Srbija je navikla na crnu hroniku, ali da dete zapali i ubije beskućnika? „Deca vide, deca ponavljaju. Nasilje koje vidimo generiše novo oblike nasilja“, kaže za DW Dragana Ćorić sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu.
Za krivična dela ubistava, silovanja i nanošenja lakših i teih telesnih povreda u Srbiji je samo u prethodne dve godine osuđeno oko 500 maloletnika uzrasta između 14 i 18 godina. Za one mlađe, među kojima je i dvanaestogodišnjak koji je zapalio i usmrtio beskućnika u Novom Sadu, ne izriču se krivične kazne, već mere socijalno-pravne zaštite.
„Deca vide, deca ponavljaju. Nasilje koje vidimo oko nas zapravo generiše nove oblike nasilja“, kaže Dragana Ćorić iz Udruženja „Roditelj“. Ona je docentkinja na Pravnom fakultetu i kreatorka takozvanog Aleksinog zakona koji predviđa oštrije kazne za vršnjačko nasilje, kao i kazne za one koji nisu sprečili nasilje, a mogli su. U intervjuu za DW ona podseća da je srž problema u porodici i roditeljima koji su ili usamljeni u procesu vaspitanja, nemarni, ili zarobljeni u borbi za egzistenciju koja ih je udaljila od dece. Deo odgovornosti, kaže, snose i društvo i država, i to najviše zbog nečinjenja.
DW: Prema statistici Republičkog javnog tužilaštva, maloletnička delinkvencija je u porastu, ali je poslednji slučaj u Novom Sadu, kako to mediji navode, ponovo šokirao javnost. Da li je taj šok dobar ili loš znak, ako imamo na umu da ovo nije izolovan slučaj u našem društvu?
Dragana Ćorić: Šok treba da se odigra u stvarnosti i da nakon toga sledi konkretan predlog, akcija, rešenje, a ne lamentiranje na društvenim mrežama. Zbog ovog i drugih slučajeva vidim samo serijal kukanja, žalopojki, okrivljavanja ovog ili onog sistema, ovog ili onog političara, a suština je da smo svi mi ponaosob, i zajedno kao društvo, jednako krivi za sve što se dešava. Onog momenta kada je neko našao mogućnost da izmanipuliše sistem i odšeta slobodan, stvorio je novu robu koja ima sve više poklonika na ovom tržištu. Priznaću, dakle, da smo istinski šokirani kada neko, bar na društvenim mrežama, umesto okrivljavanja i prebacivanja vrućeg krompira ponudi bilo kakvo rešenje, makar i nedovoljno dobro, ali da je drugačije i bolje. U suprotnom, šok postoji ovde kao metafizička, a ne empatijska kategorija.
Javnost uvek kao po automatizmu prvo traži oštrije sankcije. Da li je to adekvatan način da se stane na put maloletničkoj delinkvenciji?
Kada zakonopisac propisuje kaznu, ona mora da ispuni dvostruku funkciju: da dovoljno adekvatno kazni počinioca nekog dela, tako da on to nikad više ne ponovi, i da sa druge strane odvrati sve potencijalne počinioce da to uopšte i urade. Dakle, posao odmeravanja kazne nije jednostavan jer nije lako postaviti znak jednakosti između godina zatvora i nečijeg izgubljenog života ili imovine. Krivični zakonik Srbije je menjan dodavanjem novih krivičnih dela, ali i dalje stoji kazna da stariji maloletnik može biti kažnjen za ubistvo kaznom zatvora do deset godina jer je uzimana polovina kazne koja je ranije važila. Ranije je, dakle, bilo moguće izreći kaznu od 20 godina punoletnom licu za ubistvo, pa stoga pola od toga za maloletnika jeste 10 godina. U međuvremenu smo usvojili kaznu od 40 godina za punoletna lica, a kazna za maloletnike koji počine isto to delo i dalje stoji na staroj polovini.
Iako jednim delom želim da pooštrimo kazne, jer lepim i pričanjem i prevencijom ne ide, setim se i potrebe resocijalizacije osuđenika i reintegracije u društvo. U filmu Bekstvo iz Šošenka se upravo govori o besmislu tih dugih kazni, jer posle 20 ili 40 godina oni su odavno izašli iz sveta i ne mogu se vratiti uspešno nazad. Postoje govori i inicijative o smanjenju granice krivične odgovornosti na 12 godina, kao što je urađeno u Mađarskoj 2014, ili o pooštravanju kazni za starije maloletnike, ali opet ima i stručnjaka koji to iz sve snage osporavaju.
Osim na ulicama, nasilje je prisutno i u školskim klupama. Poslednji slučaj je bio u Mladenovcu kada je srednjoškolac ošamario profesorku. Nastavnici tvrde da su im vezane ruke jer deca imaju previše prava. Čije je (ne)postupanje dovelo do toga da su takve stvari, ne samo moguće, već učestale?
Nastavnici su zaboravili bitnu lekciju koju su naši nastavnici u tim famoznim devedesetim godinama znali: autoritet u učionici se ne postiže zastrašivanjem, nemarom, jedinicama i ukorima. Autoritet u učionici ili imaš ili nemaš. Kao što talenat za učiniocu ili imaš ili nemaš. I ako ti ne odgovara u prosveti, pronađi drugi posao koji će te ispuniti i biti ti finansijski isplativiji. Želim da kažem da nagomilane frustracije prosvetnih radnika, koje u potpunosti razumem, treba da se rešavaju van učionica. Rešavanje toga decenijama u učionici im je urušilo autoritet. Sa druge strane, ako dobro postavite odnos prava i obaveza, nikome neće pasti na pamet da se opkladi da će ošamariti nastavnika. Pre dve nedelje bubica na mikrofonu koju koristim za predavanja nije radila, tako da sam držala predavanje bez pojačala. Da li mislite da me je iko prekinuo, šušnuo? Ista ta deca za koju se kaže da imaju previše prava. Niko. Roditelji oblikuju dete i šalju ga sa sedam razreda kulture u školu. Ako dobro ukorenite neke vrednosti u detetu, ono će izbeći sve zamke savremenog društva. A kada ste kao roditelj poslednji put razgovarali sa detetom o bilo čemu sem o kecu iz fizike ili trojci iz matematike?
Osim nastavnika, na meti su i sami učenici. U slučaju Alekse Jankovića, koji je posle višemesečnog vršnjačkog nasilja izvršio samoubistvo, kažnjena je škola. Komentar javnosti je bio da to nije dovoljno, jer je „kažnjena hrpa cigala”, te da je umesto toga neophodno utvrditi pojedinačnu odgovornost. Da li je Aleksin zakon, koji nikako da bude usvojen, taj korak ka rešavanju problema vršnjačkog nasilja?
Javnosti nikako udovoljiti. Kada počnem pravno objašnjenje da je utvrđena krivica institucije koja, jeste, mora biti u nekoj hrpi cigala, a ne na ulici, kažu mi da filozofiram. Time je zapravo dokazan princip, osnova onoga što su Aleksini roditelji sve vreme govorili: da su kucali na vrata koja su im nemilosrdno zatvarali ispred nosa. Njihovog deteta nema, i neće ga ni ova presuda vratiti, a odgovornima treba oduzeti licencu, jer su izgubili jedan dečiji život. Koliko će ih još izgubiti? Aleksin zakon bi bio početak prozivanja svih odgovornih u priči vršnjačkog nasilja: roditelja, dece nasilnika, nastavnika i direktora. Aleksin zakon nije čarobni štapić da reši probleme i frustracije nagomilane decenijama, ali je dobar početak da svi kolektivno priznaju da ne rade baš to što treba da rade i da će konačno početi da rade ono što treba da rade.
A odakle dolazi taj bes koji se na kraju iskali na drugima i odakle u tučama maloletnika mačeta, nož, pištolj?
Zašto je oružje dostupno deci, bilo vatreno ili hladno, pitanje je za roditelje koji razmišljaju o izborima, serijama i muzičkim šou programima, a ne o bezbednosti svojih ukućana. Zašto se institucije ne zapitaju je stvar države koja svoje službenike koji ne rade dobro svoj posao ne kažnjava za primer drugima. Ali deca nisu besna, bar nisu takva rođena. Njima nedostaje empatije, jer nje nema u virtuelnim svetovima u kojima obitavaju. Ratovi i sukobi su završeni odavno, pa i bombardovanje je bilo pre 17 godina. Prestanimo da krivimo druge, već se suočimo sa svojom lagodnošću.
U jednom filmu pričaju dva lika o tome kako su svrgavali nekog diktatora koji ih je zamolio da, pre nego što ga ubiju, napiše dva pisma. Predao ih je vođi revolucije i rekao: kada prvi put nastane problem, čitaj prvo pismo, drugi problem – drugo pismo. I dese se zaista nemiri. Nisu se izgradili posle diktature onako brzo kao što su očekivali. Vođa revolucije otvori pismo: Okrivi mene za sve, pisao je diktator. I on to učini i narod mu da drugu šansu. Kada je nezadovoljstvo počelo drugi put da se gomila, on otvori drugo pismo. Piši dva pisma, napisao mu je diktator. E, tu smo mi. Stalno čitamo prvo pismo i drugog okrivljujemo, ne želimo da se izdignemo iznad svega.
Ja sam samohrani roditelj već devet godina, sa poslom koji je dvostruki – u sebi objedinjuje karijeru nastavnika i naučnog radnika, a paralelno sa tim se bavim aktivno javnim delovanjem. Nijednog momenta nisam zapustila svoje dete i njene potrebe, propustila neki roditeljski, sem dve priredbe kada sam bila bolesna da nisam mogla da stojim na nogama. Ako mogu ja, što ne možete vi ostali? Šta je vaš razlog da detetu date komp ili tablet i rešite sve s time?
Da li to znači da deo odgovornosti nosi i televizija kao glavna bebisiterka?
Pa gledali smo i mi Toma i Džerija, pa nismo postali serijske ubice. Danas deca igraju Counter Strike i posle mesec dana intenzivnog igranja hodaju leđima okrenutim ka zidu, kao u igrici. TV odavno nije bebisiterka, već su to igrice. I to više nije samo svet dečaka, već i devojčica, jer i one aktivno igraju po forumima, hakuju servere i slično. Virtuelni svet je definitivno izbrisao sve granice dobrog i lošeg koje smo imali mi u njihovim godinama. Pa poslednji deo GTA je zabranjen jer je u jednom od nivoa imao scenu silovanja, i to prilično realnu.
Šta onda ostaje kao rešenje nakon što utihne još jedna trodnevna medijska buka?
Sistem može prvo da počne da primenjuje one kazne koje već postoje i to će biti dovoljno za početak. Što se društva tiče, promena treba da krene od svakog od nas. Ne samo da pljujemo i napadamo sve oko sebe. Treba da budemo deo rešenja, a ne da povećavamo problem. I ako ne znate rešenje ili nemate vremena da razmišljate, pa okej, dozvolite nama koji to hoćemo. Zaista želim bezbedno mesto za svoje dete i svu drugu decu i ljude. Neka me ljudi slobodno nazovu utopistom, neka, ja znam da svakog dana probam sve što mogu, i da ću i sutra probati ponovo. Jer ako to ne radimo ja, vi, ko će onda?
*Dragana Ćorić, 1976, je docentkinja na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, predsednica Udruženja „Roditelj”, dobitnica Oktobarske nagrade Novog Sada, članica Here tima koji predstavlja Nacionalnu mrežu eksperata za reformu visokog obrazovanja, predsednica je Saveta roditelja Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ u Sremskoj Kamenici.
DW.COM