Svima je dobro poznato da onoga tko u parnici izgubi ne terete samo za njegove troškove nego i za troškove suprotne strane. U onim najgorim situacijama dogodi se da ti troškovi znatno premaše vrijednost onoga zbog čega se netko spori, odnosno parniči. Obično se smatra da onaj tko nekoga tuži snosi teret dokaza da ima pravo, a ako u tome ne uspije, onda će parnicu izgubiti.
Nemogućnost da se ženski glas čuje, zabeleži i zapamti posledica je malog broja i male volje saveznika, koji su ih, pošto su ih spasavale mobilizacije, napustili posle rata, a novih nije bilo. Nijedna od novih ideoloških grupa i stranaka nije htela da ima veze sa ženama, niti da se zalaže za obnovu starih prava
Član kolumbijske marksističke gerile FARC ekskluzivno za ‘Novosti’ govori o mirovnom procesu za završetak polustoljetnog građanskog rata: Državna vojska najmodernije se naoružala i napadala nas iz sve snage, a mi smo odgovorili i suprotstavili se najvećoj ofanzivi ikad poduzetoj protiv nas. Spoznalo se da nijedna strana ne može pobijediti. Sigurni smo da će se nakon primjene sporazuma iz Havane stvari u Kolumbiji značajno promijeniti
Tri mjeseca nakon što je u beogradskim Večernjim novostima objavljen “nedovršeni dokument”, Memorandum Srpske akademije nauka i umjetnosti, narodni heroj Jugoslavije, načelnik Sanitetske uprave JNA, general i akademik Gojko Nikoliš, decembra 1986. na Skupštini SANU izgovorio je upozoravajuće riječi: “Zemljotresom razorena kuća može se obnoviti za mesec, dva ili tri, ali za obnovu razorenog morala treba utrošiti decenije, možda i jedno stoleće”. Za to upozorenje je nažalost već bilo kasno.
Neko je jednom izračunao da prosečni Amerikanac provodi kumulativno šest meseci života čekajući da se upali zeleno svetlo na semaforu. Ne znam da li slični podaci dostupni kada je u pitanju vreme koje izgubimo pri ispunjavanju raznih obrazaca, ali po svemu sudeći mora da traje najmanje isto toliko.
U prirodnim naukama, tiraniji menadžerizma možemo pridodati i privatizovanje istraživačkih rezultata. Kako nas je britanski ekonomista Dejvid Harvi podsetio, “open source” istraživanja nipošto nisu neka savremena novina. Naučna istraživanja oduvek su bila “open source”, izvor otvoren za naučnu zajednicu, u smislu da naučnici dele materijale i rezultate. Tu je i konkurencija, naravno, ali sva je energija upravljena kako bi se dostigao zajednički cilj: radi postizanja ključnih naučnih proboja. Ovo više nije opštevažeći princip za naučnike.
Čak i ako uzmemo zdravo za gotovo da je sav novac od NASA i alternativnih energija preusmeren na istraživanja u oblasti naoružanja, ne možemo se oteti utisku da je fantastičan tempo otkrića koji je obeležio početak XX veka, u 50-tim godinama zastao.
Marks i Engels verovali su da kapitalizam u sebi sadrži klicu propasti – a ta klica je potreba za stalnim usavršavanjem tehnološkog procesa, pod uticajem konkurencije, koja će ga na kraju dovesti do praktičnog svođenja profita na nulu. Ali to se nije dogodilo. Umesto toga, kapitalisti su pronašli nov način za stvaranje profita seljenjem prvo fabrika u zemlje sa jeftinom radnom snagom, gde potreba za usvajanjem novih tenologija nije bila urgentna, a zatim i autsorsovanjem inteligentnog rada. Istraživanja su za to vreme usmerena na one izume koji imaju veze sa nadgledanjem procesa rada i privatnih života i nametanjem discipline.
Sredinom prošlog veka našim roditeljima činilo se da su robotizovane fabrike iza ugla. Prosečna američka porodica bila je šokirana tehnološkim napretkom u kojem su se gotovo istovremeno pojavili mikrotalasna pećnica, antibebi pilula i laser. Pa iako se tada činilo da će sve dotadašnje društvene vrednosti biti pometene nezaustavljivim napretkom, danas još nemamo kompjuter s kojim smisleno možemo da razgovaramo, nemamo robotizovanu kućnu pomoćnicu niti smo blizu ostvarenja ideja teleportacije i kriogenike.
