Foto: Banski dvor Banjaluka
Ponekad mi se čini da su građani prvenstvno odustali od sebe. Ljudi su tim sistematskim zaslepljivanjem, nuđenjem sadržaja koji su ispod svakog nivoa, uveravanjem u to da oni ne mogu ništa da učine, da se sve te stvari odvijaju daleko od njih, ubeđenjem da je svaki napor uzaludan, potpuno pacifikovani u nekakvu skupinu koja se vodi i odvodi tamo gde se to želi. A to je san svakog diktatora – pokorno, pasivno društvo koje je uvereno da pojedinci ničemu ne služe i da jedino imaju svoju ulogu, kada ih se povremeno pozove da izađu na izbore i zaokruže onog koga treba. To je gotovo orvelovska slika, ali nažalost mi smo za relativno kratko vreme uspeli da dođemo do nje.
Razgovarao: Ratko Pilipović
Prošlog vikenda u Banjoj Luci je predstavljena nova knjiga „RUDNIK“, pisca i sudije Apelacionog suda u Beogradu Miodraga Majića. Bila je ovo izuzetna prilika da sa sudijom Majićem razgovaramo o knjizi, ali i o tome koliko „RUDNIK“ predstavlja stvarno stanje dešavanja u regionu Balkana u pitanju iskorištavanja prirodnih resursa i svakodnevnog otvaranja novih rudnika.
Čitajući knjigu, na prvu se primjećuje da je tema knjige iskorištavanje prirodnih resursa i to je stanje koje je danas prisutno u skoro svim bivšim republikama koje su nastale raspadom SFRJ. Da li je neki od takvih rudnika bio inspiracija za vašu treću knjigu, odnosno da li je postojanje rudnika stvarno, a fikcija je samo zadnji dio knjige?
To je pitanje koje mi ljudi često postavljaju, ali ne samo sa ovom knjigom, već sa sva tri romana. U romanu je svesno ostavljena mogućnost čitaocu da se sam opredeli prema tome, da li će verovati Bogdanu Banjcu, glavnom akteru ove priče ili mu neće verovati. Čitaocu je postavljen dobar alibi da mu ne veruje, jer Bogdan Banjac priču priča iz sanatorijuma.
Završetak knjige mi liči na stvarne završetke u kojima se danas na kraju lokalno stanovništvo ili narod naprave „ludim“ kada investitori/političari na osnovu projekata obećavaju nova radna mjesta, veći prosperitet lokalne zajednice.
Upravo je to drugo moguće čitanje ovog dela. Nije slučajno zašto Banjac priču priča iz sanatorijuma i zašto je čitaocu ostavljena mogućnost da se i sam opredeli, ne samo da li će mu verovati, nego i da li će, ako mu pak poveruje, poverovati da jedino neko koga proglase ludim danas može govoriti istinu. Rudnik je ovde poslužio kao višestruka metafora. Banjac, tragajući za rudnikom za koji svi u romanu znaju da negde postoji, ali nisu baš sigurni gde i kako, traga paralelno za samim sobom. Silazeći u tu jamu, on silazi i u dubinu svoje duše, u svoje podzemlje. Rudnik je pokušaj da se čitalac natera da se zamisli i da potraži i po sebi, da potraži stvari koje je pokopao, koje je zaboravio ili koje pak želi da sakrije.
A to je vrlo bitno da bi čovjek ostao zdrav i normalan.
A to je danas, čini mi se nešto što najmanje radimo. Prvi korak je da čovek pokuša da bude iskren prema sebi, makar da sam sa sobom razluči šta je ono što sakriva i šta je ono što predstavlja.
Foto: Impuls
Glavni junak u „Rudniku” vodi parnicu – građanski spor protiv firme za koju je radio kao advokat, predstavljajući mještane sela Lugovi, mjesta gdje se i nalazi rudnik. Ta parnica, na koju je potrošeno dosta novaca, vremena i živaca je na kraju izgubljena. Da li je takva borba preko sudova jedini put u zaštiti interesa stanovništva, njihovog mentalnog i fizičkog zdravlja i da li postoji neki drugi put kojim se lokalno stanovništvo može zaštititi od štetnih projekata za životnu sredinu. Činjenica je da su takve parnice teške, dugotrajne i iscrpljujuće s neizvjesnim ishodom u kome postoji odnos neproporcionalnih snaga. S jedne strane nalaze se finansijski jake kompanije, a s druge strane je stanovništvo ostavljeno samo sebi.
Parnica, odnosno neki institucionalni put borbe, jeste svakako najprirodniji u uređenom društvu. Međutim, ono s čim se susrećemo na ovim terenima jeste jedna potpuna blokada i karikiranje uloge institucija. Nije dovoljno imati sud pa reći, mi imamo ko da reši naše sporove. Taj sud koji imamo bi zaista trebalo da bude nezavisan i relativno brz. Ako on to nije, kao što nažalost ovde to najčešće i nije, onda vi taj mehanizam zapravo i nemate, a mislite da ga imate. Ako te institucije samo stoje, one imaju samo fasadu na kojoj piše naziv institucije, onda ih zapravo i nemate. Tada vidite ono što sve češće vidite u društvima razorenih institucija, da ljudi pokušavaju nekakvim prečicama da dođu do ostvarenja svojih prava. Neko će potražiti vezu da bi završio ono što treba, neko će biti dosadan i pritiskati, a neka skupina ljudi će izaći i protestovati. Nažalost, on je često učinkovitiji, od ovog regularnog puta, pokretanja sporova pred institucijama koje ne rade svoj posao.
To je onda određena vrsta presije, ali ne na institucije već na političare, koji niti vode niti rješavaju sporove.
U društvu iz kojeg ja dolazim (a i u regionu je identična ili slična situacija),: Reći da politika utiče je eufemizam, jer ovde nema drugih odluka osim političkih, što znači da su svi drugi mehanizmi u demokratskom društvu, pojedeni. I zato tako često ljudi izlaze na ulice, zato se taj regularni, normalni život preliva u neke patološke kanale koji se zovu korupcija, nasilje, nekakvi klanovi, veze i tome slično.
Da nastavimo s političarima i njihovim odlukama, koje ste spomenuli. U knjizi su oni jako malo zastupljeni, već se sve vrti oko investitora i lokalnog stanovništva, dok se u sredini nalazi glavni junak Bogdan Banjac. Bez političara danas ne može ništa da se uradi, oni su ti koji najviše utiču na to šta će se raditi, a kada su prirodni resursi u pitanju, šta će se iskorištavati. Tako su odluke u oblasti životne sredine uglavnom izlobirane u sjeni ličnih interesa, kao što je to slučaj sa stotinama mini hidroelektrana za koje je pričano da će otvarati radna mjesta, a na kraju se tu zaposli samo jedna osoba. Kakva je perspektiva takvih društava?
To sve zavisi od toga šta se podrazumeva pod perspektivom. Perspektiva može biti i takva da budete država koja je potpuno uništena sa aspekta životne sredine. Itako se može živeti, dovoljno je pogledati na primere u nekim opustošenim državama Afrike. Ali ako govorimo o nekoj stvarnoj, humanoj persepktivi ljudi koji su navikli na nekakav suživot sa prirodom, meni se čini da to nije opcija kojoj se treba radovati.
Pogotovo u zemlji koja je bogata šumama, vodama i rudnim bogatstvima.
Upravo zato i govorim, među ljudima koji su navikli na suživot sa prirodom, na jedan drugačiji način. I to nije pitanje samo životne sredine, to je samo posledica činjenice da su građani sistematski zaslepljivani. Ponekad mi se čini da su građani prvenstvno odustali od sebe. Ljudi su tim sistematskim zaslepljivanjem, nuđenjem sadržaja koji su ispod svakog nivoa, uveravanjem u to da oni ne mogu ništa da učine, da se sve te stvari odvijaju daleko od njih, ubeđenjem da je svaki napor uzaludan, potpuno pacifikovani u nekakvu skupinu koja se vodi i odvodi tamo gde se to želi. A to je san svakog diktatora – pokorno, pasivno društvo koje je uvereno da ničemu ne služi i da pojedinci jedino imaju svoju ulogu, kada ih se povremeno pozove da izađu na izbore i zaokruže onog koga treba. To je gotovo orvelovska slika, ali nažalost mi smo za relativno kratko vreme uspeli da dođemo donje. Zato je vrlo važna ta svest. Mene je jako obradovalo kada je situacija oko Rio Tinta izazvala buru, kada su ljudi koji su u poslednje vreme pokazivali potpunu letargiju i nezainteresiranost čak i za egzistencijalne stvari, odjednom osetili da to što im se oduzima je dio njihovog bića. I da ako im se to oduzme, onda je potpuno svejedno da li će živeti u pustinji ili logoru, jer onda oni preživljavaju. Sa druge strane, strašna je pošast iskorištavanja prirodnih resursa.
Da li bi možda javnost drugačije reagovala da država stoji iza iskorištavanja prirodnih resursa, kao što je to bio slučaj u nekim drugim društvenim, državnim uređenjima. Danas se stvara osjećaj velikog nepovjerenja prema investitorima radi kapitala koji se zarađuje na iskorištavanju prirodnih bogatstava. To su neka iskustva koja mnogi pamte i danas.
Jako je teško reći šta bi bilo danas u ovoj situaciji, jer imali smo mi velike probleme sa životnom sredinom i u ranijem uređenju, samo se o tome nije toliko govorilo. Bez obzira ko je investitor, stvorio se strahovit osećaj da država nema ni najmanju potrebu da ljudima koji tu žive objasni o čemu se tu radi. Kao da je lokalno stanovništvo trava na toj zemlji i kao da su potpuno nebitni, iako tu žive. Razvijenija društva se čak i o biljkama bolje staraju, nego što to radi država sa svojim građanima. Stvorena je atmosfera kao da za državu mišljenje lokalnog stanovništva nije bitno i kao da je sve drugo bitnije od ljudi koji tamo žive.
Siguran sam da je državi, odnosno vlasti bitnije da napuni budžet nego brinuti se o nekolicini nebitnih građana koji tu žive.
Da, postavlja se pitanje za koga je to bitnije. To što čujemo često od političara tipa mi ćemo preporoditi ovaj kraj. Oni se u svojim odlukama čak ni ne trude da argumentovno predstave obe strane projekta. Oni vam kažu biće bolje i građanin takvoj izjavi mora da veruje.
Da se malo dotaknemo i prava i onih stvari koje umnogome s jedne strane doprinose ubrzanoj eksploataciji rudnih bogatstva, a s druge strane koče borbu pred institucijama. Svaki projekat, pa i vaš imaginarni u knjizi, mora imati odobrenu studiju uticaja na životnu sredinu, koja sa aspekta struke objašnjava do kog nivoa i stepena su mogući utjecaji konkretnog projekta. Takvi predmeti često završe na sudu, koji u svom odlučivanju poklanja pažnju izrađivaču studije i često ne ulazi u suštinu studije, već ukazuje samo na učinjene procesne greške u postupku. Iz tog razloga dolazi se do situacija da se odobravaju netačne i nekvalitetne studije, koje kasnije padaju na višoj instanci. Smatrate li da u tom smislu mora postojati veća angažovanost sudija i njihovih ovlaštenja, u smislu angažiranja vještaka koji će dati svoje mišljenje o takvom projektu i njegovom uticaju.
Ja moram da kažem da nisam neki ekspert u oblasti upravnog prava i životne sredine, već je moja oblast krivično pravo. Ali u svakom postupku koji sudija vodi, mora da se zalaže za raspravnost, odnosno da se do onog što je tačno dođe onim putem u kome će se sve strane čuti. Ja sam se uvek plašio jednoumlja, bilo koje vrste. Tako pokušavam da učim i svoje studente. Znači, koliko god bili veliki instituti ili grupe eksperata koji nešto kažu, npr. to je dobar projekat i životna sredina neće biti narušena, ja bih uvek kao sudija voleo da čujem nekog ko misli drugačije. Često se sudije klone različitih mišljenja. Pokušavajući da utvrdim zašto je to tako, došao sam do zaključka da im se čini da im to komplikuje život. Kultura ovih prostora je takva da smo naučeni da pitamo jednog profesora, jednog verskog ili socijalnog vođu. Važno je da bude jedan vođa koji o svemu odlučuje. A ja, s druge strane, obrnuto mislim da je uvek dobro čuti različita mišljenja. I to ne znači da ćete ga uvažiti. Možda su zaista ti ljudi koji su napravili tu studiju najveći eksperti u toj oblasti, ali će vam onaj koji drugačije misli otkriti neke slabe tačke tog mišljenja, pa ćete takvu stvar posmatrati u drugom svetlu. Mišljenje nikad nije crno ili belo, za ili protiv, ali je uvijek dobro čuti gdje su te neke stvari koje su nam ti stručni ljudi zamaskirali. Naše sudije, govorim iz ličnog iskustva, ne rade preterano da uvode različita mišljenja i njima je lakše da kažu, ovo je institut dao veštačenje i to je to. Upravo tu leži najveća mogućnost greške, u svakom predmetu, ne samo u predmetima životne sredine.
Kada govorimo dalje o pravu, ne možemo a da se ne dotaknemo pojma izvršnosti i pravosnažnosti odluka organa vlasti, odnosno trenutka kada se može početi raditi i kada se protiv neke dozvole više ne može pokrenuti redovan postupak. To su situacije u kojima se protiv dozvole za projekat pokrene spor pred sudom, pa se bez obzira na pokrenuti proces krene u realizaciju takvih projekata, a onda nakon nekog dužeg vremena, sud donese odluku da takva dozvola za određeni projekat nije u skladu sa zakonom. Do takvog trenutka prođe obično dosta vremena, u kome je životna sredina trajno uništena. Takvih postupaka je sve više i više najčešće iz razloga koje smo već spominjali, bilo da je to odobravanje nekvalitetnih studija ili situacije u kojima organ vlasti ne donese dozvolu u skladu sa zakonom. Takvih projekata je sve više, a oni za sobom vuku nelegalno iskorištavanje prirodnih resursa.
Opet ću se ograditi time i reći da nisam ekspert u oblasti upravnog prava i životne sredine. Postoje oblasti prava gde izvršnost i pravosnažnost ne nastupaju zajedno, odnosno izvršnost nastupa odmah, a žalba ili tužba ne odlažu izvršenje. Obično zakonodavac tako odlučuje kada smatra da bi čekanje na pravosnažnost, odnosno na završetak postupaka koji traju dugo, nanelo štetu onome ko je zainteresovan u tom postupku (investitor). Kada kažete da je u takvim postupcima puno puta došlo do situacija da se takvi projekti pred sudom obore, onda biste trebali verovatno napraviti analizu procenta ukinutih odluka i pokazati možda kroz primere štete koja je učinjena u kojim slučajevima i o kojoj šteti je reč. Nije samo obavezno izjednačavanje obaveznosti izvršenja i pravosnažnosti, drugo je svakako razmotriti duže rokove za odlaganje izvršenja ili pak razmišljati o nekim privremenim merama. Tako bi se možda dobila jasna slika o tome da je u predmetima ekologije veliki broj predmeta – izvršenja bio oboren, a da se to desilo prije nastupanja pravosnažnosti.
Za kraj, krajnje aktuelna tema u Republici Srpskoj i pitanje kao krivičaru. Ideja ovdašnjih vlasti je da se kleveta uvede kao krivično djelo. Koje je vaše mišljenje, kleveta kao krivično djelo, da ili ne?
Odgovor nije jednostavan, ali pokušaću da vam objasnim. U Srbiji je ukinuto krivično delo klevete, a osnovni razlog zašto je ukinuto jeste zapravo na prvom mestu pretnja novinarima koji su bezbrojnim postupcima bili iznurivani od strane političara, privrednika. Ovo je u toliko problematičnije ako se zna da kod klevete postoji obrnuti teret dokazivanja, odnosno vi morate da dokažete da je istina to što ste tvrdili. Sudovi su bili pretrpani i kleveta je ukinuta kao krivično delo. Tada sam bio malo suzdržan po tom pitanju. To jeste ukinuto u krivičnopravnom smislu i mislim da to nije bila loša odluka, ali ono što nismo uspeli jeste da zaštitimo javni govor od često užasnih nastupa. U Srbiji sada imate jako malo mehanizama da se zaštitite, kada se stvarno radi o laži. Znate, jedna je stvar kad vas neko progoni i maltretira, ‘ajde dokaži da sam uzeo pare’, a druga je kada se svesno produkuju laži o određenim osobama, najčešće pomoću tabloida. I sam sam prečesto bio meta takvih radnji. I u takvoj situaciji imate jako malo mehanizama. S jedne strane nemate dovoljno izgrađenu kulturu, koja nekim drugim mehanizmima poput javne osude ili političke odgovornosti, ovakva ponašanja sankcioniše, a ne postoji više ni mogućnost sankcije kroz inkriminaciju klevete. U takvim okolnostima vi ste zapravo prepušteni demantijima najčešće putem medija, a svi znamo da to onda deluje kao pravdanje. Tako da nisam za vraćanje klevete ali se zalažem za to da se pronađu neki drugi mehanizmi osude ljudi i medija koji to sistematski rade i koji se klevetanjem bave u vidu zanata.