U Sjedinjenim Državama su 2015. godine izvršena 23 zabeležena ubistva transrodnih osoba. Ta brojka se gotovo udvostručila od 12 zabeleženih ubistava 2014. godine.
Džudit Batler na predavanju u Hamburgu, 2007. Foto posredstvom Wikipedia Commons
By Diana Tourjee
U ekskluzivnom intervjuu za VICE, omiljena filozofkinja i autorka knjige “Nevolja sa rodom” govori o ekstremnom nasilju nad transrodnim ženama u 2015. godini.
U Sjedinjenim Državama su 2015. godine izvršena 23 zabeležena ubistva transrodnih osoba. Ta brojka se gotovo udvostručila od 12 zabeleženih ubistava 2014. godine. VICE je objavio iscrpnu reportažu o ovim zločinima u kojoj smo istražili pozadinu ovih ubistva. Pored toga što smo kontaktirali policijske službe, prijatelje i porodice žrtava, intervjuisali smo i cenjenu kvir teoretičarku, autorku knjige “Nevolja sa rodom”, Džudit Batler.
Kad Batler sagledava živote i smrti transrodnih žena 2015. godine, ona zadire dublje od površinskih detalja njihove pogibije. U sadejstvu sa našom analizom podataka, njeno viđenje ilustruje zapanjujuću realnost o stvarnim uzrocima nasilja nad trans ženama i ključnoj važnosti intersekcionalnog pristupa oslobađanju transrodnih osoba.
Vid ovih zločina koji najviše uznemirava, a često se najlakše zanemaruje, jeste rod ubica. Batler prati trag nasilja nad transrodnim osobama sve do njegovog izvora, zaključujući da smrt trans osoba izazivaju muškarci zbog svoje potrebe da zadovolje kulturološke standarde muške snage i muškosti.
Ona insistira i na tome da rod ne može da se odvoji od drugih realnosti života žrtava. U devedeset jedan odsto slučajeva ubistva trans osoba koje smo istražili radilo se o tamnoputim osobama. One su uglavnom bile siromašne; mnoge od njih bavile su se seksualnim radom. Sve službe za održanje reda i mira propustile su da klasifikuju ova ubistva kao zločin iz mržnje, zadržavši kratkovid pogled na stvar. Insistiranjem na tome da se sve ove činjenice uzmu u obzir zajednički, Batler čini ono što je policija propustila da uradi: potvrđuje da je kontekst u kom su ove žene živele i umrle neodvojiv od njihovih života kao crnih trans žena.
Naša kompletna istraga povodom ubistva 23 transrodne žene u 2015. godini može da se pročita ovde. Sledi naš intervju sa Džudit Batler. Intervju je prilagođen formatu i skraćen.
VICE: 2015. bila je oprečna godina za trans osobe. Vidljivost i zastupljenost bili su na rekordno visokom nivou (zbog Kejtlin Džener, televizijske serije Transparent, itd.), a trijumfi popularne kulture osetili su se i u politici (zdravstvena reforma, Kongresna Radna grupa za transrodnu jednakost). Istovremeno, međutim,prijavljeno nasilje nad trans osobama udvostručilo se u odnosu na 2014. godinu. Možete li da kažete nešto o tim dvojakim istinama i kakve veze ili uticaja imaju jedna na drugu?
Džudit Batler: Istina je da smo prisustvovali povećanoj medijskoj pažnji posvećenojtrans osobama i trans problemima, ali smo prisustvovali i kontrareakciji. Moguće je da učestali znaci većeg prihvatanja iritiraju transfobične, tako da je trenutno u toku neka vrsta rata između koraka ka prihvatanju i koraka ka konsolidovanju nasilnog neprihvatanja ili ponižavanja trans osoba. Ali mislim da moramo da uzmemo u obzir i ograničenost medijske pažnje. Videli smo, na primer, kako se izbor prvog crnog predsednika države poklopio sa pogoršanjem ekonomskog položaja crnaca, tako da sama medijska pažnja nije dovoljna da osigura konkretnu jednakost. Kao rezultat svega toga, položaj crnih transrodnih osoba je još neizvesniji. Uvek možete biti predmet fascinacije javnosti ili vizuelna ikona trans života koju cisrodne osobe žele vizuelno da konzumiraju a da istovremeno pravni i ekonomski položaj trans osoba ostane loš ili se čak pogorša. Imate dugi istorijat transvestita, kraljica “drega” i trans osoba kao vizuelnih ikona — ali javnost ponekad želi da one ostanu tamo gde jesu, na bini ili filmu, “negde daleko”, ne i da postanu deo njenog života. U seriji Transparent, vizuelni imidž trans života zasnovan je na starijim predstavama o trans osobama kao istovremeno apsurdnim i zabavnim. Lavern Koks je neka sasvim druga priča — nema ničegapsurdnog u snazi i lepoti.
Sa izuzetkom dve žrtve od ukupno 23 ubistva trans osoba 2015. godine, sve ostale bile su tamnopute transrodne žene. Mnoge od njih bile su siromašne, neke seksualne radnice. Otkud ta neproporcionalnost u rasi i klasi, i kakve veze sa svim tim ima rod?
– Ne mogu vam reći kakve veze ima rod u svakoj od tih zasebnih situacija, ali možemo da se složimo da to baš nije “promenljiva” koja može da se odvoji od pitanja klase i rase sa kojima se prepliće. Moj osećaj je da ne možemo da sprovedemo rodnu analizu odvojeno. Ako u obzir uzmemo siromašne trans seksualne radnice, one su izložene ne samo nasilju klijenata, već ponekad i policije. U zemljama kao što su Brazil i Turska, one nemaju pristup policiji ili zakonu a da se ne izlože daljim povredama. Stopa nasilja nad trans seksualnim radnicama u Brazilu i Argentini je zaprepašćujuće visoka, što je jedan od razloga zašto su socijalni pokreti u tim državama — i udružene akcije feminista, kvirova i gej i lezbejskih aktivista — toliko važni.
Trans žene su se odrekle muškosti, a demonstracijada je to moguće i da to postoji može da predstavlja veoma veliku pretnju za muškarca koji želi svoju snagu da doživi kao suštinsko obeležje svog postojanja.
Većina ovih ubijenih trans žena bila je mlađa od 25 godina. Mislite li da se mladi suočavaju sa više nasilja zato što prvi put izražavaju taj zabranjeni vid svog roda, a netolerantno društvo praktično pokušava da ga eliminiše?
– Da se razumemo, ta statistika je jeziva. Pitam se da li te mlađe trans žene imaju mentora i zaštitu ili operišu van svake mreže. Morala bih da znam više da bih spekulisala na tu temu. Ali da, mladi mogu biti privlačne mete baš zbog te svoje ranjivosti, a mogu i da se iskorišćavaju i ubijaju zbog nje. Bilo bi zanimljivo saznati da li njihove ubice ubijaju zato što su zgađene time što ih oni privlače ili zato što se plaše identifikacije s onima koje ubijaju, pa samim tim ubijaju deo sebe.
Njihove ubice bili su skoro svi muškarci — samo jedan identifikovani ubica bila je žena. Zašto su velika većina tih ubica muškarci? Šta kod trans žena toliko ugrožava neke muškarce?
– To u velikoj meri zavisi od toga da li govorimo o gej ili strejt muškarcima i kakva vrsta destruktivnog besa ih je obuzela prema nekome ko se javno izjasnio kao trans žena. Ubistvo je čin moći, način da se ponovo uspostavi dominacija, čak i način da se kaže:”Ja sam taj koji odlučuje ko živi a ko umire.” Dakle, ubijanje uspostavlja ubicu kao suverena u trenutku kad ubija, a to je najtoksičniji oblik koji muškost može da poprimi. Trans žene su se odrekle muškosti, a demonstracija da je to moguće i da to postoji može da predstavlja veoma veliku pretnju za muškarca koji želi svoju snagu da doživi kao suštinsko obeležje svog postojanja.
Pretpostavljam da su se strejt muškarci koji ubijaju trans žene osećali kao da su “napadnuti” flertovanjem.
Trans osobi po imenu Zela Ziona, koja je imala 21 godinu, pucano je u glavu nedugo nakon što je osramotila mladog poznanika flertujući s njim pred njegovim prijateljima. Mercedes Vilijamson imala je 17 godina kad ju je brutalno ubio mladić kog je poznavala i koji ju je zakopao u dvorišta iza kuće svog oca.
– Da, a na taj spisak možemo da dodamo i Larija Kinga — za njega se priča da je flertovao sa svojim ubicom, mada nismo do kraja sigurni. Mislim da ako trans žena flertuje sa muškarcem koji je strejt i taj muškarac se oseti poniženo ili osramoćeno (da li je ta poslednja reč dovoljno jaka? možda prestravljeno), to je možda zato što ga je trans osoba identifikovala kao nekog sa kim je flertovanje moguće, koji bi i sam mogao da ima neke veze sa trans ženom ili i sam da bude trans žena. Za neke strejt muškarce jemoguće da na flert odgovore flertom ili kažu: “Hvala, ali ne hvala”, ali neki drugi se odmah hvataju za pištolj. Šta određuje razlike među njima? Pretpostavljam da su se strejt muškarci koji ubijaju trans žene osećali kao da su “napadnuti” flertovanjem. To je veoma ludačko rezonovanje, ali imate mnogo ludaka na ovom svetu kad su u pitanju rodni identitet i seksualnost.
Nasilje koje su ove žene pretrpele je ekstremno. Bile su ubadane nožem, na njih je pucano. Tamaru Domingez je ubio muškarac nakon što ju je pustio iz svojih kola. On ju je pregazio, a onda nastavio da je iznova i iznova gazi. Na šta ukazuje to ekstremno nasilje?
– Ono ukazuje na to da živimo u društvu u kom se takve gnusne i strašne stvari stalno dešavaju, a mediji njima ne posvećuju ni približno dovoljno pažnje. Štaviše, popularni mediji beže od ovog vida trans postojanja umesto da nam skreću pažnju na njega i pomognu da organizujemo sistematski otpor takvom nasilju. Možda muškarac koji iznova gazi trans ženu ne može dovoljno da je ubije. U nekom trenutku ona je već mrtva, ali on ne može da prestane da je ubija. Zašto? Zato što želi da izbriše svaki trag svog odnosa sa tom jednom živom osobom, da istovremeno izbriše jedan deo sebe i tu ženu. Ali on istovremeno uspostavlja apsolutnu moć i svoju muškost kao centar te moći. On možda ponovi gradi svoj rodni identitet dok nastavlja da rastavlja i poništava tu trans ženu kojani u kom slučaju nije zaslužila da umre. On takođe pokušava da uspostavi svet u kom neko kao ona ne postoji.
Kad ne imenuje zločin kao zločin iz mržnje ili kad odbaci zločin zato što je ubica na njega nekako bio “primoran”, policija šalje istu poruku kao i ubica.
U mnogim slučajevima policija je brže-bolje saopštila kako se ova ubistvakonkretno ne vode kao zločini iz mržnje. Prošle jeseni sam išla u Filadelfiju da istražim ubistvo Kiše Dženkins; Kiša je imala 22 godine, a ubila ju je grupa muškaraca u poznatoj oblasti gde trans žene nude svoje seksualne usluge. Policija je odmah saopštila kako se radi o pljački a ne o zločinu iz mržnje, ali tokom moje jednonedeljne istrage čula sam svedočenja siromašnih, crnih trans seksualnih radnica iz kraja koje su govorile upravo suprotno. Jedna žena mi je čakrekla da je Pedro Reding, muškarac optužen za Kišino ubistvo, bio njen klijent. Je li uopšte moguće ova ubistva izdvojiti iz konteksta života žrtava kao tamnoputih transrodnih žena?
– Takva ubistva nije moguće izdvojiti iz tog konteksta. Policija je u tom smislu i te kako deo problema, svojim odbijanjem da imenuje zločin ona odbija da na odgovarajući način krivično goni počinioce. Takav je bio slučaj i sa Larijem Kingom u Kaliforniji. Na takvim suđenjima — kao što su pokazali psihoanalitičar koji se bavi muškošću Ken Korbet i kvir-trans teoretičarka Gejl Salamon — ubica može da bude predstavljen kao žrtva, “napadnuta” šalom ili flertovanjem. U slučaju klijenta ubice, moramo da se zapitamo da li su se kod njega požuda i mržnja pomešale na jedan veoma toksičan način. Životi crnih transrodnih žena ne cene se isto kao životi cisrodnih belih žena, to je istina. Ali nama je potreban anti-rasistički, anti-transfobični pokret koji se oslanja na feminizam crnih žena i njegovu oštru kritiku rasizma i policijske sile.
Zakon o zločinu iz mržnje identifikuje inače izolovana krivična dela kao deo šireg trenda nasilja iz predrasude prema grupi ljudi sa (pretpostavljenim) zajedničkim karakteristikama. Ako je jedna osoba žrtva zločina iz mržnje, ugrožen je i ostatak te grupe. Da li se slažete sa tom definicijom? Smatrate li da je zakon o zločinu iz mržnje važan?
– Mislim da je zakon o zločinu iz mržnje važan. Da bi on funkcionisao, međutim, moramo da imamo dokaze da on funkcioniše na sudu, a znamo da neke sudije i neke porote ne prihvataju dokaze koji im se nalaze pred nosom. Kao što najbolji mogući pravni argument mora biti potkrepljen dokazima, tako moramo da promenino način na koji ljudi čuju i vide neke stvari. I vizuelno i auditivno polje su tako struktuirani da se neki zločini nikad ne priznaju kao zločini — a kamo li kao zločini iz mržnje počinjeni nad manjinama. Ono što ste istakli veoma je važno kad se govori o grupnom karakteru zločina iz mržnje. Ako je ubijena trans žena, to je onda znak za druge trans žene da i one mogu biti ubijene. Isto je sa zlostavljanjem, silovanjem i ubistvom muškobanjastih žena i trans muškaraca — a to je problem kojim se bave mnoge grupe u Južnoj Africi. Svaki put kad je ubijena neka trans osoba, šalje se poruka svim drugim trans osobama: niste bezbedne; ovo mrtvo telo moglo bi biti vaše. Tako da to ubistvo funkcioniše i kao nasilan zločin i kao pretnja da će se desiti još nasilnih zločina. Dakle, kad ne imenuje zločin kao zločin iz mržnje ili kad odbaci zločin zato što je ubica na njega nekako bio “primoran”, policija šalje istu poruku kao i ubica.
Pokreti za građanska prava 20. veka kao da su ponovo postali aktivni u 21. veku. Borimo se za telesnu autonomiju žena, pokret “Crni životi su važni” je jak, a prava trans osoba su dospela u žižu javnosti posle decenija relativnog manjka vidljivosti. Zašto mislite da se ovi pokreti ponovo bude?
– Zato što su ljudi besni i vide kako se klasne razlike produbljuju, kako se smanjuje horizont njihove budućnosti, kako ih ne štiti policija (niti ih policija štiti, niti su zaštićeni od policijskog nasilja). Oni takođe vide da velike sile sprečavaju ostvarenje jednakosti i dostojanstva, bilo da se radi o desničarskom napadu na “Planirano roditeljstvo“, policijskim ubistvima nenaoružanih crnaca i crnkinja na ulicama koja posle nisu krivično gonjena ili radikalnom odsustvu publiciteta za ubistva transrodnih osoba; njihove smrti nisu zapažene, njihovi životi se smatraju nedostojnim žaljenja. Sve su to životi koji su važni, koji zaslužuju da cvetaju, da uživaju u slobodi i polažu pravo na jednakost pred zakonom, koji zaslužuju pravni sistem u kom je moguće ostvariti jednakost i slobodu.Mislim i da prisustvujemo buđenju ljudi koji shvataju da su njihovi životi neizvesni u savremenim radnim uslovima i koji razumeju da osnovna prava podriva jačanjemilitarizovanih policijskih snaga i neoliberalne države kojima su važnija njihova tržišta od njihovih građana.
Nama je potreban anti-rasistički, anti-transfobični pokret koji se oslanja na feminizam crnih žena i njegovu oštru kritiku rasizma i policijske sile.
Verujem da trans pokret nadrasta probleme nečije promene pola; on u pitanje dovodi osnovne kamene temeljce društvenog identiteta i struktura moći našeg sveta. Da li za vas biti transrodan u suštini znači prihvatati prirodne ljudske razlikeuopšte?
– Mislim da na to pitanje treba da odgovore transrodne osobe. Ponekad za sebe mislim da sam verovatno trans, ali to zapravo nije dovoljno. Oni koji se identifikuju sa tom kategorijom i zastupaju je u javnosti najbolje mogu da kažu kakav to uticaj ima na društveni identitet. Ja zaista mislim da je pitanje roda veoma složeno, ono za neke podrazumeva prilično dugotrajan osećaj identiteta, ali i osećaj slobode, želje i odnosa prema javnoj i privatnoj sferi. Čini mi se da je to sastavni deo onoga ko smo kao društvena bića i da ne možemo da razmišljamo o svojoj društvenoj egzistenciji a da se na neki način na osvrnemo na rodne konvencije i norme.
Šta mi kao društvo možemo da uradimo kako bismo zaštitili ugrožene transrodne osobe, kako bismo sprečili ovo ekstremno nasilje?
– Možda je pravo pitanje šta možemo zajednički da uradimo da društvo prevaziđe transfobiju. Imam osećaj da svi mi, bez obzira na to kako se identifikujemo, treba da se pridružimo pokretu koji želi da stvori bolji svet za trans osobe. Zaštita od nasilja je važna, ali oslanjanje na policiju nije mudro. Dakle, možda bi trebalo da pojačamo jednu drugu vrstu moći, moć samoopredeljenja, da se pokret protiv transfobije poveže sa borbom protiv rasizma i siromaštva, protiv homofobije i mizoginije, kao i protiv radikalnih ekonomskih nejednakosti. Otpor transfobiji jeste i treba da bude sastavni deo svih tih borbi.
Izvor: VICE