Ovo društvo se ne obraća ljudima, ono im natura svoja instant-rešenja, da bi čoveka ostavili bez lične akcije, da bi komandovali njegovim životom. Nije izbor u novcu. Novca toliko ima da on više nema vrednost. Nije stvar u novcu. Cilj je gospodariti sa čovekom i biti Bog umesto Boga.
Do razgovora sa Zoranom Kostićem Canetom došlo je na Božić prošle godine, prilikom posjeta Pesničenju i manifestaciji održanoj u prostoru Kulturnog centra Rex uoči Nove godine, a povodom solidnog plasmana „Sirotinjskog carstva“, posljednjeg albuma Partibrejkersa na brojnim listama domaćih albuma. Djelo koje produkcijski predstavlja jednu tranziciju u karijeri i cjelokupnom opusu, zapelo je mnogima za uho i dobar je povod za razgovor.
Razgovarao: Vid Jeraj
Razgovarali smo u subotu popodne, dan uoči Canetovog dolaska u Beograd gdje se održao koncert Električnog orgazma, dakle, telefonom iz Zrenjanina. Imidž tvrdo-kuhanog frontmena kakovog poznajemo i s omota ploča i medijske slike, nije popustio niti trenutka. Na razne prijedloge da modificiramo komunikaciju nije želio pristati, „Ja nisam u tehnološkom procesu!“, naglašavao je. Ali razgovarali smo, zacijelo na određenoj razini i debatirali o sadržaju koji nikog neće ostaviti na suhom.
Gospodine Kostić, htio bih početi razgovor pitanjem oko naziva samog benda, da razjasnimo mlađim generacijama, kao i strancima koji ne govore naš jezik, što ono znači? Riječ party breaker u engleskom jeziku ne postoji, netko tko odlazi s tuluma kad je najbolje…
– Verovatno zato što ta reč i nije u vezi sa zabavljanjem, kapiraš. Ta reč ima veze s time što neki čovek ne želi da učestvuje u nečemu što nema veze s njim i neće da trpi nikakvu manipulaciju. Bilo je toga da dođemo na žurku, pa napravimo sranje i sve to, ali ovo je nešto više od toga, ovo je više od pubertetske neuroze. Ne znam šta je, ali ljudi se i dalje ništa ne puštaju. Zloupotreba je u toku, a svaka zloupotreba se kažnjava.
Kao što piše u trolejbusima i tramvajima.
– Tako je, nemoj da se naslanjaš na vrata, jer mogu se otvoriti u tijeku vožnje.
Što se tiče situacije u Hrvatskoj već tri mjeseca traje svojevrsna parlamentarna kriza za čije se rješenje postavlja čovjek izabran mimo demokratskog procesa. Hrvatska je dobila premijera koji nje bio na listama.
– Ne mogu da učestvujem u svemu tome, nisam upoznat.
To je situacija istovjetna onoj koja se 1992. godine dogodila u Srbiji kad je na premijersko mjesto došao Milan Panić. Možeš li mi reći nešto kakvu je eru za sobom…
– Ne znam, bre, druže. Sledeće pitanje.
Ima veze iz razloga što pjesma „Sirotinjsko carstvo“ s vašeg novog albuma, počinje upravo sa stihom koji govori da društvo bez morala i od poštenog čovjeka može napraviti budalu. To je ta situacija: imamo čovjeka o kojem se ništa ne zna, društvo ga treba procijeniti, a to je vrlo odgovorna zadaća.
– Nemam pojma, znaš. Bilo je to nešto u Rusiji zvano ‘slutno vremenia’, bio je tu i onaj lažni car Šćepan Mali. Tako da, uvek postoji neki prolog, nisam upućen kako se to dešava tu u Hrvatskoj. Na žalost, svako je društvo pokvareno i ima svoja pravila za ljude uključene u to društvo. Na čoveku ostaje da se, što je više moguće, odupre svemu tome.
U redu. Reci mi, što se tiče poslednjeg albuma, „Sirotinjsko carstvo“ zvukom ste napravili tranziciju u u odnosu na punk rock ili pub rock kakav ste svirali u početku, u nekakvu verziju uličnog bjelačkog prljavog soula. Zvuk garažnog soula, blizak The Cramps ili Jonu Spenceru…
– Sve se vraća na izvor, pa i mi tamo idemo. Znači, sve što ima veze s početkom. Jer, nije važno znanje, važan je zdrav razum. Mi smo inače imali problem u toj post-produkciji. Čekali smo nekog čovjeka. Postprodukcija može toliko da ti ogadi ono što si napravio i što misliš da bi trebalo da te predstavlja da je to neverovatno. U ovom normalnom i šatro-modernom životu sve se svodi na rat frekvencijama. Frekvencije misli, niske bas-frekvencije koje mogu da ti ogade materijal da ne možeš da ga slušaš… To se dogodilo. Kao da imaš gitaristu sa sto pedala, pa zaboravi na onaj primalni zvuk sa pojačala, samo gitare uključene u pojačalo. To ti je kao kad ljudi ne rade pravu stvar, nego koriste opravdanja da bi opravdali stanje koje su napravili.
Mi smo krenuli i svirali ploču tamo gde probamo. Znači, hteli smo taj zvuk i prizvuke da uhvatimo i snimimo. Kad se radilo 2013., bilo je u tom fazonu. Ne slušam ništa, nije da sam snob ili kolekcionar. Slušam samo staru muziku. Ja sam analogni čovek. Znači, ostajem pri tome da je tišina najveća muzika. A u ovom sistemu, digitalnom, nema vremena za tišinu. To ti je kao kad nitko nema dobar materijal pa se ne skida s medija da bi objasnio svoje namere za materijal koji upravo ide. Znači, naš materijal može da zvuči bez jedne reči pride. Sve što smo hteli – rekli smo na toj ploči.
Na albumu je puno velikih misli, uobličenih na vrlo koherentan način. Jučerašnji razgovor smo započeli mapiranjem slavenske mitologije. Čitao sam kolumne u kojima koketiraš sa pravoslavljem.
– Ja ne koketiram sa pravoslavljem, ja jesam pravoslavan, kao što si ti – katolik. Ja samo pronalazim početak svog bića. Moje biće je u tom ambijentu. Nama treba istina. Ne treba nama marketing, ne treba meni sugestija… Meni treba istina. Znači, ne da ja ubeđujem ko sam i šta sam i da teram ljude da poveruju u sve to. Ne! Samo mi treba vitalitet. Treba mi živost. Treba mi strujanje. Treba mi izvor. A to je – vera. To svaki čovek, bilo šta da je – katolik, zen-budista, musliman ili bilo šta… Onaj što ga voli u industrijskom dobu, dobu nekog velikog, šatro-tehnološkog razvitka koje ga pravi ne-čovekom, treba mu nešto da ostane čovek, da zadrži svoje emocije i svoje misli u vremenu opšte katalogizacije. Znači, pre svega, tamo gde nema više normalnih reči ima samo fraza i klišeja. Znači: četiri, pet tipova reči i rečenica koje možeš da koristiš da bi se prepoznao u raspodeli ovoga sveopšteg tehnološkog siromaštva. Znači, ja sam rocker, pećinar; znači, ja postojim negde i odašiljem ono što slušam. Ja biram između dramske pauze i tišine. I mislim, OK – sugestije i bescenja, a ja sam odabrao ovo prvo.
Ta se tranzicija ovim albumom sklapa na jedan zadovoljavajući način i kroz kontinuitet benda, koji je oblikovao poetiku antijunaka, a koja je izišla iz punka.
– Odabrao sam dramsku pauzu. Uzeo sam obraćanje ljudima. A ovo društvo se ne obraća ljudima, ono im natura svoja instant-rešenja, da bi čoveka ostavili bez lične akcije, da bi komandovali njegovim životom. Nije izbor u novcu. Novca toliko ima da on više nema vrednost. Nije stvar u novcu. Cilj je gospodariti sa čovekom i biti Bog umesto Boga. Svaki nedostatak stvarnog talenta prouzrokuje da netko bude kalif umesto kalifa. Ono što nemaš u sebi, tražiš u drugom. A da li ćeš dobiti, pitanje je. Jer, ovaj život, kako je sve postavljeno – ne vodi ničemu. Ulazimo u jednu prazninu. Vodi ka katastrofi, jer glavne dvije stvari su volja i ambicija. Ambicija, kao što znamo, vodi u ambis, ako se dobro ne razmisli. Znači, nije nam važno znanje, nego nam je važan šta – zdrav razum.
Zanimljivo, vaše bi se misli dale povezati s mišlju Toma Waitsa koji je izjavio da nismo daleko dospjeli u civilizacijskom razvoju. Da smo tek australopiteci s osuvremenjenim mobitelima. Ništa drugo.
– Ne… No, o kolegama sve najbolje. Mi smo samo – homo animal. To smo postali. Znači, sve naše pećine, to su grabe u kojima živimo, veštačke vatre. Jer one osobine koje smo imali u pećinama nisu se promenile otkad živimo u zgradama: želja za osvetom, želja za tuđim… Jer, živeti bez vertikale i biti izjednačeni u nekoj horizontali, prouzrokuje to da mi želimo ono što nemamo, a ne kapiramo da to nije za nas.
Zašto si se iz Beograda preselio u Zrenjanin?
– Odselio sam se zato što sam slušao svoje srce. Međutim, ljudi ne mogu da slušaju svoje srce, jer se plaše da ga imaju. Znači, bitna stvar koju želim da kažem je da na ovom svetu još ima dobrih ljudi. Da nema dobrih ljudi, ne bi sveta bilo. Iz prostog razloga što su dobri ljudi kvalitet ovog sveta, a ostali su kvantitet koji koristi medije. Mogu da te ubede da su oni jedino nužno zlo. Stalno ti navode misli, kao, biraj između dva zla. Oni doziraju, samo presvlače svoje haljine i dodvoravaju se čovjeku i idu mu niz dlaku. A znaš šta je je istina?
Šta?
– Istina je gruba haljina koja iritira postojeće stanje.
Aha, pardonnez-moi… Gledao sam nedavno opet dokumentarac o EKV-u i pet smrti koje su obilježile čitavu generaciju…
– To je ‘prljavi’ dokumentarac!
Zašto?
– Pa, kako ti kažem, nije važno na kraju krajeva. Ti su ljudi položili svoje živote za umetnost, umrli su da bi nešto rekli. Znaš, nisu hteli da se sačuvaju jer ih je inercija vremena odnela. Ali, samim tim, kako je to prikazano… Znači, prvo je prikazano što su oni radili, a ne šta su oni dali. Kao, ako hoćete da se volite radite i vi ono što su radili oni. Mislim, meni se to ne sviđa.
Hoćeš reći da je naglasak na etici, a ne na estetici?
– Nisam siguran da ima i etike. Kad smo pričali prvo koliko su se opijali i šta su sve radili pesnici i slikari, a da ne pričam o narodnim herojima čija imena nose naše ulice? Koliko je tu krvi bilo? Šta je radio neki tamo Augustin? Šta mi znamo šta je on radio? Ne smemo dopustiti da nas vode predrasude. Ono što mi dajemo svojom umetnošću to je naš najviši domet. Da se pokažemo kao dobri ljudi. To je naš ideal. Pa sad, dal smo se drogirali ili cirkali, koga to zanima? Taj prljavi veš zanima znaš koga: onoga koji nema svoga dobra. U tuđem smeću ljudi traže razlog za svoju sreću. Meni se to ne sviđa. O EKV mogu da mislim ovo il ono, ali to su moji drugovi.
Dozvoli da dovršim pitanje… Puno je ljudi bilo zavedeno pričom o heroinu kao popratnom arsenalu rock n rolla. Kako to da ti nisi završio na kraju venske ceste? Kako si se ti uspio othrvati?
– Kako da ti objasnim: ja sam sunca – sin. Imao sam sreću, ali mnogi moji drugovi nisu imali sreću. Da nisam saslušao svoje srce, umro bih najstrašnije u svom rodnome gradu. O tome se radi. A znaš, to pitanje sreće, predodređenosti i svega toga, znaš… Kad ne slušaš svoj unutrašnji glas, već slušaš glas neke okoline, to može da ima i ovakve motive i onakve, može ovoliko da zna ili da ne zna ništa. Dobar savet – loš savet. Kako da ti kažem, Bog ima najbolje odgovore, a vrag ima najbolji izgovor. Znači, o tome se radi: slušati sebe i slušati glas. Šta je glas? Slušati savest i ne biti zaveden na pogrešan trag. A svi ti momci o kojima mi pričamo, u biti su bili dobri momci, znaš. Milan Mladenović je bio strašan čovek, dobar čovek, OK… Ali je predstavljen na neki ružan način. Jer te floskule – seks, droga, rokenrol, to je izmislila industrija koja je daleko od nas. A mi smo primitivci s brdovitog Balkana, koji su u nekim stvarima istinitiji od svojih izvora tamo negde u belome svetu zapadne civilizacije. Znači, o tome se radi. Lako za naše uzore, bili smo istinitiji od svojih uzora.