Unuk ozloglašenog komandanta koncentracionog logora Aušvic govori za Danas. Nemam razumevanja za one koji i danas obožavaju mog dedu, Rudolfa Hesa, bezdušnog, masovnog ubicu Kada pogledam svet danas, sa žaljenjem mogu da konstatujem da ništa nismo naučili iz prošlosti i da je krajnje vreme za delovanje, jer ultradesničarske snage jačaju širom Evrope.
Piše: Katarina Živanović
Za današnje neonaciste i desničare, poštovaoce lika i dela mog dede, mogu samo da kažem da su moroni. Kako drugačije nazvati obožavaoce jednog koljača – kaže u ekskluzivnom razgovoru za Danas Rajner Hes, unuk ozloglašenog komandanta Aušvica Rudolfa Hesa, odgovornog za masovno ubistvo oko 2,5 miliona logoraša.
Rajner je suprotnost od onoga što je njegov deda bio, a danas je jedan od vodećih boraca za pravde žrtava Drugog svetskog rata. O njegovoj nesvakidašnjoj životnoj priči snimljen je dokumentarni film Enkel. Porodica Hes je od Rajnera dugo krila ko mu je deda. Saznao je tek kada je postao tinejdžer. Nije mogao da se pomiri sa tim, kao ni sa činjenicom da su njegovi najbliži negirali Holokaust i zastupali ideologiju nacionalsocijalizma. Sa 15 godina je pobegao od kuće, noseći teret krivice na plećima. Toliko snažan da je u 39. godini doživeo srčani udar i pao u komu. Nakon toga počeo je da se bavi istraživanjem nacističkih zločina. Na čelu je organizacije „Footsteps team“ koja okuplja nacističke potomke koji su se suočili sa zločinima predaka. Politički se aktivira kad god je potrebno umanjiti uticaj nacionalističkih partija a aktivan je i u kontaktima s preživelim logorašima. Sa svojom porodicom nije u kontaktu, jer ga smatraju izdajnikom.
* Koliko je teško nositi breme porodice Hes i da li ste, bar delimično, uspeli da ga se oslobodite?
– Nije bilo lako u početku, jer je to zaista teško breme. Posebno imajući u vidu da je moj deda uvek bio hvaljen i veličan u mojoj porodici. Moja baba nije smatrala da je deda išta kriv niti je mislila da to što je učinio predstavlja zločin. Ali, to je bilo normalno i uobičajeno razmišljanje u svim porodicama čiji pripadnici su činili zločine. Moja baba je čak pokušala da uči i oblikuje svoje potomke u duhu ideologije nacionalsocijalizma. Hvala Bogu pa nije uspela sa mnom. Trebalo mi je 30 godina da naučim da nosim to breme i počnem da živim sopstveni život. Imam snage da se nosim sa tim teretom na suprotan način od onog koji to čini ostatak moje porodice. Tako da sam za njih postao izdajnik. Unuk koji je izdao ideale svog dede. Veoma dobre ideale, prema mišljenju moje babe i njene dece.
* Eva Mozes Kor je preživela logorašica iz Aušvica, žrtva Mengeleovih eksperimenata. Upoznali ste se, zbližili, i na kraju vas je simbolično usvojila. Savetovala vam je da oprostite, kao što je ona to učinila. Hoćete li je poslušati? Šta nam možete reći o njoj, kakvi su vam bili utisci nakon što ste je upoznali?
– To simbolično usvajanje pokazalo je da žrtva i dželat mogu postati prijatelji i sagraditi mostove između naroda. Pronašli smo način da prevaziđemo istorijsku prepreku, koju mnogi nisu uspeli. Preispitivanje i razmišljanje u pravom smeru je bilo uspešno. Obe strane moraju biti spremne na razgovor kako bi se razumele i kako bi došlo do procesa isceljenja. Eva je divna, neverovatna dama koja je takođe morala da se bori sa stavovima drugih. Oproštaj je teška, prejaka reč. Zato ima moje puno poštovanje za ono što je učinila. Ona živi ono što propoveda, kao i ja. Ja ne mogu da oprostim mom dedi, mojoj babi ali ni mom ocu. Nije bilo pošteno sa njihove strane da nam prenesu teret krivice i ostave nas da živimo sa njim. Kao otac, imaš obavezu prema deci, a ona se odnosi i na ovakve stvari. Pritisak porodice, laži i negiranje činjenica, nisu mi doneli ništa dobro. Istina je samo jedna. Varvarska, neljudska dela počinjena u ime režima, praćena zaslepljujućom mržnjom, predstavljaju nešto što nikada neću razumeti. Izgovor mog dede „zapovest je zapovest“, kako bi opravdao svoje postupke, jednostavno ne prolazi.
* Kako gledate na ulogu vašeg dede Rudolfa Hesa kao komandanta Aušvica? On i dalje ima brojne poštovaoce širom sveta.
– Njegova uloga može da se posmatra samo objektivno, i vodi do jednog zaključka. On je bio beskompromisni, nečovečni agent kome nije bilo teško da počini ubistvo, odnosno masovna ubistva. Što se tiče njegovih poštovalaca, mogu da kažem da su svi oni moroni jer obožavaju takvog koljača. Jedini način da im se stane na put su primereni edukativni programi. Oni su neophodni i njih mora da ustanovi država.
* Imate li neko objašnjenje za nacističke zločine? Verujete li da se oni ne mogu ponoviti, ili samo dobijaju drugačije oblike? Svedoci smo da ratovi nikada ne prestaju i da iz Drugog svetskog rata nismo izvukli nikakvu pouku.
– Nemam objašnjenje za nacističke zločine. Kako rat počinje bi trebalo da bude pitanje. A nastaje uvek po istom principu. Mržnja, izopštavanje, izolacija i na kraju uništenje. To su procesi i karakteristike svih ratova, kojima doprinose i neznanje ljudi koji podržavaju sukobe.
* U kojoj meri pratite dešavanja na Balkanu? Da li su vas iznenadili ratni zločini 90-ih?
– Da. Pokušavam da shvatim situaciju na Balkanu i formiram pravu, objektivnu sliku, što nije nimalo lako. Ali očito je da jačaju novoformirane desničarske snage, kao i u ostatku Evrope. To će opet biti ekipa koja će javno osuđivati i napadati manjine. Naravno da mi nije bilo nimalo drago kada su počeli sukobi na Balkanu. To je nešto što ne možete da podržite, protiv ultradesničarskih tendencija morate da se borite i da ih sasečete u korenu. Takođe, imam mnogo prijatelja širom bivše Jugoslavije. Snimam filmove sa ekipom iz Srbije u saradnji sa RTV Novi Sad i mojim prijateljem Aleksandrom Reljićem. Filmove sa osetljivim temama o Drugom svetskom ratu i ulozi cele Evrope. Za Balkan me veže i ti što mi je ćerka udata u Bosni.
* Danas ste jedan od vodećih boraca protiv negiranja Holokausta i istraživač nacističkih zločina. Šta vas je u radu kroz organizaciju „Footsteps team“ najviše iznenadilo, i u pozitivnom i u negativnom smislu?
– Nailazim na neznanje i besmislene komentare poput „zašto se baviš time, to je bilo davno“ ili „zašto se sve vreme bakćeš sa tim“. Pozitivno u mom radu je što stalno nailazim na ljude koji razmišljaju poput mene. I ima ih sve više i više. Tu su i sjajni razgovori sa preživelim logorašima i njihova divna podrška onome što radim. Ne verujem u doktrinu krvi, mit koji su plasirali glupi nacisti, da je sve nasledno i da se prenosi putem krvi odnosno gena. Takođe verujem da sam otklonio neke predrasude ukorenjene u tradiciji, čak i određeno neznanje dobijeno lošim obrazovanjem.
Kada pogledam svet danas, sa žaljenjem mogu da konstatujem da ništa nismo naučili iz prošlosti i da je krajnje vreme za delovanje kako bi se stvari promenile. Kao što mi Nemci kažemo „nije 5 do 12 već 12 i 5 za akciju“ .
* Kako je izgledalo snimanje filma „Enkel“ o vama i Evi Mozes? Imate li neku poruku za ovdašnju publiku?
– Srpski tim je bio sjajan i pun razumevanja. Pričali smo otvoreno o svemu i postali čak i prijatelji. Nije to uvek tako kod snimanja. Priča o filmu izazvala je pozitivne reakcije širem sveta. O broju onih sa prostora bivše Jugoslavije da i ne govorim. Simbolično je što smo baš na Balkanu napravili taj film. Jedva čekam da ponovo vidim ekipu sa snimanja, kao i da upoznam gospodina Ivana Ivanjija. To će biti vrhunac mog rada i karijere.
Ne mogu biti deo porodice koja traži krivicu u žrtvama
* Zašto je porodica krila od vas ko vam je deda i zbog čega danas niste u kontaktu sa njima?
– Odlično pitanje. Ali nemam na njega odgovor. Sigurno da je bolje bilo da mi kažu nego da negiraju, ili, još gore, da ga veličaju, kao što su činili. A ja ne mogu biti deo porodice koja opravdava takve zločine i čak traži krivicu u žrtvama.
Dolazak u Srbiju
Rajner Hes dolazi u Srbiju povodom novosadske projekcije dugometražnog dokumentarnog filma „Enkel“, autora Aleksandra Reljića, rađenog u produkciji RTV Vojvodine, koja će se održati 10. maja u bioskopu Arena Cineplex, u 20 časova. Hes će u Srbiji boraviti od 9-11. maja, gde će se, između ostalog, sresti sa našim poznatim književnikom, novinarom i publicistom Ivanom Ivanjijem, koji je tokom Drugog svetskog rata preživeo koncentracione logore Aušvic i Buhenvald, kao i holokaust u Beogradu i Novosadsku raciju. Hes će 9. maja u Galeriji Matice Srpske, u organizaciji Hrišćanske ambasade Jerusalim (ICEJ), održati predavanje maturantima novosadskih gimnazija i studentima o holokaustu i ulozi njegovog dede Rudolfa Hesa u ovom stravičnom zločinu. Srešće se i sa predstavnicima Jevrejske opštine Novi Sad, a položiće i cveće na Spomenik žrtvama genocida na Starom Sajmištu, u Beogradu, na Spomenik „Porodica“ u Novom Sadu u čast žrtava zloglasne Novosadske racije, kao i ispred novosadske sinagoge gde su 26. aprila 1944. počele deportacije bačkih Jevreja u Aušvic, od kojih je u tom logoru stradalo preko 10.000.
Rudolf Hes
Rudolf Hes je bio nemački nacionalsocijalista, oficir SS, i od maja 1940. do novembra 1943. komandant koncentracionog logora Aušvic. NJemu se pripisuje brza izgradnja logora i primena gasa ciklon B u gasnim komorama. Dokazao se kao bezosećajan i nezainteresovan masovni ubica, retko se pojavljivao prilikom odabira ljudi koji će biti ubijeni u gasnim komorama. Bio je ponosan na činjenicu da je prvi počeo sa upotrebom gasa ciklona b. Za vreme njegove komande u Aušvicu je ubijeno oko dva i po miliona ljudi. Dok je Hes bio komandant u Aušvicu, nad zarobljenicima su vršena razna testiranja, sprovođena pod rukovodstvom Jozefa Mengelea. LJude se stavljali u komore pod pritiskom, smrzavani su, na njima su testirani razni lekovi, često su bili kastrirani i izloženi raznim drugim oblicima povređivanja i mučenja. Rudolf Hes je nakon zarobljavanja 2. marta 1946. godine predat poljskim vlastima. Suđeno mu je u Varšavi između 11. i 29. marta 1947. Ostao je veran nacističkoj ideologiji, nije pokazivao kajanje, a zločine je pravdao rečima da je samo radio svoj posao i izvršavao zadatke. Osuđen je na smrt i obešen 16. aprila 1947. godine.