoteži, kao Buridanov magarac? Da li će propasti od gladi i od žeđi? Ako to dopustim, izgledaće da zamišljam jednoga magarca, ili statuu jednoga čoveka, a ne čoveka; a ako to odričem, izlazi da će čovek opredeljivati samoga sebe, i, prema tome, da ima sposobnost da ide gde god hoće i da radi što god hoće.

Sem ovoga, može, možda, i drugo da se prigovori. Ali, pošto nisam obavezan da umećem sve što neko može da sanja, postaraću se da odgovorim samo na navedene prigovore, i to što budem mogao kraće.

Što se tiče prve zamerke, kažem da priznajem da se volja prostire dalje nego razum, ako se pod razumom razumeju samo jasne i razgovetne ideje; aii odričem da se volja prostire đalje neoo opažanja, ili sposobnost shvatanja. Isto tako, doista ne vidim zašto bi sposobnost htenja pre trebalo da bude nazvana beskrajnom, nego sposobnost osećanja. Jer, kao što bcskrajno mnogo stvari (ali jednu posle druge, jer ne možemo u isto vreme beskrajno mnogo da potvrđujemo) možemo da potvrđujemo istom sposobnošću htenja, tako takođe beskrajno mnogo tela (naime jedno posle drugoga) možemo da osećamo ili da cpažamo istom sposobnošću osećanja. Ali, ako kažu da postoji beskrajno mnogo stvari, koje ne možemo da opažamo, ja odgovaram da mi te stvari ne možemo dostići nikakvim mišljenjem, i prema tome, nikakvom sposobnošću htenja.

A, kažu, da je Bog hteo da učini da mi i njih opažamo, onda bi nam morao dati veću sposobnost opažanja, ali ne veću sposobnost htenja nego što nam je dao. To je isto kao kad bi rekli: da je Bog želeo da učini da mi razumemo beskrajno mnogo drugih bića, onda bi bilo nužno da nam je dao veći razum, ali ne univerzalniju ideju bića nego što nam je dao, — da ta beskrajno mnoga bića obuhvatimo. Jer mi smo pokazali da je volja univerzalno biće, ili ideja kojom objašnjavamo sva pojedinačna htenja, — to će reći, ono što je njima svima zajedničko. Pošto [naši protivnici] veruju da je ova zajednička ili univerzalna ideja svih htenja jedna sposobnost, onda nije nimalo čudno kad oni kažu da se ta sposobnost prostire preko granica razuma, u beskrajnost. Jer univerzalno važi kako za jednu tako i za više, i za beskrajno mnoge individue.

Na drugi prigovor odgovaram time što odričem da mi posedujemo slobodnu moć da svoj sud zadržimo. Jer kad kažemo da neko zadržava svoj sud, onda ne kažemo ništa drugo, nego da on vidi kako ne opaža stvar adekvatno. Dakle, zadržavanje suda je u istini opažanje, a ne slobodna volja. Da bi se to jasno razumelo zamislićemo dečka koji predstavlja sebi krilatoga konja, ali ništa drugo ne opaža. Pošto ta predstava sadrži u sebi postojanje konja, a dečko ne opaža ništa što postojanje konja uklanja, onda će on, nužnim načinom, posmatrati konja kao prisutnog, i neće moći da sumnja u njegovo postojanje, mada u njega nije siguran. To tome svakodnevno imamo iskustva u snovima, i mislim da ne postoji niko ko veruje da, dok sanja, ima slobodnu moć da zadrži svoj sud o onome što sanja, i da učini da ono što sanja da vidi, ne sanjaj A ipak se događa da mi u snovima zadržavamo sud, naime kad sanjamo da sanjamo. Dalje, priznajem da se niko ne vara, ukoliko opaža, to će reći, priznajem da predstave duha, posmatrane po sebi, ne sadrže u sebi nikakvu zabludu; ali odričem da čovek ništa ne potvrđuje, ukoliko opaža. Jer šta je drugo opažati krilatoga konja, nego potvrđivati krila o konju? Jer kad duh, sem krilatoga konja, ništa drugo ne bi opažao, onda bi ga posmatrao kao sebi prisutnog, i ne bi imao niti uzroka da sumnja u njegovo postojanje, niti sposobnost da bude drugog mišljenja, — sem ako predstava krilatoga konja nije spojena sa idejom koja uklanja postojanje istoga konja; ili ako duh opaža kako ideja krilatoga konja, koju on ima, jeste neadekvatna. Tada bi on, nužnim načinom, ili odricao postojanje istoga konja, ili bi, nužnim načinom, u njega sumnjao.

Ovim mislim da sam odgovorio na treći prigovor, naime da je volja nešto univerzalno, što se svima idejama pridaje, i što označava samo ono što je svima idejama zajedničko, naime potvrđivanje. Adekvatna suština toga potvrđivanja, ukoliko se shvata apstraktno, mora biti u svakoj ideji, i u tome pogledu samo ona je u svima ista; ali ne ukoliko se posmatra kao da sačinjava suštinu ideje, jer utoliko se razlikuju pojedinačna potvrđivanja isto tako kao same ideje. Npr., potvrđivanje koje sadrži u sebi ideja kruga, različito je od onoga koje sadrži u sebi ideja trougla, kao ideja kruga od ideje trougla. Dalje, apsolutno odričem da je nama potrebna ista moć mišljenja za tvrđenje da je istinito ono što je istinito, kao za tvrđenje da je istinito ono što je lažno. Jer ova dva tvrđenja, ako se njihov smisao uzme u obzir, odnose se jedno prema drugome kao biće prema nebiću. Jer u idejama nema ničega pozitivnoga, što sačinjava formu lažnosti. Otuda ovde naročito treba obratiti pažnju na to kako se lako varamo kad mešamo univerzalno sa pojedinačnim, i bića razuma i apstraktna bića sa realnim bićima.

Što se, najzad, četvrtoga prigovora tiče, kažem da potpuno dopuštam da će jedan čovek, stavljen u takvu ravnotežu (naime, da ne oseća ništa drugo no žeđ i glad, i takvo jelo i takvo piće, podjednako udaljena od njega) propasti od gladi i žeđi. Ako me pitaju da li takvoga čoveka ne treba pre smatrati za magarca nego za čoveka, ja kažem da to ne znam, kao što takode ne znam za šta treba smatrati onoga ko se obesi, a za šta decu, budale, lude itd.

Ostaje još da se pokaže koliko je znanie ovoga učenja korisno za život. To ćemo lako videti iz sledećeg.

Naime: Prvo, ukoliko nas uči da mi delamo prema samoj volji božjoj, i da učestvujemo u božanskoj prirodi, i to utoliko više što delamo savršenije radnje, i što sve više razumemo Boga. A ovo učenje, sem toga što duši pribavlia mir u svakom pogledu, ima još i to pre:mućstvo što nas uči u čemu se sastoji naša najviša sreća ili blaženstvo, — naime, u samome saznanju Boga, koje nas upućuje da radimo samo ono što nam ljubav i pobožnost savetuju. Otuda jasno razumemo koliko su udaljeni od pravoga cenjenja vrLine oni koji za [svoju] vrlinu i [svoja] najbolja dela, kao za najteže robovanje, očekuju da budu odlikovani od Boga najvišim nagradama; — kao da sama vrlina i služenje Bogu nisu već sama sreća i najviša sloboda.

Drugo, ukoliko uči kako moramo da se upravljamo prema stvarima sudbine, ili prema onome što ne stoji u našoj moći; to će reći, prema stvarima koje ne sleduju iz naše prirode; naime, da oba lica sudbine valja ravnodušno očekivati i podnositi, jer sve sleduje iz večne božje odluke sa istom nužnošću, kao što iz suštine trougla sleduje da su njegova tri ugla jednaka sa dva prava ugla.

Treće, ovo učenje doprinosi životu zajednice, ukoliko uči đa nikoga ne treba mrzeti i prezirati, nikome se ne ismevati, ni na koga se ne ljutiti, nikome ne zavideti. Sem toga, ukoliko uči da svaki treba da se zadovoljava onim što ima, i da pomaže bližnjem, ne iz ženskoga sažaljenja, iz pristrasnosti, ili iz sujeverja, nego po samome uputu razuma, to jest, prema tome kako vreme i prilike to traže, — kao što ću pokazati u četvrtome detu.

Najzad, četvrto, ovo učenje je od znatne koristi i za državnu zajednicu, ukoliko uči na koji nač:n građanima treba upravljati, i kako ih vatja voditi; što će reći tako da ne budu robovi, nego da slobodno rade ono što je najbolje.

Iz: Spinoza, Etika, BIGZ, BEOGRAD, 1983, str. 94–100

Filozofski magazin

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU