fbpx

darko cvijetic foto 021 printscreen

„Moć izbora je najveća moć, jer on – izbor – jeste sloboda. Većina hrli u krdo, samoubijajući svoju slobodu. Retki shvataju da su samo munja, i da ne smeju svoju oluju presedeti u mraku, jer su zauvek nedogodivi“, kaže Darko Cvijetić, autor dva grandiozna romana „Šindlerov lift“ i „Što na podu spavaš“.

Ivo i Meša, ti najveći među velikima, dobili su dostojnog naslednika, jednog koji – do u zrnce – razume varljivost materijala od kojeg je čovek napravljen i koji potresno tačno ume da opiše svu nakaznost ljudske prirode i uzročno-posledično putovanje zločina i kazne kroz prostor i vreme.

Darko Cvijetić mu je ime. Napisao je dva grandiozna romana koja kidaju dušu. „Šindlerov lift“ i „Što na podu spavaš“ poema su posvećena žrtvama našeg kukavičluka, testamentarna opomena čovečanstvu koje sve lakše i bezbolnije klizi u zaborav i ralje sopstvene ravnodušnosti.

Virtuozno napisanu priču o crvenom soliteru koji i danas hrli ka nebu u bosanskom gradu Prijedoru, koja bi, da nije istinita, mogla da bude – i jeste – metafora zemlje Jugoslavije, one iste koju su do temelja u slast skršile hijene, soliteru u kojem su do rata devedesetih svoje male živote, mislilo se skladno, živeli različiti ljudi, koji su preko noći jedni drugima postali koljači, ispričao je Cvijetić jezikom nezabeleženim u eksjugoslovenskoj književnosti. Njegove rečenice bistre su kao planinski potok, a opore kao njegova hladna voda. Okupan u plahovitosti njegove putanje, čitalac više nikako ne može biti isti.

O ovim izuzetnim romanima (izdavač Književna radionica Rašić), tom odvažnom pokušaju da se odgonetne trenutak u kojem se kida tanka nit koja deli čoveka od zveri, o potrebi da se svakoj žrtvi glasno kaže ime, ali i da se razgovetno izgovori i ime svakog dželata, za 021.rs je govorio Darko Cvijetić, pisac i reditelj.

021: Nema zrnca mržnje u vašim knjigama, kao ni knjigama vaših kolega Elvedina Nezirovića („Boja zemlje“) i Steva Grabovca („Mulat albino komarac“), iako bi njihovi junaci imali apsolutno pravo na nju. One su samo vapaj o tome gde je nestao čovek, kako kaže Goran Bare u jednom svom stihu. Stvarnost je bila mnogo strašnija od napisanog, fikcijom ste možda morali da ublažavate fakte. Kako se biva/ostaje živ pre nego što se napiše ovakva knjiga?

Prvo se vreme, nakon rata, i nisam osećao preživelim. Trebalo je doslovce vremena da proverite funkcionišete li, kao da ste bili u rovu u koji je doletela granata – prvo ništa ne čujete neko vreme, proveravate pipanjem imate li ruke, noge, jeste li u krvi, je li to vaša krv… Svest kasni, prvo rade instinkti, tek potom nabujala svetlost svesti vas preplavi, tek onda dolazi zakasneli strah.

Trebale su godine da se takva književnost pojavi, a te godine bile su prepipavanje sebe, provera jeste li doista preživeli. Naravno, isto vredi i za autore koje pominjete – Stevu Grabovca, Elvedina Nezirovića ili Almina Kaplana, Stefana Janjića, Magdalenu Blažević, Almira Imširevića, Adnana Repešu…

„Svet se održava dahom nevine dece“, pisao je Kiš u „Grobnici za Borisa Davidoviča“, citirajući Talmud. Volim istinitost te rečenice, njenu kobnost i pogodak u srce. Nema nigde mržnje kod svih tih autora, samo krikovitost upućena ljudskome rodu – kako je sve to uopše bilo moguće, kako i otkud toliko obezljuđenosti…?

Čujte samo naslove mojih knjiga poezije nakon rata – „Himenica“, „Masovne razglednice iz Bosne“, „Mali ekshumatorski eseji“, „Ježene kožice“… To su jobovski užasnuti piskovi i neverica. Gotovo da kao Celan (Paul Celan, pesnik i prevodilac, prim.nov) morate ponovno smisliti jezik, jer je premali da bi progovorio učinkovito o tolikom zlu.

Moji romani su prefaktirani i sami prelaze u fikciju i vraćaju se nazad. Puno je to bola, osetite ogroman umor, starite munjevito u pokušavanju da opet sve oživite. Da, vrlo sam, vrlo umoran. Kao cirkuski konjić koji je sanjao Troju.

021: Ponekad izgleda da je celo ratno ludilo krenulo zbog toga što je nestao radnik. Baš to ste napisali i vi. „Nema više nikakvih radnika. Imaju samo Srbi, Hrvati, Bošnjaci i ostali. Nema radnika. Radnici su potonuli u naciju i ostali punih pluća vode, na dnu.“ Kako se oteo taj rad koji je stvorio čoveka, pretvarajući ga u mašinu za ubijanje, bez mozga i odgovornosti? I danas, kada se bude nove mašine, sada za ispiranje mozgova koje vode ko zna kakvim novim ubijanjima duha, većina ljudi opet bira da „principijelno ćuti“, a suštinski samo prikriva svoj kukavičluk.

Mehanizam kojim su radnici postali ratnici, (a potom se vratili da budu radnici kad ono – gotovo, nema više radnika) zapravo je zastrašujuće prost i jednostavan, i upravo zato matematički efikasan, jer je imanentan ljudskoj prirodi i beskrajno puta u istoriji već ponovljen.

Osmotrite – put od socijal(nog) preko nacional(nog) nazad do socijal(nog), ali sada socijalnog slučaja! Mehanizam koketira s „izabranim krdom“, o kojem potajno sanjamo bojeći se smrti. No, biti u „izabranom krdu“ ne rešava problem. Radnici, bivši ratnici koji su sada radni podanici, probudili su se u svetu u kojem su nečije vlasništvo. Ništa više nemaju. Nisu čak više ni vlasnici ideje zbog koje su prestali biti radnici i otišli u ratnike. U izabranom su krdu, ali to za njih više ne znači ništa. Ne znači čak ni svoju livadu za ispašu. Strah od smrti se samo uvećao – biti u krdu ne znači ni biti sit.

Ostaje pojedincu da sam traga za slobodom. Dakle, odgovor se krije u vašem pitanju – moć izbora je najveća moć, jer on jeste sloboda. Kao što samoubistvo jeste vrhunska moć, ali ona koja zloupotrebljava slobodu protiv sebe samoga. Većina hrli u krdo, samoubijajući svoju slobodu. Retki shvataju da su samo munja, i da ne smiju svoju oluju presjediti u mraku, jer su zauvijek nedogodivi.

021: U dva odvojena izabrana krda dva čoveka su, ovih dana, na ljudski način „izborila svoju slobodu“: dva – vrlo moguće – nekadašnja radnika, a u međuvremenu ratnika i ratna invalida, razumela su se jako dobro. Jedan ratni veteran iz Hrvatske poslao je srpskom veteranu iz rata protezu za nogu jer njegova država neće da dotira novu i tako mu omogući da hoda. Oni su sami lično razbili svoje obmane, svoj lični „optimizam sećanja“. U obe knjige insistirate na imenima: i žrtava i zločinaca. Zašto bi bilo važno glasno reći i ime čoveka koji je pomogao? Da li bi se time uopšte pomerile neke granice u oba krda, da li bi bilo jasnije da su beda u kojoj živimo i beda duha ono što nas više spaja od svega što nas razdvaja?

Dva čoveka koji su ostali bez stopala u ratu, i to na različitim zaraćenim stranama, zapravo su filmični primer kako ratnici postaju socijalni slučajevi, nikome potrebni. Sam fakt da su istupili iz krda da bi ljudskost bila omogućena, zapravo je čudo. Neshvatljivo je da toliko godina nakon rata, elementarni humanitet ima biti čudom. Političke elite novoobogaćenih, krdovođe, nisu u stanju niti plastično stopalo osigurati onima koje su gurnuli u stravičan pokolj.

Imena su važna, iako mislim da sam gest nadilazi njihova imena. Izgovoriti oproštaj, izgovoriti užase onih koji su nevini stradali na bilo kojoj strani, moralni je imperativ. Nije nikako slučajno da, recimo u hrišćanstvu, postoji institucija oproštaja greha, no tek pošto greh iz svesti o sebi, pređe u stanje izgovorivosti. Odnosno, greh se mora verbalizovati, mora ga se izreći da bi on i bio oprošten.

Potpuno isto je s ratnim užasima „koje je počinila moja strana“. Oproštaj se mora zatražiti, i to uvidom u počinjeni greh. Beda, a odmah potom i beda duha, koju odlično izdvajate, očito je sveprisutna, i samo pojedinačni slučajevi uspevaju da je nadiđu. Slučaj „plastično stopalo“ jeste gotov scenarij za film, kada bi to još imao ko i gledati, i nakon gledanja i progledati. Plastično koračanje kod nas traje čitavo stoleće.

021: U jednom trenutku rekli ste da usred ovog intervjua stojite u praznoj pozorišnoj sali, posve sami, da pozorište izgleda čudno i nadrealno nakon gotovo pola godine neigranja i da ćemo svi ponovno učiti da hodamo, govorimo, pa tek onda da glumimo i režiramo. Pozorište trenutno spava na podu i ne izgleda da je ikoga briga za to. Da li je danas ikoga briga kada neko spava na podu – a i dalje spavaju toliki? I pisac uvek tamo spava, sam, u svojoj samoći, osami, izolaciji – dobrovoljnoj i ovoj sada. Pita li vas iko danas što na podu spavate?

Ne, niko me ne pita što na podu spavam. Možda i zato što većina i leži na svojim podovima sklupčana, i šuti od stida i jada. Pozorište prolazi kroz vrlo buran unutarnji period. Nemoguće je još videti kakve će zapravo biti posledice ove daleKOVIDne ćutnje, sada kada su i maske napustile teatre i izašle napolje, na ulice.

Napuštene pozornice su tužne, kao odbačene scenografije i kostimi. Ali, teatar živi od direktnih mentalnih dodira, i zato je neuništiv njegov nukleus. Tehnologija nam je omogućila svakakav kontakt, izuzev neposrednog, onoga od kojega je pozorište sačinjeno.

Krdovođe nije briga, jer krdovođe u pozorište ne idu. Ali, pozorište ide k njima i kada oni to ne znaju.

021: Pozorište je vrlo često, pa i u našoj novijoj istoriji bivalo ispred života. Bilo je jače od njega, sada međutim nije izvesno da će biti u stanju da nadglasa život. Suludi rolerkoster, čije smo temelje sami polegli u zemlju, juri brzinom koja nije savladiva… Kako će pozorišta ponovo biti? Vaš „Šindler“ trebalo je da prohoda u Sarajevu, u rukama Kokana Mladenovića?

Vreme u teatru teče posve drukčije. Kao i u svakome hramu. Hramovi baštine kondenzovanu večnost. Tako nadilaze život ili ovo naše tehnologijom suludo ubrzano vreme. „Šindlerov lift“ zasada čeka svoj trenutak porađanja. On je uslovljen s puno značajki, počevši od toga da je Kamerni teatar u Sarajevu mali, kameran dakle. No, nemam niti trunku sumnje da čarobnjak kakav je Kokan Mladenović i neverovatni glumački sarajevski tim, nemaju već rešenje. „Šindlera“ će svakako biti, u kojem pozorišnom obliku i na kojem teatarskom jeziku, vrlo je teško reći. Ili, kako kaže majstor Mladenović – predstava je već gotova, preostaje samo konceptualizovanje u prostoru.

021: Kako danas doživljavate imenicu „komšija“? Postoji li iza te imenica za vas danas neka legitimna stvarnost, ulažete li u nju neku nadu? Da li se nakon iskustva crvenog solitera – tog vertikalnog sela u kojem su komšije nakon kumstava, zajedničkog slavljenja verskih praznika, odlazaka u vojsku, ženidbi, udadbi, oplakivanja pokojnih, preko noći jedni druge počeli da odvode u Tomašicu, Omarsku i Ljubiju, rudnike nadomak Prijedora koji su u Titovo vreme bili lokomotiva napretka, a devedesetih voz smrti – uopšte može ozbiljno uzeti fenomen „komšija“? Šta je „kultura življenja“ crvenog solitera danas?

Crveni soliter je i dalje tu, dakako, sada četrdesetšestogodišnjak. Isti je mali lift, na A strani, okrenutoj ka Sani, iste su stepenice na kojima smo igrali „otpuba“, cugali vino, čak su i stubišna stakla ista, sa spoljnje strane već nepodnošljivo prljava. Radujem se nekim mladim doseljenim ljudima, njihovoj deci koja se igraju pod stablima koje smo posadili mi, jedva nešto stariji. Komšije su novi ljudi, kažem mladi i nasmejani, razgovorljivi i vedri u svojoj mladosti.

Vreme pak pravilno teče niz sopstvenu ravnodušnost. Klinci šutaju loptu o zid Radio Prijedora. I dalje noću čujem autobus, kako staje kod solitera da iz njega izađu sadašnjih nekolicina radnika u rudniku. Druga smena gotova, kažem naglas. I mogao bih nabrajati imena ondašnjih komšija koji izlaze iz autobusa. Sada ih je par, možda trojica. Rudari iz rudnika, unučad socijalističkih radnika.

Danas je rudnik britansko/indijska kompanija, unuci ne mogu ni zamisliti da je to nekad bilo njihovo. Sve, i soliter. Komšija je i dalje važna reč, i čujem je svakodnevno, ljudi sarađuju, idu jedni k drugima, lajkuju statuse, pevaju u stubištu.

A ja opet, ovako svojeglavo opčinjen soliterom, i danas mu se znam diviti u sumrak, pogotovo leti, kad se sunce zaleće s neba u Sanu. Kad dobije boju tikve. I gleduckam ga i velim mu – znaš li ti uopšte kad su to nama cvetale tikve, moj Vrapče, i znaš li da nam je i tada bilo leto, a? Zna, naravno, kada su letele cvetale tikve, i tikva kako očas može biti odletela glava, kako je to već briljantno opevao Dragoslav Mihailović.

021: Na koncu, šta, koje reči čuvati u teglici kao zimnicu? Kako se ušuškati i čime sada kada nema ni predstava, ni koncerata, ni druženja, srećom ima knjiga…

Da, kako se zaštititi od svijeta koji se ovoliko i ovako brzo promijenio? Ja ću se štititi rečima, to je moja večita zimnica, moje su pesme i tekstovi svojevrsne teglice, pokrivene tankim najlonom i omotane gumicom. Ali, reči su kao i virus – vrlo nesigurne egzistencije, na pola puta između živog i neživog. I one se mogu kristalizovati i čekati. I one su uljezne, na tragu čekajućeg odomaćivanja.

I reč, kao i virus, živi od tuđeg disanja. Svet panikom brani etatizam, i možda je najbolje u tišini beloga papira, sačekati da sve ovo bude prošlost.

(Snežana Miletić, 021.rs / Foto: 021 printscreen)

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU