 objavljujemo dijelove intervjua koji je dao novinaru Milošu Jevtiću 29. januara 1977. godine. Intervju je objavljen naknadno u knjizi Voje Marjanovića "Branko Ćopić, razgovori i susreti".){kind=link}
Povodom godišnjice rođenja velikog jugoslovenskog i bosanskohercegovačkog pisca i pjesnika Branka Ćopića (1. januar 1915 – 26. mart 1984) objavljujemo dijelove intervjua koji je dao novinaru Milošu Jevtiću 29. januara 1977. godine. Intervju je objavljen naknadno u knjizi Voje Marjanovića “Branko Ćopić, razgovori i susreti”.
* Druže Ćopiću, molimo da razgovor započnemo pitanjem o detinjstvu. O njemu se, istina, mnogo zna iz vaših knjiga i drugih pričanja. Ipak, koje su bile najveće radosti i lepote, ali i najteže brige i porazi tih vaših godina?
Ćopić: Kad govorim o svome djetinjstvu, najprije moram da naglasim jednu stvar: ja sam imao dva zavičaja. Prvi je – zavičaj moje majke i moga djeda Rade; to je Lika. Ja Liku nisam vidio sve dok mi nije bilo 50 godina, ali iz djedovih i maminih pričanja, ja sam Liku tako živo zamislio i zamišljao. Možda je i to razlog što je moja mašta veoma bogato radila… Drugi zavičaj je bio onaj gdje sam se rodio, u kome sam se kretao; to je Bosanska Krajina.
I sam ne bih znao kazati koji zavičaj mi je izgledao ljepši. Čim padne veče i Bosnu pokrije mrak – ja onda vidim Liku. Djed i mama pričaju razne priče o vješticama, o vukodlacima, zatim razne smiješne zgode i nezgode; onda priče o Americi, o odlasku i životu naših ljudi u toj dalekoj zemlji, pa priče o srpskim dobrovoljcima…. Uveče se to pričalo. Ja sam prisluškivao. Mene tjeraju u krevet kad počnu da pričaju bezobrazne priče o popovima i ciganima. Ali ja sam ostajao budan uvijek, i virim ispod pokrivača, pa kad dođe nešto smiješno, ja onda: „Ha, ha, ha“. Onda, oni prutom po meni… Tako je u meni taj svijet moga djeda i moje majke – ta Lika – stalno blistao, i sjajio noću, kao neki čarobni fenjer.
A kad jutro, ja iskačem u Bosnu, Bosna – divna, krasna, šumovita, drukčija od Like, koja se uvijek zvala kamenita, kamenita Lika. I prekrasna mi je Bosna.
Smatrao sam da je Lika moj zavičaj. Mi smo se uvijek nazivali Ličanima. I uvijek smo se – što se kaže – kecali sa drugom djecom, koju smo mi zvali bosanska djeca, iako su i njihovi stari, pradjedovi možda, porijeklom iz Like. Jer tu je vječito negdje ona granica. Kad zagusti u Bosni, bježi u Liku, kad u Lici pokradeš kakve volove ili nešto, bježi u Bosnu…
Tako sam imao dvostruki zavičaj i dvostruko djetinjstvo, i iz toga sam ponio osnovni kapital, literarni. Čini mi se ne mogu ga nikad iscrpeti. On se i sad, u sasvim zrelim i starijim godinama, javlja ponovo u meni – blistav. Posvetio sam mu i knjigu „Bašta sljezove boje“, koja je ispala jedna od mojih najboljih knjiga. Uostalom, dobila je Njegoševu nagradu. Sad opet pišem jednu sličnu knjigu, jer mi se on neodoljivo nametnuo.
Ti povratci djetinjstvu i zavičaju za umjetnika su znak zrelosti i, mislim, dokaz da su prebrodili krizu, koja se kod pisaca javlja između tridesete i četrdesete godine, kad mnogi i prestanu pisati. Kad prođe ta kriza, onda pisci daju zrela djela. To se može vidjeti kod Desanke, Andrića, Krleže, Crnjanskog, a i kod Veljka Petrovića i drugih. Svi su oni dali velika djela, između ostalog i zbog toga što su u zrelim godinama stavili službu svog talenta i veliko iskustvo života.
Pitate me o radostima i ljepotama, odnosno o porazima i brigama. Ja za poraze u djetinjstvu nisam znao… Briga, ili jedna od najtežih stvari u to vrijeme mi je bila – kad je moja majka trebalo ponovo da se uda. Moj otac je umro 1918. godine od španjolske groznice. Bio je ranjen na ruskom frontu kao vojnik austrougarske armije. Kad se vratio kući, umro je … To su mi bile brige, ali o tome nisam još pisao. To me još uvijek čeka, zapravo tražim načina kako da to napišem.
Inače, radosti i ljepota u djetinjstvu sam imao dosta. To je tako djelovalo na mene da sam počeo živjeti u uvjerenju da mene u životu sreća prati. Iz djetinjstva sam ponio to osjećanje, i danas tako osjećam iako mi se u životu svašta desilo – bio sam izveden i na ustašku klanicu! Mislim da tom osjećaju – da me prati sreća, imam zahvaliti za mnoge stvari koje su mi se kasnije desile, za koje sigurno znam, i vjerujem, da su došle kao djelovanje te sreće. Da kažem, namjestila mi se sreća.
O svemu ovome opširnije govorim, jer mislim da je djetinjstvo glavni korijen mog stvaralaštva. Uostalom, o tome uvijek volim i mogu da pričam.
* U zavičaju, bosanskom, završili ste osnovnu školu. Koji su vas doživljaji iz škole i tadašnjeg života trajno vezali za selo Hašane? Takođe, šta je uticalo da se usmerite daljem školovanju? Da li se, možda, sećate svoje prve pročitane knjige, mislimo na ono što bi se i danas moglo tako smatrati?
Ćopić: Moj zavičaj je veoma lijep; mislim na taj bosanski, kako kažete. Ja sad ne govorim o zavičaju iz mašte, o Lici, koju sam vidio tek poslije četrdeset godina. Taj moj bosanski zavičaj je prekrasan. Ima šume, livade, svega.
Kaže se obično: taj i taj se rodio u siromašnoj seljačkoj porodici, pa onda, bio je siroto dijete. Tako biografi kažu, tako se piše. Međutim, ja uopšte nikad nisam ni pomislio da smo mi siromašni i da bi nas neko mogao tako nazvati. Mi smo bili jedna lička porodica, koja je, kad se doselila, kupila imanje od nekih begova koji su otišli u Tursku, poslije austrijske oupacije Bosne i Hercegovine. Tad je, kad je počela okupacija, iz Like masa ljudi došla u Bosnu.
Ja sam čitavo vrijeme djetinjstva čuvao ovce i jaganjce. Kad mi je bilo pet godina, ja sam već počeo, što bi se danas kazalo, privređivati. Djed bi me lijepo uzeo, prenio preko praga, jer je prag bio visok, dao mi jedan prutić i rekao: „’Ajde, sad čuvaj jaganjce…“ Pošto sam se mnogo plašio grmljavine, ja ga upitam: „A, šta ću, djede, ako zagrmi?“ On veli: „Ti gledaj oko sebe, pa kad vidiš da dolaze veliki oblaci, ti bježi kući…“ I ja, onda, najprije zveram lijevo i desno, i gore, u nebo. Stalno gledam hoće li se neki oblak pojaviti. Ponekad, vidim ide oblak, a ja put pod noge i ostavim jaganjce. Dojurim kući. Pita djed: „Šta je? Da nisu vuci?“ „Nisu. Eno oblaka“, kažem ja. „Gdje?“ Dok ja gledam gore, oblak se već razišao. Tad bi mi djed rekao: „Budalo jedna, nemoj ti bježati od svakog oblaka. Kad je oblak crn ko moj gunj, tad bježi, iz tog oblaka grmi.“ Onda, opet ja sjedim na vrh onog brijega, kod jaganjaca, i gledam koji oblak liči na djedov gunj i koji je tako crn. I obično se zaigram sa ostalim čobanima, a sve potamni, ugasi se sunce i počne da grmi. Mene onda nigdje nema. Ja trkom kući, i zavučem se pod krevet.
Kao dijete, bio sam vrlo stidljiv. Čim neko strani u kuću, ja pod krevet. A to su bila čudna vremena: 1918. godina, razbili se svi frontovi, dolaze neki čudni ljudi, neko se vraća iz austrougarske armije, neko je stigao sa srpskom vojskom, onda ruski zarobljenici, koji su dolazili iz Grmeča gdje su sjekli šumu. I čim neko na vrata, ja pod krevet. Odozdo, ipak, izvirujem, pa najprije vidim noge onog pobratima koji je došao. Noge tih skitnica i svih drugih dolaznika bile su bog te pita kakve – ili su bosi, ili su na njima opančine, nekakvi oputnjaci… Eto, sve je to mene, što kažu, divno vezalo za moj zavičaj.
A bio sam dobar đak, iako ja u mnogim svojim stvarima – recimo u knjizi „Glava u klancu, noge na vrancu“ – pričam kako sam bio veliki đavo, nestaško. Demaskirala me jedna moja sestra od ujaka, slikarka Nada Novaković iz Sarajeva. Kad su je jednom na televiziji pitali: „Sjećaš li se ti Branka, kako je izgledao kao dijete?“, ona je odgovorila: „Mi smo četiri godine proveli u osnovnoj školi i nikad, za te četiri godine, nisam čula njegov glas.“ I zaista, sjetio sam se da sam ja, čim se učiteljica pojavi, bio uvijek miran. Ali kazala je još Nada: „Nisam nikad čula njegov glas, ali, kad se pojavi učiteljica, on se uprepodobi, posveti se…“ I mislim da mi je to osnovna karakteristika u životu da se tako, što bi rekli Bosanci, učutećim i posvetim, a kad se nađem u svome društvu, onda ja pružim jezik.
A šta me usmjerilo u daljem školovanju? Pokazao sam se kao dobar đak, i moj ujak Andrija, koji je, inače, čitao dosta, i imao kod kuće u sanducima od šećera, puno knjiga i sav „Srpski književni glasnik“, kaže mojoj mami: “Dobro, ti si udovica, i teško možeš da ga školuješ, ali svi ćemo ti pomagati… Da mi dadnemo Branka u školu.“ I tako, mene ujak Andrija odvede u Bihać. Kad sam vidio voz počeo sam bježati. Jedva me je ujak stigao. .. Kad je bio osmi dan, ja sam pobjegao kući. Nikako nisam mogao izdržati u internatu. Tad sam mislio – da nikad više svojih Hašana neću vidjeti. Za mene je Bihać bio preko bijelog svijeta. Dođem kući, a mama me pita: „Što si došao?“ Velim: „Nemam knjiga“… Zaista, nisam imao knjiga. „I bojim se, nastavljam ja, da će me tući tamo.“ A mama je vidjela da sam ja skontao nekakvu lagariju i reče mi: „Noćićeš ovdje, a sutra – hljeba u torbu – i ja te ponovo vodim u Bihać.“ I ujutru ona mene za ruku i u Bihać, u internat. Pita prefekt: „Otišao je i nije se nikome javio. On je pobjegao.“ Mama mu kaže: „On je dijete seosko, nije znao da da se treba javiti.“ Tako mene mama nekako „izvadi“. Nikad to neću zaboraviti, uvijek ću se toga sjećati.
Pitate me i za prvu pročitanu knjigu. Uvijek sam želeo da čitam. Kad me mama pošalje da nešto u dućanu kupim, onda oni to meni obično zamotaju u neke novine. I ja se obradujem tim novinama, imaću šta da čitam. Jedino kad sam nosio šećer – tad se prodavao u glavama – ja ga malo kamenom otkljucam. Razumije se, kod kuće mama to primjeti, pa mene za uvo… Jedna od prvih pročitanih knjiga bila je „Mišel Servantes“. U prvom dijelu je bio Servantesov život, a u drugom dijelu, kao njegova ilustracija, nalazio se njegov Don Kihot. Bie su to knjige iz jedne biblioteke koja se zvala „Ružičaste knjige za mladež“. Na mene je ta knjiga ostavila veliki utisak, tako da se moja mašta razigrala. Kod ujaka sam našao i knjigu „Mrtva polja u Sibiru“. Tu se pominje, kao jedan od glavnih junaka, čuveni arhitekta Mihailo Bakunjin. I opet je u meni proradila mašta: šta ako je meni tada sve značio Sibir, kako sam ga ja zamišljao?!
Poslije, u životu, kad sam odrastao, nisam mogao biti miran sve dok nisam otišao u Španiju i u Sibir. Sav sam Sibir obišao avionom, išao sam i u Bratsk, na najveću hidrocentralu, vidio sam i Bajkalsko jezero. I bio sam zadovoljan što sam mogao da ostvarim svoj san iz djetinjstva – da vidim Sibir. Isto tako i Španiju, Servantesovu Španiju, obišao sam kolima. Sa individualnim pasošem, poslije rata, kolima sam prošao četiri hiljade kilometara. Želeo sam, prosto, da vidim Servantesove junake, najviše Sanča Pansu. Uostalom, tamo na svakom koraku možete da sretnete Sanča Pansu. Don Kihota i špansku aristrokratiju je, razumije se, teže vidjeti.
Onda, jedna od prvih pročitanih knjiga bila su „Sabrana dela“ Ljubomira Nenadovića. I ja sam se tad počeo diviti Crnogorcima. I danas možete meni o Crnogorcima ne znam šta pročitati, ja uvijek zadržavam onu sliku iz djetinjstva, onu koja bi se mogla opisati stihovima „Pod Ostrogom, u planini, knjaz Nikola sabor čini u ponoći u tišini…“ itd. Po tome vidim šta znači u djetinjstvu neka knjiga!
Poslije, kad sam dobio dozvolu da se penjem na ujakov tavan, među knjige, činilo mi se više nego da sam ušao u najveću narodnu biblioteku. I tamo, na tavanu, pročitao sam mnoge naše pisce, sve one koje je štampao Srpski književni glasnik. Sjećam se, pročitao sam i jednu Nazorovu dugačku prozu, koja se zvala „Čovek koji je izgubio dugme“. Sve je to, vjerujte mi, presudno uticalo na mene. Uostalom, knjigama treba da zahvalim i za svoje ime, za ime Branko. Moj drugi ujak negdje je kupio neke čaše, koje su izrađivane u Novom Sadu, na kojima su bile slike naših pisaca. Na jednoj je bio Đura Jakšić, pa Zmaj. Bila je i jedna čaša na kojoj je bio lik Branka Radičevića i na njoj stihovi: „Puna srca, pune čaše, neka živi što je naše“… Mojoj se majci, još dok je bila djevojka, najviše svidio Branko Radičević. I ja sam zato dobio ime Branko – po Branku Radičeviću. U stvari, ja sam najstariji Branko u svome kraju, jer dotle u mom kraju nije takvog imena bilo. A sada ima Brankova ko kusih pasa, i svi su mlađi od mene. Ja sam, ponosim se time, rodonačelnik. I nije ni čudo što sam kasnije, čak poslije ovog rata, napisao pjesmu posvećenu Branku Radičeviću pod naslovom „Vedrina“:
Vedrinom tvojom, Branko, sijaju naši dani,
svaka je slobodna ruka i nikom nije tesno,
evo se jatimo bučno, đački, na svakoj strani
u kolo obijesno.
Momak crnook jezdi i konjic vrišti vrani,
kao što nekad bješeu tvojoj pjesmi prvencu,
dragani trepti srce i krčag razbiti neće
djevojka na studencu.
Ne tuguj, pjesme tvoje ničija siročad nisu,
ne budi suzan, Branko, ta nismo na rastanku,
evo ih s našom kolonom – djevojke raspjevane
ko putnik na uranku.
I niko kod nas , Branko, ne vene tužno, u mraku,
jesenjom tugom suvom nisu zasuti puti:
nikad kod nas pjesnik umrijeti neće,
niti mu lisje žuti.
Da ovome dodam i jedan detalj sa mog krštenja. Mene je baba Milica nosila na krštenje. Zaboravila je ime Branko. Veli zato popu: „Daj mu ono ime prika s Andrijine čaše.“ Pita pop: „Da nije Đuro?“ „Nije Đuro.“ Neki Đuro je u to vrijeme krao konje, pa se zato baba bunila. Pominje pop ovo ime, pominje ono. Baba nikako da se sjeti. Tek će pop: “Branko!“ „Jeste“, veli ona radosno. Poslije krštenja pođe ona u krčmu da časti i da se časti. Mene je zaboravila. Otišla je kući. Pitaju babu: „Đe ti je unuče, bog te ubio!?“ Veli ona: „Au, ostalo tamo u birtiji!“ „Pa, šta radi u birtiji dijete?“ „Sjedi s ljudima“ – kaže baba. „Kako sjedi s ljudima“ – čude se moji ukućani, jer sam imao svega petnaest dana… Mislim da sam dosta govorio o svom zavičaju, djetinjstvu, o prvim knjigama….
* Malopre ste govorili o Bihaću, koji je bio – tako vam se tada činilo- preko sveta… A kako je bilo u tom dalekom Bihaću? Kojim ste nadama i snovima predavali svoje buduće godine? Koje ste tada ciljeve sebi postavljali? Šta ste zapravo želeli da budete i postanete?
Ćopić: Bogami ne znam ni sam jesam li ja uopšte želio da postanem. Kad sam bio dijete, još sasvim mali, želio sam da budem žandarm. U to vrijeme žandarmi su bili glavni… Meni kao seoskom djetetu žandarmi su bili nešto posebno. Kako su samo bili lijepo obučeni: kaiš, kamašne, i šta sve još na njima nije bilo, pa puška, onda ona šarena kapa. Ja ljepšeg stvorenja od žandarma nisam vidio u svom selu! Mislim da sam najprije želio da budem žandarm.
Onda su me htjeli da pošalju u Skoplje, kod nekog maminog rođaka. Tamo je trebalo da budem, govorili su, šegrt. Opisivali si mi to lijepim bojama. Ja nisam znao šta to znači, mada mi je mnogo učeno zvučalo. Ali i od toga nije ništa bilo! Kad sam prešao u Bihać, ni tada nisam znao šta ću biti.
Inače, volio sam Bihać. Internat mi se svidio, jer se u njemu dobro jelo: nije mnogo, ali dobro. Jeli smo razna jela, o kojima ranije nisam uopšte čuo. Onda, bilo mi je u njemu prijatno, jer bilo je dosta družine. Đaci su opazili da ja volim i da umijem da pričam. I u internatu sam pričao razne priče, prije svega one koje sam čuo od majke i od djeda. To su najviše priče o Lici, onda priče o mom kraju, o Krajini. Pričao sam i o američkim rudarima, jer je moj otac neko vrijeme radio u Americi u rudnicima, koje su oni zvali rudnici manjine… Kasnije su mi davali romane u sveskama, što bi se danas reklo „šund – romane“, da ih čitam i da im uveče pričam o njima. One druge je mrzilo da čitaju… Tako, uveče, u spavaonici počne skandiranje: „Ćopane, pričaj! Ćopane, pričaj!“ Razumije se, s početka se nećkam, a jedva čekam da počnem. Onda pričam redom, sve ono što sam pročitao, a kad se nečega ne sjećam, ja to brzo nadopunim iz mašte. Moralo se pričati dugo, jer je bilo nekih koji dođu da me tuku ako prekinem. Pričam, i stalno pitam: „Slušate li?“ Oni odgovaraju: „Slušamo, slušamo.“ Opet pričam, pa pitam ponovo: „Slušate li?“ Oni: „Slušamo, slušamo.“ U neko doba ja se već zamorio i pitam: „Slušate li?“ Tišina. Svi zaspali dok sam pričao.
I kako sam onda počeo pričati, tako se ni danas nisam zaustavio. I volio sam pričati. Išlo mi je to od ruke… I danas kad pišem, ja pišem onako kako sam pričao. Gledam da bude jednostavno, jasno, razumljivo, blisko onome koji će slušati ili čitati moje knjige.
* Da li ste, u vrijeme đakovanja u Bihaću, bili češće s knjigom? Da li ste svoja interesovanja proširili i na knjige o kojima se u školi nije govorilo? Koji su vas profesori inspirisali i za koje ste bili vezani?
Ćopić: Mene su inspirisali profesori srpskohrvatskog jezika. Oni su primjetili da – kao – imam smisla, čak i talenta… Jednom nam profesor Vujašević da zadatak da opišemo proljeće. Tako đaci počnu da zapitkuju jedan drugoga: „Kad ono počinje proljeće?“ I počnu: „Proljeće počinje 21. marta. Dani su duži, noći su kraće. Sunce sija.“ Dodaju još: „Ljubičice se pojavljuju…“
Ja, ne znam zbog čega, sjetim se proljeća koje sam provodio zajedno s djedom. Sjetim se kako je tada bilo. Znam, čim je proljeće, djed uzme mene moliti: „Ajde, Bajo, dušo, da mi nabereš koprive.“ On je obožavao koprive. Kuvao je koprive kao Popaj Mornar spanać. On mene tada upućuje: „Nemoj blizu plota da bereš koprive, nego tamo malo dalje, malo odmaknuto, jer oko plota svijet svašta radi.“ I ja idem da berem koprive. Bio je to podvig za dijete, jer koprive žare. Uzmem ja, onda, svoju ličku kapu, nekako je nataknem na ruku, pa probam da berem. I namučim se, bogami dobro, dok ih ne naberem. .. Sjećam se ja svega toga i počnem tako i pisati svoj zadatak o proleću: „Došlo je proljeće; to se vidi po tome što su svuda izrasle, ne znam, to i to, pa i koprive, oko ograda, a dobra djeca idu da beru te koprive za svog djeda, a ko nema djeda, bere za babu…“ I tako sam napisao čitav zadatak. Nisam pisao kao drugi, bio sam, ustvari, malo originalan. I sljedeći čas dođe taj profesor Vujošević – bio je krupan – tresne naše sveske na sto, i kaže: „Ko je među vama Branko Ćopić?“ A mene nigdje živa, odsjekle su mi se noge. Gotovo je, pomislih, neko me tužio da izdjevam đacima imena. Jer ja sam đacima izdjevao imena: nekome ovako, nekome onako, a i oni su meni, razumije se. I ja se polagacko dignem, i promucah: „Molim, ja sam.“ Kaže on: „Dobro si napisao zadatak.“ Meni se opet noge odsjekoše od radosti, a ja cok na onu klupu, i tako saznadoh da imam talenta…
Od tada sam počeo još više da čitam, a počeo sam i pisati. Kod nas je u internatu, u našoj knjižnici, bilo samo 70 knjiga. Ja sam tada čitao sve. Recimo, dograbio sam se „Zločina i kazne“. Zamislite, dečak u trećem gimnazije, tadašnje, čita „Zločin i kaznu“. Ja sam tu knjigu revnosno čitao do kraja. Veoma me interesovalo ko je onoj babi ukrao pare. U stvari, mene je interesovala samo fabula. I tako sam se tada temeljito odbio od Dostojevskog da sam ga vrlo malo čitao, sve do dana današnjeg. Čitao sam njegove „Zapise iz mrtvog doma“, ali najviše zato što se, čini mi se, u njima govorilo o Sibiru… Tako je to kad se u nedoba, što kažu, čitaju knjige. Za nju tad, sigurno je, nije bilo vrijeme. Onda, čitao sam „Robinzona Krusoa“. Međutim, u njoj nije bilo prvih i poslednjih strana, pa sam opet prizvao maštu u pomoć. Jednom sam, čitajući, zaboravio i na ručak da odem.
U internatu je, pored čitanja, bilo i drugih događaja. Bilo je dosta onih đačkih buna i pobuna, pa nemira… šta još sve nije bilo. To sam obradio u romanu „Magareće godine“. To su – dvanaesta, trinaesta, četrnaesta i petnaesta godina, kad je dijete pravo magare.
*Da li ste se, u vreme raspusta, u svojim Hašanima priklanjali igrama, potpunim povratcima zavičajnim lepotama, ili ste, možda, i tada bar u mislima, ostajali sa školom, sa knjigama?
Ćopić: Sa školom nisam ostajao, ali sa knjigom jesam. Ali teško je bilo u selu doći do knjige. Nigdje ih nije bilo. Inače, neobično sam se radovao da dođem u zavičaj. Najpre, išao sam po svim crkvenim saborima, muvao se oko seoskih kafana, gdje su se okupljali ljudi, a išao sam i u ribolov. Tu je bila rječica Japra. Lovim ribe. I znao sam kako se koja riba ponaša: klen je najgluplji, lako ga je uhvatiti; a mladica je drugačija, lukava je, ne znam da li sam slučajno neku ulovio… Uopšte, ići uz rijeku bilo je zanimljivo. Jednom, idući uz Japru, naiđem kako se djevojke kupaju. Ja se brže sakrijem, zavučem se u neki gustiš i zurim… Tad su me, u tom gustišu, napali oni sitni žuti mravi, ljuti: kod nas ih zovu turski mravi. Izujedali su me dobro, ali ja nisam ništa primjećivao, jer sam gledao kako se djevojke kupaju, prskaju vodom, pričaju o raznim stvarima… Bio sam izdrkeljio oči, i tek kada su one otišle, primijetio sam koliko sam izujedan. Bio sam čestito izujedan, naročito iza vrata i oko ušiju. Kod kuće, mama pita: „Šta je to s tobom?“ Rekoh: „Upao sam u koprive.“
I svuda, i uz Japru, i po seoskim saborima i kod kafana, prisluškivao sam šta ljudi pričaju.
Sjećam se kao sam, ipak, došao do nekih knjiga. Jedan moj rođak, živio je u selu Đurićima, dobio je na lutriji neke knjige. Do njega je bilo više od dva sata hoda. Udružim se tada sa svojim stricem Đurom, bio mi je stric iako mlađi od mene, da odemo po njegove knjige. Njega sam opisao, kao strica Iketu, u knjizi „Glava u loncu, noge na vrancu“…
Krenemo Đuro i ja po te knjige. Da bismo ih nekako izmamili od tog mog rođaka, ponijeli smo mu kruške, jer smo čuli da ih mnogo voli. Natrpamo kruške u torbicu, ja i moj stric Đuro, to jest Iketa. On je bio domišljatiji, imao je smisla za trgovinu, i veli: „Najprije ćemo ružnije na dno da stavimo, a ove lijepe ćemo odozgo….“ I tako smo, pomoću krušaka, došli do knjiga. Bile su to narodne pripovjetke što ih je skupio Vuk, zatim „Sretni carević“ od Oskara Vajlda. Šta je to za nas značilo!
Ja sam u Hašane išao svakog raspusta, sve do kraja studija. Nisam uvijek bio baš rad da idem u svoje selo, ali para za more i druge stvari nisam imao. Ali, sad kad pomislim, mislim da je to za mene bilo dobro. Uostalom, i sad sam vezan za selo, za svoje Hašane.
Kasnije, kad sam počeo pisati i objavljivati u „Politici“, seljaci su smatrali da ja treba da pišem o svemu što se u selu dogodi. I čim se u selu nešto desi, osobito neka sprdačina – recimo, bili lopovi ili se neko negdje prejeo čvaraka, pa se oproštenjem, oneredio – oni mene zovu, i kažu mi: „Ovo je, Branko, za te dušu dalo!“ Oni su mislili da sam ja nekakav novinar koji samo traži te sprdačine, i tako te stvari. Dugo mi je trebalo da ih uvjerim da nisam ta vrsta novinara…
Docnije, kad su nanjušili šta ja pišem i da ne pišem sve ono kako je bilo, nego da sve izmišljam, govorili su mi: „Brate, znaš, vala lagati i namišljati, čudo jedno!“
* Kako ste se odlučili za učiteljski poziv? Koliko je tome doprinelo ugledanje na svoje učitelje, a koliko je to bio, možda jedini izbor, silom materijalnih i drugih okolnosti?
Ćopić: To je bio jedini izbor – po liniji tih materijalnih nevolja. Vele moji, po završetku gimnazije u Bihaću: „Najprije će učiteljsku školu završiti, pa će biti učitelj i svoj čovjek.“ I tako mene otpreme u Banjaluku. Najprije su me odbili zbog pjevanja. Kažu na popravnom ispitu: „Znaš li nešto pjevati?“ A ja – okreni, obrni, počnem „Bože pravde“, to je tad bila himna. Ja ranije ništa drugo nisam nikad pjevao. To je, i meni, više ličilo na skičanje svinjčeta, nego na pjevanje. I zato oni meni rekoše: „Nisi ti za učitelja, ne znaš da pjevaš.“ U to vrijeme, a i sad je, valjda, tako, učitelji su morali znati pjevati i svirati, jer su morali u školi djeci sluh da razviju. Mene je na prijemnom ispitu ocjenjivao Vlado Milošević, danas je član Akademije nauka i umjetnosti BiH. On je bio zaljubljen u pjevanje i sviranje, jednom rječju – u muziku, i ko to ne zna, za njega i ne postoji. I mene odbiju na prijemnom ispitu.
Vraćam se kući, sutradan. Pošto je nas mnogo odbijeno zbog pjevanja, izišlo neko saopštenje da svi koji su zbog toga propali mogu još jednom pokušati, i biće primljeni ako polože zadatak iz srpskohrvatskog jezika. Meni jedan drug odmah pošalje telegram, znao je da će me telegram uhvatiti na stanici u Bosanskom Novom, na povratku kući. Tako je i adresirao: Branko Ćopić, učenik, Bosanski Novi, stanica. Onda me po stanici traže, huka, trka za mnom. Šta je sad, majku ti božiju, uplaših se, da ne misle da sam nešto tamo zdipio. Nisam. Živjeći u atmosferi ličkih doseljenika, i ako štagod prihvatiš, to se nije smatralo nekim prestupom; više je cijenjeno kao domišljatost jedna. Tako me vrate u Banjaluku. Dođem i napišem, i to lijep zadatak iz srpskohrvatskog jezika. I odmah sam bio primljen, jer je to bio izrazito dobar zadatak. Eto, zahvaljujući svojoj ljubavi za literaturu, i svom, da kažem uslovno, talentu, bio sam primljen u učiteljsku školu.
Inače, učitelje sam poštovao. Nikoga nisam tako cijenio kao učitelje i učiteljski poziv, sve do dana današnjeg. Njih i ljekare. Uostalom, dotle sam dotjerao da sam se s ljekarkom i oženio.
* Znači, tako ste počeli da učite za učitelja u Banjaluci? Kako je bilo u tom velikom gradu, još većem od Bihaća? Da li ste tada počeli da objavljujete?
Ćopić: Sjećam se dobro te svoje pričice. Zvala se „Braco“. Glavni mi je junak bio neki Braco, to je sadašnji doktor arheologije Branko Gavela, onda neka Mara. Zadirkivali smo njega da voli Maru. I tako ja tamo pišem: Braco, pa Mara. Na kraju Braco tuguje, Mara umrla. A Mara je, možda, još i danas živa i zdrava, a vjerovatno ima i unučad. Kad su to objavili veoma sam se obradovao. Uveče, ne jedem, već samo gledam svoju večeru. Ja sam inače, uvijek bio velika ždera. Pored mene sjedi moj najbolji prijatelj – Dedeha iz mojih knjiga. To je Dule Dabić Hajduk, zapravo on se zvao Dušan Divljak Hajduk, a nisam smio pravog imena metnuti da me ne bi tužio. Iako mi je bio dobar drug, on bi mene i danas tužio. Sjedim ja zagledan u „Venac“ Jeremije Živanovića gdje je ta pričica izašla i gledam potpis: Branko Ćopić. Bogami, jeste Branko Ćopić. Uzmem, onda, svoju čitanku gdje piše Jovan Jovanović Zmaj. Moje ime, čak i krupnije ispalo. Sve gledam, zanio se u to. Srećan sam bio. Sjedim i blejim u onu večeru. Pita me Dedeha: „Šta je, što ne jedeš? Mora da si bolestan?“ „Nije, rekoh, nego štampao sam jednu pričicu.“ „Gdje si štampao?“ „Evo, velim, gledaj.“ I on gleda to: „Lažeš ti to, ovo si ti nacrtao.“ „Nisam, boga mi, nego to tako piše.“ Gleda i dalje on, čudi se. Kažem mu: „Možeš uzeti moju večeru.“ On jedva dočeka i smaza večeru. I sjećam se, kad sam god kasnije u životu, recimo u partizanima, izgladnio, zažalio sam što dadoh onu večeru Dušanu Divljaku. Bio je kupus sa malo pastrme. To smo svi obožavali, a rijetko smo dobijali. I poslije taj Dedeha, malo-malo, veli: „Jesi li još nešto štampao?“ Mislio je da kad čovjek nešto štampa, ne može jesti….
U Banjaluci je već bilo ljudi koji su pisali. Na primjer, Gojko Banović, književnik, suradnik „Politike“. Onda, bio je jedan mladi pjesnik, stariji od Gojka; zvao se Slavko Mandić, koji je štampao kasnije i jednu zbirku pjesama i koji je, mislim, poginuo od ustaša. On me je prvi upoznao sa Jesenjinovom poezijom. Onda, bio je Boro Pavić, koji je bio kod Gece Kona urednik filozofske biblioteke „Karijatide“. Inače, bio je oženjen Kočićevom kćerkom. U stvari, to je bila prava atmosfera, stvaralačka.
Ja sam bio naklonjen prozi, jer sam volio pričanje. Bio sam u internatu. I onda ako slučajno pišeš pjesme, kad bratija to otkrije, onda pjesmu nagrade, svašta dodaju. Još kažu: „Evo, jedan genije što je napisao“ – i počnu čitati. Metnu: posvećeno toj i toj, za koju se dotični interesuje. To uvijek izađe na veliku sprdačinu.
Tako, ako pišeš pjesme, propao si. Međutim, prozu je bilo malo teže imitirati, ali poezija se mogla. Uostalom, možda sam ja, zahvaljujući baš tome, počeo prozom, i kasnije nastavio. Poezijom sam se počeo baviti tek u ratu. A da ću se početi baviti poezijom, to mi je prorekla Isidora Sekulić kad je čitala moju zbirku „Planinci“ koja je nagrađena Rakićevom nagradom. Rekla je da, iako se Rakićeva nagrada daje pjesniku, „Planinci“ su, iako proza, lirska proza i Ćopić će, vjerovatno, jednog dana propjevati. I ja, bogami, propjevao u ratu.
* Zašto ste iz Banjaluke otišli u Sarajevo, a potom u Karlovac? Šta je u tim danima bilo uzbudljivo i lepo, a šta teško i neprijatno? Pošto ste već obajvili više radova, kako je bilo vidjeti svoje štampane potpise?
Ćopić: U Banjaluci je bio vrlo jak, tako da kažem, revolucionarni rad. S jedne strane je bilo radničko kulturno-umjetničko društvo „Pelagić“, a s druge strane „Kad“ – Klub akademičara. U to vrijeme je vrila Banjaluka. Bila je vrlo buntovna. Onda, i ja. Neki moj prijatelj, nazivam ga još „neki“, zato što je tada bio mlad pjesnik (čije pjesme, uostalom, još nisu sakupljene izašle), Mile Bekut koji je u svojoj petnaestoj godini štampao u „Misli“, „Književnoj Krajini“, „Severu“, „Jugu“, ne znam kako su se sve tada ti listovi i časopisi zvali, a umro je od tuberkuloze, bolje reći od gladi. Ja sam govorio na njegovom grobu. Kazao sam: „Omladina ove zemlje će poći za svakim ko joj donese bolji i srećniji život (i to baš sam tu frazu upotrijebio, i sada aktuelnu), makar to bilo pod našom slavnom trikolorom (kao, meni „trikolora“ zvučalo bolje od trobojke) ili pod crvenom zastavom Sovjetskog Saveza.“ I zamislite, kako su se svi zgranuli. I razumije se, mene istjeraju iz škole. A ja bez dinara! I brže bolje, skojevci su za mene skupili pare, i prebacili me u Sarajevo, pošto je policija već bila obaviještena i da me je, ipak, trebalo malko pritvoriti. Ja ponjatija nisam imao da to SKOJ za mene radi. Ipak, direktor, sarajevski, koji je i sad živ pitao je banjalučkog direktora zašto sam izbačen. Ministarstvo prosvjete traži o svakom đaku informacije.
Banjalučki direktor mu je napisao da sam dobar đak, načitan, inteligentan, samo da sam zapao pod uticaj loše literature. Ali pod dobrim pedagoškim rukovodstvom, rekao je, od njega, danas – sutra, može ispasti dobar prosvjetni radnik. I taj me direktor, Đoko Popović, primio u Sarajevu. I ne samo što me primio, nego me i u neku menzu smjestio.
Onda se ponovo vratim u Banjaluku. Opet mi đavo nije dao mira, nego držim govor na grobu svog direktora, koji me je, inače, isključio iz škole. Zvao se Veljko Vujasinović. Dobar je čovjek bio, jer je obavijestio Đoku da sam dobar, samo da sam potpao pod uticaj loše literature. Održim mu lijep govor na grobu. Međutim, ubrzo uhvate neku naprednu literaturu kod nas. Nađu i razna pisma, naše karte. Znate već kad đaci pišu. Recimo, nađu kod mene kartu toga moga Dule Dabića Hajduka, koji piše: „Obori me ona murvarka iz francuskog, majku joj njezinu.“
I to onako, ćirilicom. … Ja sam opet njemu pisao: „Evo me u Sarajevu, jedem sve po dvije porcije i obazirem se za svakom zgodnom ženskom.“ Sve sam i ja to ćirilicom pisao. Onda jedan moj profesor, neću ga imenovati ko je, kaže: „Zar je ovo stil jednog petoškolca, budućeg vaspitača? Nikada ti nećeš biti nikakav vaspitač.“
I istjeraju me iz sviju škola u zemlji. Pošto su tada bili Jevtićevi izbori – oko izbora se svašta moglo smuvati – meni nekako udese (zauzeo se za mene i književnik Ahmet Muratbegović, inače vrlo čestit čovjek, koji je preko Srpske književne zadruge objavio knjigu „Svijet u opancima“ i u Zagrebu dobio Demetrovu nagradu) da odem u Zagreb. On i neki katiheta Kravić odvedu me najprije direktoru učiteljske škole. On kaže: „Ja njega ne mogu primiti. Pogotovu što piše i voli knjigu, pa će ga uhvatiti komunisti i ja ću imati okapanja… Nego da zajedno pišemo direktoru u Pakrac. To je, ipak, dalje od Zagreba, koji je sav komunistički postao.“ I ja odem u Pakrac. U tom stigne neka intervencija, koju je moj ujak preko nekih Jevtićevih korteša isposlovao, da me pošalju u učiteljsku školu u Karlovac. Ja nekako položim u Karlovcu učiteljsku školu.
Međutim, još dok sam bio u Banjaluci, pjesnik Božidar Vesić je govorio: „Ti imaš talenta (objavljivao sam neke stvari u banjalučkim listovima, najviše u „Vrbaskim novinama“), ne bi trebalo da završiš kao učitelj.“ Takođe, tada mi je napisao na poleđini jedne moje priče književnik Miodrag Borisavljević: „Prema priči koja je pred nama vidi se da pisac ima nesumnjive znakove talenta i šire inteligencije.“ Onda je meni svanulo: em talentovan, em pametan! Mani ga Mito! To je mene tako obradovalo. I meni taj Božidar Vesić još kaže: „Ako se misliš baviti literaturom, dragi moj, ti hleb u torbu pa ili u Zagreb ili u Beograd, idi na studije. Jer, ako odeš u učitelje, kad završiš, otići ćeš najprije negdje na selo, pa ćeš se oženiti, pa će te obasuti sitna dječica.“ (Ja sam naročito zort od djece uvijek hvatao. I danas s djecom nisam baš u najprijateljskijim odnosima, jer nekako se uvijek postavljam prema njima na ravnu nogu. Ne znam zašto, ali i sada mi je milo kad vidim da neka mati praši neko nevaljalo dijete, a ono se dernja, zato što ga mati tukla. I moja je mati umijela da me raspali po strini, a ja se derem: „Ajao, odbi mi bubreg.“ „Ne boj se, dušo, u stražnjici nema bubrega. Neće tebi ništa biti.“ Tako sam uzgred učio anatomiju.) Kaže mi dalje Vesić: „Onda ćeš se sa seljacima propiti, pa od tebe neće ništa ostati. Možda ćeš pisati kakve pijane stihove, ali teško da ćeš se održati, nego ti idi na studije da stekneš šire obrazovanje.“ Ohrabrio me je i Miloš Bajić: „Hajdemo mi zajedno u Beograd, pa šta bude.“ I tako, najviše zahvaljujući Milošu Bajiću, njegovoj hrabrosti i prijateljskoj podršci, otišao sam na studije u Beograd.
* Znači odlučili ste da studirate zbog toga što vas je književnost napred vukla?
Ćopić: Jeste. I htio sam da steknem šire znanje. Upisao sam se na pedagoško-filozofsku grupu. Nisam imao pravo da studiram književnost zato što sam završio učiteljsku školu. Mislim da je dobro što nisam imao to pravo, jer onaj ko pođe studirati književnost pa mu dadu, recimo, čitava dva semestra Dositeja ili Atanackovića, smuči mu se književnost, kad to počne u detalje da prorađuje.
* Kako vas je dočekao Beograd? Kakav je bio studentski život u to vreme? Da li ste se odmah priklonili živim i vrelim i književnim i političkim strujanjima? Uopšte, koje su vas tada ideje najviše zaokupljale?
Ćopić: Meni je bilo stalo da prodrem u „Politiku“ – sa literaturom, da bih imao od čega živjeti. Jer Miloš Bajić i ja umalo nismo krepali od gladi. Sva sreća, s vremena na vreme, pomagao nas je Siniša Paunović.Mi smo se tada najviše vrtili oko „Ježa“. „Ježu“ sam sve moguće priče i anegdote slao, pa od dvadeset stvari bude primljena samo jedna ili dvije. Međutim, kad dođe stani-pani, Miloš Bajić, koji je pomalo crtao, i njega je po toj liniji zavoleo Siniša, koji je, inače, vidio da smo mi dva vandrokaša i da nemamo ništa ni u levoj ni u desnoj, ode do Paunovića i on nas je ćesto, prosto, spasio. Kad sam prodro s prvom pričom u „Politiku“ – 8. maja 1936. godine – to je bila neka vrsta ulaska u literaturu. Ja sam onda nastavio da pišem. Ja sam u toku studija objavio, koliko znam, 126 priča u „Politici“. Inače, nisam baš mnogo radio u studentskom pokretu. Predlagali su mi i ovo i ono, ali sam se najviše vezivao za literaturu. U stvari, nerado sam odvajao vreme od literature i čitanja. Međutim, džabe, oni vreli studentski dani i mene su uhvatili. Čitao sam u Fizičkoj sali. To se smatralo sastavnim dijelom studentskog života. Taj revolucionarni nemir je, ipak, na mene ostavio svoj trag…
* A književne borbe?
Ćopić: Ja sam bio samo Branko Ćopić, student filozofije. Nije mi ni na kraj pameti bilo da sam neki književnik, nego sam bio jedino student filozofije. Stanovao sam sa sadašnjim rektorom Banjalučkog univerziteta, doktorom Dragomirom Malićem. On je bio ogroman čovjek, delija, vrlo vrijedan. Pored njega sam naučio jednu vrlo veliku stvar – stekao sam radne navike, iako sam i sam bio, vjerovatno, sklon da radim svoje stvari. Radio sam ih s ljubavlju, ali i ugledajući se na njega. Naveče, ako se nešto razdžilitim, dok on crta neki most, onda me on pojuri. Ja pod krevet. On sjedne odozgo, imao je 125 kila, visok dva metra, i kaže: „Hoćeš li biti miran?“ „Hoću.“ „Hoćeš li pisati priču večeras?“ „Hoću.“ „Hoćeš li za kaznu da nam skuvaš čaj?“ I kad ja dam svečanu izjavu, on se digne, i ja se izvlačim ispod kreveta. Kuvam, razumije se, čaj. Lonac od tri litra; pola litra meni a dvije i po njemu. I zajedno smo sjedili za ručkom; ja sam volio meso, a on je više volio kolače i povrće, pa smo se uvijek mijenjali. Iako sam, što kažu, skoro dvaput laganiji od njega, ipak sam bio veća ždera od njega. Divno smo se slagali.
* Da li ste se prijemu priča kod publike i kritike, kako onih iz „Politike“ , tako i onih iz knjiga, radovali ili vas je to, možda obavezivalo i činilo odgovornijim?
Ćopić: Ja sam se veoma radovao što sam već prije rata bio poznat po svojim pričama. Mnogo me je radovalo i bilo mi je milo kad negdje neko kaže da sam ja pisac. Onda nije bilo televizije, pa da te svaki đavo upozna, i ime lako zapamti. Dok se dočuje da je neko taj i taj – malo je poteže išlo. Međutim, moji su seljaci počeli malo zazirati od mene. Kad dođem i sjednem kraj njih, oni se ućute. Pita moja stara: „Što ste se vi ućutali kad je Branko tu sjedio?“ „Ama, kažu oni, može nas metnuti negdje u novine, pa da sprdačina s nama bude.“ Jer u novine se meću lopovi i hajduci.
Onda sam počeo, malo pomalo, osjećati obavezu da, kad već štampam i pišem, nešto kažem o tome svijetu. Sada, poslije rata, kad je došlo do te ogromne popularnosti (nije zgodno da ja sam to kažem) i kad su tiraži, koliko mi je poznato, kod nas četiri i po miliona primjeraka knjiga, a u Sovjetskom Savezu milion i po, odnosno kad sam postao dječji pisac, počeo sam, prosto sam pred sobom, paziti šta radim.
Recimo, kad pišem nešto, iako pišem i za odrasle, vrlo rijetko upotrebim, što se kaže bezobraznu riječ, zato što ta dječurlija kad nađu neku moju knjigu, kakvu bilo, misle da je za njih. I sjećam se da me je jednom grdio zemljak – oficir: „Ama, što ti nama djecu kvariš“.Imao sam jednu priču o tome kako se ženio moj stric. Bio sasvim mlad, pa utekao od mlade pod krevet, i šta ja znam, grdno se stidio, a i mlada se, bome, malo durila. Pošto jednom vidi da nema ništa od rabote, ona skoči i vrati se u svoj rod. Stricu ispjevali pjesmu: „Skoči mlada i zalupi vrata, eto Nidžo kad nemaš alata.“ Neki mali uzeo da čita, kupio mu otac tu moju knjigu, koja se zove „Krava s drvenom nogom“. Poslije, kad su došli gosti, mali veli: „Znam od čika Branka jednu pjesmicu koju vi ne znate.“ „Koja je“, pitaju oni. I on: „Skoči mlada i zalupi vrata, eto Nidžo kad nemaš alata”. Taj oficir iz mog kraja, koji zna šta je to, kad se kaže alat, na mene vatru. „Ama, rekoh, to je knjiga za odrasle, ostavi ti mene na miru”. Kaže: „Nije za odrasle, ti više nikad ne smiješ bezobrazne stvari pisati, jer djeca to dograbe.“ Tako da sam, recimo, s te strane osjetio veliku obavezu… Drugo, ja sam učestvovao u revoluciji. Gledao sam oko sebe. Čitavo vrijeme u partizanima sam razmišljao: ako mi ostane čitava glava, što će ovo biti zgodno opisati. Tada sam pisao pjesme, prozu, razumije se, nisam, jer se nije imalo gdje ni pisati, niti bi ko imao kada čitati. .. I teška obaveza, kako da kažem, to osjećanje odgovornosti tako se pojačalo da mi nekad malo i smeta; više nego neki pritisak spolja, koji bi mi kazao – piši ovako ili onako. Ili, recimo, kad objavim neku knjigu, onda znam da bi sledeća morala biti, bar po nečemu, bolja. Ne smijem da se ponavljam. Ljudi obično misle – Branko je humorista, i ovo ili ono. Međutim, imam ja muke sa sobom. Ja sam sebi teži nego svi mogući kritičari i svi drugi… jer oni me dobro ne znaju, njima možeš podvaliti, a podvaliti sam sebi – ne ide nikako!
* Šta su za vas, u tom vremenu pred rat, predstavljale nagrade?
Ćopić: To je za mene mnogo značilo: em popularnost, em u materijalnom pogledu. Recimo, nagrada Akademije sedam umetnosti, pa onda, Rakićeva nagrada. Tada nisam bio, barem mi se činilo, svjestan šta znači Rakićeva nagrada. U to vrijeme, sjećam se, bio sam vrlo zbunjen, što kaže Andrić, „veoma zbunjen u dnu duše“.
Inače, nisam se družio s književnicima. Ja sam, recimo, vidio Nušića kako stoji pred Gecinom kućom, objesio onaj svoj dugi nos. Ja samo skinem kačket, pa brzo prođem, tako da sam vrlo malo poznavao prave pisce. Ja sam se sa svojom studentarijom više družio, i onda dobijem tu nagradu, Rakićevu. To je bilo u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Govorila je Isidora. Već ja htedoh pitati Žiku Milićevića o kome ona to govori, jer tako je to ona mene lepo nakrasila, kad rekoše mi da i ja treba nešto da kažem, da se zahvalim. Jedva sam nešto izmucao. Kad sam se vratio na mjesto sjećam se toga dobro, i sjeo pored Žike Milićevića, ja diskretno zavlačim ruku u džep, jer nikada do tada nisam vidio hiljadarku, onu pravu. Recimo, priča u „Politici“ je bila tri stotine dinara. Honorar sam u stotinarkama dobijao, ali hiljadarku nisam vidio. Vidio sam je u tuđoj ruci, onako. I ja počeh vaditi koverat, samo da vidim hiljadarku, a Žika Milićević mi kaže: „E, jesi seljak, odmah brojiš pare, misliš da će ovde neko da te prevari, pa umesto šest da je metnuo pet.“ „Ma, rekoh, nije, nisam još vidio hiljadarku.“ Drugu nagradu sam dobio dok sam bio u vojsci. Godine 1940. sam diplomirao i otišao u vojsku. Jedno jutro kapetan zove: „Gdje je redov-đak Ćopić Branko?“ „Ma, kaže narednik, evo ga. Njih tri škarta ne znaju marširati, pa prekovremeni rad.“ Rihta nas neki podnarednik. Meni kaže: „Ćopiću, kako to marširaš – ko kuče kad vrši nuždu pa zatrpava iza sebe?“
I ja iz te pozicije odjednom ispadnem ispred kapetana. veli mi: „Ćopiću, čestitam ti, dobio si nagradu Srpske kraljevske akademije nauka.“ Ono „kraljevske“ njemu je naročito zvučalo. Ja u sebi odmah preračunam koliko beše ta nagrada, jer meni je bilo tada najviše do toga stalo. Bila je tri i po hiljade. I znam da sam se s tim novcem otkupio od ustaša – kad su me uhvatili i zarobili… I tako su za mene te nagrade značile mnogo.
* Malopre ste govorili o knjizi za decu „U svijetu leptirova i medvjeda“, i rekli ste kako ste odlučili da, pored takozvanih ozbiljnih priča, pišete i za najmlađe. Međutim, da li je ta odluka bila i znak potrebe za samoispovedanjem?
Ćopić: Nije za samoispovedanjem. nego, sjećam se kako sam, kao dijete, želio da imam knjigu, kakvu bilo. U meni je stalno bilo prisutno kako sam oštećen što nisam imao tada knjiga; i rekoh sebi: „Daj da probam da pišem za djecu“. Sa velikim strahom sam počeo. I onda mi se odjednom osladilo, odjednom mi se mašta razigrala, odjednom sam vidio da taj svijet djetinjstva mogu dati, da mi ide za rukom…
Čak i u ratu sam pričao svoje priče partizanke. Nekim komandantima i komesarima, koji su imali smisla za literaturu, dok jašemo nekuda preko slobodne teritorije, ja pričam dječju priču koju sam spremao. Oni se smiju, i milo im je. U jednom malom tefteru, pošto je bila oskudica hartije, pisao sam te priče. Imam i sad negdje taj tefter, ali tako sam sitno pisao da danas više ne mogu pročitati nego samo pod lupom. Te priče sam prekucao 1944. da bi ih poslao na slobodnu teritoriju da se štampaju. Najprije sam poslao u Centralni komitet SKOJ-a u Drvar. I kad su padobranci pali, što kažu, na Drvar, onda su, između ostalog zaplenili moje priče. I sigurno su se grdno čudili ko je taj što piše takve nekakve priče…. Sva sreća, imao sam taj tefter kod sebe, pa sam ih ponovo prekucao i spasio. Dakle, i u ratu, u onome najvećem čudu i pokoru, u strašnoj grmljavini bitaka, prosto osjećajući da sam na pravoj strani i tamo gdje sam vezan srcem, ja sam imao inspiraciju za dječije stvari. To je nekako iz mene izvirivalo.
* Vaš predratni rad je bio usmeren zavičaju. Teme su bile uglavnom iz podgrmečkih doživljaja. Koliko je u svemu bilo i lično doživljenog, pored tradicije, pored poznavanja situacije? Da li je to bio uslov što ste pisali najviše – kako je to uočio onda Sima Pandurović – o siromasima, odnosno, da su vaše priče „socijalne u pravom smislu te reči“?
Ćopić: Sima Pandurović je, vjerovatno, imao samo djelimično pravo. Istina, ja jesam pisao o siromasima. Ali zašto baš o njima? Zato što siromasi najviše maštaju. Onaj ko je sit i pijan, zadrijema ko goveče, pa mu nije ni do kakve mašte. Siromašan svijet stalno nešto mašta, stalno smišlja. I ja sam zato davao taj svijet sanjalica, maštalica. To nisu bile, što kaže Pandurović, socijalne priče u najbanalnijem smislu reči. U stvari, to su priče o svijetu koji je pun fantazija, koga život primorava da se iživljava u fantaziji i da stvara jedan svoj svijet. Ja mislim da je čitava moja literatura taj svijet, i zato je obično ljudi zovu realističkom. Ja uopšte nisam realista, u onome tako uobičajenom smislu riječi, nego kod mene ima mnogo fantazije, humora, lirike, ali sve je to jedan svijet koji sam dopola ja izmislio, ali na bazi stvarnosti.
* Dozvolite da pređemo na vašu, rekao bih, vrlo značajnu fazu života – u partizane. Vi ste u ustanak otišli odmah, i to sa celom svojom porodicom, u stvari, sa celim narodom Podgrmeča, kako je počinjao ustanak? Kako je bilo u to vreme u Podgrmeču?
Ćopić: To je duga priča i ne znam uopšte kako da počnem. Kod nas se digao opštenarodni ustanak, jer nam je zapretio, što bi se reklo, genocid; dakle, potpuno istrebljenje. Sve se živo diglo na ustanak, čitav onaj srpski kraj pod Grmečom. Međutim, kasnije sam se u to uvjerio, da nije partijska organizacija sve to kanalisala, usmjerila, mi bismo se pretvarali u takve hajdučke družine, u nešto… tako da bi nam propali svi naši napori. Ja sam te dane opisao u svom romanu „Prolom“. Sve sam događaje pamtio, i često sebe, u najgušćoj situaciji, uhvatim kako mislim: „Da li ću ovo umjeti da opišem ako ostanem živ?“ Čak sam to osjećao i u trenucima kada se, vala, dobro bježalo i odstupalo. Za mene je velika sreća što sam se našao u ustanku u svome rodnom kraju, gdje sam znao sve naše borce i poslije komandire; znao sam svakog čovjeka u dušu. Znao sam kad čovjek ispod Grmeča ustane, gdje će najprije nogom, šta će jesti – gledao sam kako od njih postaju hrabri bombaši, mitraljesci, komandiri, komandanti, politički komesari. Sve je to moj rodni kraj. Međutim, daleko je bilo teže onima u proleterskim jedinicama, pa su otišli iz one sredine u kojoj su se rodili. Ja sam čitavo vrijeme ustanka, sve do 1944., do oslobođenja Beograda, proveo u svom rodnom kraju, tako da sam imao dosta poznatog materijala, koji sam ranije obrađivao. Istina, mene su htjeli otpremiti jedanput sa Petom krajiškom brigadom prema Srbiji. Međutim, ja se nisam dao ni zauzdati, ni osamariti. Neću, pa neću! Bio sam spreman da dezertiram iz jedinice i da pobjegnem pod Grmeč. I rekao sam tada komandantu: „Ja ću automat u ruke, pa ću sa kuririma, ili bez njih, pod Grmeč, u svoje selo. Svaka će me baba sakriti, a vi me ne smijete strijeljati, jer sam postao popularan i poznat.“ I ostao sam sve do oslobođenja Beograda. To je za mene velika sreća bila, i uspio sam da otkrijem u svemu tome neiscrpan rudnik tema, likova, zbivanja…
* Da li ste učestvovali u bitkama? Da li ste bili, dozvolite da tako pitamo, hrabri? Jeste li možda nekada bili uplašeni? Da li je bilo panike? Da li biste nam rekli koji svoj ratnički doživljaj smatrate karakterističnim, bilo po hrabrosti, bilo, recimo, po nečemu drugom?
Ćopić: Ama, mnogo se ja nisam petljao s tim ratovanjem. Ja sam obično bio pri tim raznim agitpropima, bio sam i ratni dopisnik „Borbe“… Uostalom, koliko je meni poznato, nisu me ni htjeli dati u bitke. Možda je bila takva direktiva. Ali sam bio radoznao, pa čim je bitka, recimo u Banjaluci, ja se priključim nekoj jedinici, kradom, odem samo da vidim sve to. mene su htjeli da zadrže da sjedim, kao kokoš, u nekakvome agitpropu i da ne vidim ništa. Pokojni Mladen Stojanović me u tome podržao. Kazao mi je: „Ti si književnik i treba da postaneš hroničar i pisac ove borbe. Ne smeš na jednom mjestu sjediti. Mi ćemo tebe voditi po čitavoj Krajini. Ti moraš svuda.“ Tad mi je dao ideju da napišem pjesmu o seljačkoj borbi. međutim, na moju veliku nesreću doktor Mladen pogibe od četnika i poslije ti planovi nekako se zaboraviše.
Dobro, jesu me vjerovatno i štedili i pazili, ali s druge strane, nisu mi dali da vidim mnoge stvari koje bi – danas da ih znam – upotpunile moj literarni rad. Da se vratim borbama. Kradom odem u Banjaluku, pa sam pošao da vidim svoju učiteljsku školu, iz koje sam dvaput bio izbačen. Međutim, kad su prodrli Nemci od Gradiške, nagnem u takvu bežaniju, jedva živu glavu izvučem. „Evo me, rekoh, treći put izbaciše iz ove škole, ali sad Nijemci.“ I znao sam junački bježati sa onim seljacima koji su dizali tako strahovitu paniku. Bježim i smijem se kako seljacima radi mašta. „O, rekoh, da moja stvaralačka mašta radi tako, kako bi to bilo!“
Razumije se, bilo je dana kad nije bilo druge nego moraš pucati. Tako su izneli, što kažu čikarmu kako sam sam na nekog seoskog kneza pucao i da sam izgubio. Međutim, ja znam da sigurno nisam. Svakako nisam ni težio za nekom ratnom slavom. Međutim, i sad kruži neka priča o tome kako je mene komandant Slavko Rodić slao da oslobodim jedno mjesto. U stvari, ovako je bilo. Naši napadaju Cazin. Ja sam s druge strane Une, i Cazin mi je daleko. I mi sasvim malo čujemo paljbu otuda. Trebalo je da se zapale dvije vatre – dim da ide da se vidi kad je grad zauzet. Kod naših artiljeraca gledam kako se tuku. Tad komandant Slavko Rodić kaže meni: „Da li bi mogao sa ovom jednom desetinom da siđeš dolje? Pređi Unu, pa da oslobodiš ono mjesto malo, tamo. I, evo, riječ ti dajem da ću zapisati u ratnu istoriju da si oslobodilac tog mjesta.“ U meni su, razumije se, sinule napoleonovske ambicije. I ja sa onom desetinom krenem. Vjerovatno su oni, pomislim, pobjegli. Možda su oni još sinoć nanjuškali da naša kolona kreće, a i ako ima i neko! Eto, sad šta bude! Ja se razjunačim na čelu svojih delija, sve su to Slavkovi pomoćnici, zaštitnici štaba. Ja s njima nagazim na onaj most preko Une, hrabro, tako mi se bar sada čini, jer se mnogo u sjećanju izgubilo. Znam da sam dojurio do sredine sela. Onda se sjetim da upitam kako se zove ovo selo. To je bilo malo muslimansko selo, džemat neki, ali ima središte svoje. Izađe neko dijete, ima jedno pet godina, i ja ga upitah: „Mali, kako se zove ovo selo?“ Veli mali: „Prdipolje“. Ja odjednom zinem. Rekoh: „Kako Prdipolje, sram te bilo!“ Rastuženo odgovara: „Jeste.“ Kad malo poslije izađe neki stari, ja i njega upitah: „Stari, kako se zove ovo mjesto? Ovog malog pitam, pa ne zna kazati.“ Veli mi i on: „Da si mi živ i zdrav i da prostiš, zove se Prdipolje.“ „Pa kako tako! Zar niste neko pametnije ime našli?“ Kaže on: „Ja mu nisam nadjevao ime.“ I ja se, onda, ljut kao puška, vraćam nazad. Kažem Slavku: „Mene ti ne meći nigdje ni u što.“ „Zašto?“, pita on. „Da ispadnem danas-sutra Branko Ćopić – heroj s Prdipolja! Neću!“ Od tog događaja nisam imao napoleonovskih ambicija. Vidio sam da mi nije bilo suđeno da se u ratu proslavim, nego se sad proslavljam opisujući taj isti rat.
* Malopre ste rekli šta ste sve radili u partizanskim jedinicama. Međutim, vi ste jedno vreme bili i komesar. Kako je bilo u komesarskom, a kako u spisateljskom poslu? Šta je bilo teže?
Ćopić: To je opet posebna priča o mom komesarijatu. Bili smo pod Grmečom kada smo digli onaj opšti ustanak. Još nikakve prave organizacije nije bilo, a imali smo dvadeset i sedam seoskih odreda. U stvari, svako selo je imalo svoj odred. Seljaci, pa poslije osam dana idu kući, a dolaze drugi umjesto njih. To se zvalo – smjenjačka vojska. I svaki je, kao, branio ono svoje selo. Onda, jedan poručnik, koji je danas general Petar Vojinović, pođe da to organizuje. A nema nigdje partizanske organizacije, nikakve direktive. Onaj ko je trebalo da nam prenese direktive poginuo na Uni. Tek Petar počne organizovati odrede i kaže: „Mi treba da imamo jedinstvenu komandu, jedinstvenog komandanta.“ Neki se počeli buniti: „Ti si oficir, bivši oficir. Misliš da i ovdje svoje oficirske ambicije sprovodiš.“ I ovamte, onamte, oni, ipak, izaberu njeg za komandanta. Kako su čuli da u Crvenoj armiji ima komesar, zapitaju se: „Koga ćemo za komesara?“ Evo, kaže jedan, Branka Ćopića, on je završio visoke nekakve škole. Valjda sam tamo bio jedini koji je diplomirao filozofiju. Kaže taj isti: „On još i po novinama piše, pa ćemo se proslaviti štokuda.“ I tako, oni mene izviču za komesara. Kasnije, prvi mi je počeo tumačiti liniju NOB Slovenac Branko Babić.
Kao komesar pita on mene: „Kako vi, veli, bio je vrlo učtiv, tumačite liniju Narodnooslobodilačke borbe? Ko su vaši saveznici?“ Kažem ja: „Sovjetski Savez“. „A Engleska i Amerika?“ Rekoh: „Bože sačuvaj“. Ispalo je da sam ganjao neku svoju liniju. To je bilo u početku ustanka, dok još nismo imali nikakve partijske organizacije, ništa. Poslije, kad je stvorena partijska organizacija, skočio sam na krv i nož da ne budem politički komesar, nego da idem u Agitprop. Već sam vidio da je to za me. I uspio sam nekako da se otmem. I za mene je i bila prava sreća što sam se tamo našao, tamo gdje se piše…
* Kako su vas primali borci? Da li ste za njih bili najviše pesnik?
Ćopić: Da, najviše sam za njih bio pjesnik. Borci su već saznali ko sam… Ja sam se svuda potpisivao . Branko Ćopić, partizan. I kažu: „Evo onoga, evo našeg Branislava. Sad će on nama nešto spjevati.“ I ja čitavu vojno-političku situaciju, čak i privredno stanje opjevam u svojim raportima, kako smo ih tada zvali.
Trebalo je pročitati samo moj jedan takav raport i već znaš vojno-političku situaciju, čak i privredno stanje:
Iako smo bosi goli, i nemamo više soli,
ipak ćemo vodit borbu, fašistima pržit čorbu
Nas je u to vrijeme davila, što kažu, nesolica i svaka baba je kukala za so. Kad su čuli za tu moju pjesmicu, pozdravljali su me: „To je onaj, Bog mu zdravlja dao, što se sjetio da nemamo soli. Neće li odakle da se nađe.“ Tada sam dolazio u prisni dodir s borcima, a i sa narodom. Uvijek sam bio veseljak. Pričao sam vesele, vedre stvari….
* Da li se sećate još nekog raporta koji ste tada napisali?
Ćopić: Sjećam se. Prvi raport koji sam napisao bio je za jednu omladinsku priredbu u selu Majkić. Trebalo je nešto sasvim aktuelno. Napisao sam. Sjećam se, počinjalo je ovako:
Smrt fašizmu, partizani
došli su nam srećni dani
od ustaša i fašista
sva su naša sela čista.
Sad države Pavelića
i njegovih nitkovića
nema više među nama
srušismo je roguljama.
U stvari, osnovno oružje one pobunjene seljačke mase su bile rogulje. Sjećam se i ovog raporta:
Mi krenusmo drumom, sve put se praši,
pritisli ceste pusti roguljaši.
S njima krampaši i sikiraši,
to su bili ratnici naši.
Jer ko nije imao rogulje nosio je sjekiru ili kramp. Poslije su tek pravljena koplja.
* Koja vam je pjesma najdraža, a koja je po vama, najuspelija? Koja opet izražava to vreme? Da li je to, možda, jedna jedina pesma?
Ćopić: Ne znam, ja se kolebam između nekoliko pjesama, ali neke su od njih već toliko popularne i poznate da mi je nezgodno da te pjesme i ja izdvajam. Možda bih jednu pjesmu u ovom trenutku ipak odabrao. Ona je vezana za moju staru, veliku ljubav – Liku. Istina, moji se Krajišnici često ljute na mene što kažem da sam Ličanin. Odgovaram im da za mene granica na Uni ne postoji. Ja sam književnik, i mogu da se i s ove i s one strane granice motam. Mi nemamo literarne torove, pa da pisac u svom toru sjedi i gleda posla svoga tora. Zato bih i ovdje hteo javno da kažem: ja sam književnik, Jugoslavija je sva moja; ne vidim nikakvih granica, a bogami ne vidim ni šire granice jer, kao pisac, mogu putovati i otišao sam daleko u svijet. To me raduje i mislim da može radovati i moju zemlju.
* Da li biste, polazeći od iskustava, i pored toga što niste književni kritičar i teoretičar, da objasnite smisao i misao partizanske poezije? Koliko je danas ta poezija tačno i svestrano cenjena i ocenjena, odnosno, da nije, možda, potcenjena?
Ćopić: Nikad nisam razmišljao o tome da bih mogao da definišem misao i smisao partizanske poezije. Ja sam je pisao, zato mi je jednostavno išla od srca. Kao ratnik, htio sam da dam svoj dio. S puškom u ruci nisam bog zna šta učinio, ali htio sam – pošto sam mislio da to mogu – da se stihovima odužim narodu. To je bio nekakav intiman, unutrašnji dug i jedva sam čekao da se rat završi da se bacim na prozu. Jer, proza je bila moj pravi izraz, iako se ponekad ne može bez poezije.
Danas partizanska poezija ima svoje mjesto. Naročito u atmosferi opštenarodne odbrane ona ima svoje mjesto. Ova poezija, mislim, čak uvjerljivije govori, nego recimo, niz naših filmova, gdje smo stvarno pretjerali. Ti akcioni filmovi meni malo mirišu na divlji Zapad. Mislim da bi tu nešto trebalo učiniti, bilo više čovječniji i dati partizane malo više kao ljude.
* Kad ste prvi put sreli druga Tita? I uopšte, šta biste, kao pisac, rekli o njemu?
Ćopić: Prvi put sam ga sreo u Bihaću. Tek se završila bitka i neko veli: „Eno Tita“. Mi svi – trk tamo. I ja sam, kao što to djeca rade, najprije gledam kako je obučen. Vidim – ide i drži se dostojanstveno. To mi se veoma svidjelo.
Govoriti o Titu, to je posebna tema, jer sve što kaže kroz ovaj niz godina iznenadi potezom koji je dalekovidan, koji je neočekivan a potreban baš u tom trenutku! Tako sam ga ja doživio…. Tako, nametne se čovjeku da misli o jednom čovjeku koji vodi jednu zemlju u ovakvim vremenima, jer ne zna se da li su ratna ili ova vremena složenija. To je čovjek koji je staljinizmu rekao ne. To je hrabrost koju ni do danas ne mogu odgonetnuti. To je za mene ono što se zove genijalno. I da ne govorim o nizu drugih stvari.