Čini se da ova kompanija krajnje manipulativno ispituje minimum cene časa koji će biti prihvatljiv za ljude sa Balkana, kao posledica visoke stope nezaposlenosti visokoobrazovanih ljudi, nemogućnosti njihove prekvalifikacije ili nalaženja drugih poslova na tržištu rada. Osim toga, kvalifikovani profesori engleskog jezika dobijaju znatno nižu cenu časa samo zbog toga što žive u Bosni, Crnoj Gori, Srbiji, Kosovu, Makedoniji ili Hrvatskoj
BIBO je kompanija za online učenje jezika sa sedištem na Filipinima. Učenici su uglavnom iz azijskih zemalja (Japana, Tajvana, Tajlanda, Južne Koreje, Vijetnama, Indonezije), ali i Brazila, Rusije, Italije, Španije, Turske. Nastavnici su iz raznih evropskih zemalja, i cena časa varira u zavisnosti od zemlje prebivališta. Tokom prethodnih godina, nekoliko hiljada nastavnika engleskog jezika sa prostora bivše SFRJ počelo je da radi u BIBU. Ovaj tip posla je tipičan prekarni, tzv. „freelance“ posao, ali većini ovdašnjih ljudi je to jedini izvor prihoda, a neretko tako izdržavaju i porodicu.
Međutim, usled priliva jeftine radne snage, kompanija zarad profita neprestano angažuje nove ljude, ali po znatno nižoj ceni nego što je to bio slučaj prethodnih godina. Tako isti posao neko obavlja za 2 dolara, a neko za 1.2. Time se pokušava ispitati „minimum cene časa“ za koji će ljudi na periferiji kapitalizma, lišeni prava na bilo kakav posao i zaštitu, pristati da rade. Takođe, šalje se poruka da je svaki nastavnik zamenjiv, da je bitno samo u svakom trenutku imati što više onih koji su dostupni i koji će držati časove. Nastavnici rade pod velikim stresom. Učenici ih konstantno ocenjuju, a u slučaju loše ocene slede saslušavanja i razgovori sa menadžmentom. Učenici se privileguju i svaki njihov zahtev, čak iako je u pitanju čist hir, koristi se kao povod za razne provere nastavnika, koji, s druge strane, neretko trpe maltretman i potpuno su nezaštićeni. Za otkazane časove (usled problema sa internetom ili strujom) nastavnici se kažnjavaju novčano ili zaključavanjem rasporeda na određeni period, što može dovesti i do otkaza.
Nastavnici sa prostora bivše SFRJ pokušali su da se obrate rukovodstvu firme, najpre peticijom, a onda, stupivši u vikend-štrajkove, kako bi ispunili svoje zahteve: povećanje cene časa za sve i poboljšanje uslova rada. Ovo je priča o tome kako je tekao štrajk, koji su bili načini organizovanja i borbe, ali i priča o razočaranjima, problemima i iskustvima koja mogu biti značajna za neka buduća organizovanja i štrajkove. Razgovor sam vodila sa tri predavača (Teacher 1, 2 i 3) koji su najduže istrajali u borbi.
Ivana Maksić
Koliko dugo radite za Bibo? Zašto i u kom trenutku ste se odlučili za štrajk? Kako ste za njega saznali? Ko ga je i kako pokrenuo?
T1: Radim za Bibo već skoro dve godine. Za štrajk sam saznala preko društvenih mreža. Odlučila sam da podržim sve zahteve i doprinesem borbi.
T2: U Bibu sam nepune dve godine, a za štrajk sam saznala preko zahteva na skajpu, preko kog sam saznala za grupu na kojoj se učesnici organizuju.
T3: Za BIBO sam radio godinu dana i devet meseci. Za štrajk smo se odlučili glasanjem, nakon što se menadžment Biba oglušio o našu peticiju sa zahtevima za povećanje naknada, koju je potpisao veliki broj predavača. Čitavu akciju, još od same peticije, pokrenulo je nekoliko predavača, ali veoma brzo se uključio veliki broj drugih i formirana je posebna FB grupa za lakšu komunikaciju i organizaciju. Lično sam bio uključen od samog početka.
Kako je štrajk bio osmišljen i koliko mu se ljudi priključilo?
T1: Štrajk se sve vreme odvijao u legalnim okvirima (ne kršeći pravila ugovora). Dogovor štrajkača da bojkotuju rad vikendom (subotom i nedeljom) oslanja se na pravilo da svako za sebe može odabrati bilo koji slobodan dan u nedelji. Deluje kao da za većinu zaposlenih odluka da ne rade vikendom ne bi trebalo da bude velika žrtva ni napor. I tu dolazimo do glavnog paradoksa: u Bibu, kako zbog velike potražnje za časovima vikendom, tako i zbog raznih bonusa koje je u sklopu „lutrije“ moguće dobiti, većina nastavnika radi i subotom i nedeljom, nekada i po dvadeset časova. Na početku je broj štrajkača bio nekoliko stotina. Veliki odziv nas je naterao da poverujemo da će se štrajk omasoviti, i da je samo potrebno da svi čuju za njega.
T2: Štrajk je osmišljen veoma jednostavno. Ideja je bila da se bojkotuju vikendi jer je tad potražnja za časovima najveća. To ujedno ne krši ništa u ugovoru, pa je bio odličan način da se ukaže na značaj zaposlenih. U samom startu je bilo par stotina ljudi i to tokom tog prvog vikenda štrajka dalo odlične rezultate.
T3: Pošto mi nemamo minimum rada, već smo plaćeni honorarno, predavači su pozvani da bojkotuju rad vikendom, kada je najveća potražnja za časovima. Time smo hteli da direktno umanjimo profit firmi i napravimo pritisak i sa druge strane, od samih učenika, u nadi da će nas tada čuti i odreagovati na naše zahteve.
Šta se trenutno dešava sa štrajkom?
T1: Poslednji vikend kada sam učestvovala u štrajku bio je prvi vikend u martu, tada je, po rezultatima ankete koju postavljamo tokom štrajka glasalo oko 60 ljudi. Mislim da je broj štrajkača drastično opao, da su ljudi demotivisani, i predlozi za dalje delovanje uglavnom nailaze na ignorisanje i slab odziv.
T2: Ništa. Ljudi su izgubili motivaciju što zbog broja učesnika koji je počeo da se smanjuje, što zbog ignorisanja kompanije pokušaja da otvorimo dijalog po pitanju zahteva. Trenutno ne postoji interesovanje da se bilo šta preduzima po tom pitanju.
T3: Ja sam pre nekoliko meseci dobio otkaz, tako da nisam siguran šta se sada dešava, ali mislim da se štrajk ugasio.
Koji su glavni zahtevi štrajkača?
T1: Povećanje cene rada na 3 dolara, odnosno jednaka cena časa za sve nastavnike, bez obzira kada su počeli da rade. Svi smo imali ista testiranja, iste zahteve prilikom regrutovanja i potpisivanja ugovora, tako da je naknadno smanjivanje cene časa potpuno nepravedno za naše kolege koji sada počinju da rade. Čini se da ova kompanija krajnje manipulativno ispituje sve niži minimum cene časa koji će i dalje biti prihvatljiv za ljude sa Balkana, kao posledica visoke stope nezaposlenosti visokoobrazovanih ljudi, nemogućnosti njihove prekvalifikacije ili nalaženja drugih poslova na tržištu rada. Da ne pominjemo činjenicu da kvalifikovani profesori engleskog koji se ni po čemu ne razlikuju od profesora jezika u drugim zemljama, dobijaju znatno manju cenu časa samo zbog činjenice da žive u Bosni, Crnoj Gori, Srbiji, Kosovu, Makedoniji ili Hrvatskoj.
T2: Glavni zahtev je povećanje cene rada i njeno izjednačavanje, jer je postepeno obaranje cene rada za sve koji se priključuju počelo da dovodi u nezavidan položaj sve one koji su se zaposlili u poslednjem periodu. Čak i kada uzmemo u obzir da svako ko krene da radi ne treba da ima istu cenu časa kao oni koji rade već nekoliko godina, i dalje je poenta da se izborimo bar za povećanje koje bi usledilo vremenom. Takođe, ideja je bila da se poboljšaju opšti uslovi i poveća zaštita nastavnika od nedoličnog ponašanja učenika. To je veoma važno jer je je tretman kompanije prema nastavnicima skandalozan baš koliko i poslednja cena rada kojom sustižemo Filipince koji su plaćeni ceo jedan dolar. Ali, nažalost, nije bilo uspeha.
T3: Iako su problemi mnogi, zahteve smo sveli na dva ključna: izjednačavanje nadoknada po obavljenom času za sve predavače (jer su ljudi radili isti posao za različite pare, samo u zavisnosti od toga kada su potpisali ugovor), i povećanje cene časa.
Koja i kakva je uloga društvenih mreža bila tokom ovog štrajka?
T1: Ogromna, za širenje informacija, donošenje odluka, solidarnost i podršku. Kao negativnu stranu pomenula bih činjenicu da u najmnogobrojnijoj grupi ima i predstavnika TS-a (Teacher Support), tako da su oni vrlo često mogli da prate određene štrajkače i da ih ubrzo potom zovu i ucenjuju. Meni se desilo da su me zvali zbog dva otkazana časa u rasponu od dva meseca i rekli mi da broj otkazanih časova mora biti ispod 1% (iako je ranije bila priča da je ispod 3%), tako da su mi odredili da održim još 80 časova za preostalih 10 dana. To je bilo u najmanju ruku čudno, s obzirom na to da nam nikakva norma u smislu održanih broja časova na dnevnoj, nedeljnoj ili mesečnoj bazi ne stoji u ugovoru.
T2: Presudna. U svakom smislu a naročito onom praktičnom. S obzirom na to da Bibo zapošljava ljude s područja cele bivše SFRJ, nije bilo govora o bilo kakvom drugom vidu komunikacije. Društvene mreže su bile jedini način da oni koji žele budu uključeni, prate priču u realnom vremenu i doprinesu sugestijama. S druge strane, onoliko koliko je otvorila mogućnosti za organizovanje, toliko je isto tako i služila kao kamen spoticanja jer omogućava pristup onima koji ne žele da štrajk uspe, kao i onima koji su iskoristili neke postupke pojedinaca na grupi, protiv zaposlenih. Na kraju, samo prisustvo na fb pojedinih članova i njihova uloga administratora u grupi u kojoj se razmenjuju mišljenja na temu štrajka, koštalo ih je gubitka posla.
T3: Uloga društvenih mreža je bila ključna, jer su nam već postojeće grupe na FB (kao i nove, koje smo sami formirali), bile jedino mesto koje okuplja predavače u većem broju. Nažalost, ni ovako nismo uspeli da dopremo do svih predavača, jer nisu svi uključeni u društvene mreže i već postojeće grupe na njima.
Da li ste bili zadovoljni odzivom ljudi?
T1: Nisam. I dalje se pitam da li je moguće da su najveću žrtvu opet podneli onima kojima je dinar zarađen u Bibu egzistencijalno najpotrebniji. Posebno su me iznenadili opušteni predlozi tipa: „ja ne mogu vikendom, hajde da odaberemo neki drugi dan za štrajk.“ Ti zahtevi su dolazili od ljudi koji vikendom rekreativno drže časove, koji imaju stalne poslove ali im taj dodatni honorar dobro dođe. Umesto da oni imaju razumevanja za ljude koji nemaju izbor i koji na kraju iznose čitav teret borbe na svojim plećima, doveli su do obrnute situacije, da ugroženi pregovaraju oko nerealnih zahteva koji bi u praksi bili potpuno neefikasni.
T2: U pocetku je bilo veoma obećavajuće. Ljudi su se spremno i rado odazvali jer su uvideli potrebu za jednom ovakvom akcijom. Ubrzo nakon toga, broj je krenuo da opada usled više faktora. Bili su demotivisani izostajanjem rezultata, nespremnošću drugih kolega da učestvuju i na kraju jedan deo uspešno zastrašen usled nekoliko otkaza koji su nastupili kao posledica štrajka. Krenulo se sa par stotina, broj za koji smo se nadali da ce se uvećavati. Umesto toga, desilo se suprotno.
T3: U početku je odziv bio obećavajuć. Prvu peticiju je potpisalo oko 900 ljudi, od oko 2500 zaposlenih iz Ex-Yu zemalja. Sam štrajk je imao nešto slabiji odziv, sa oko 300 predavača prvog vikenda, dok se taj broj kasnije smanjio na oko 50ak redovnih štrajkača, sa par povremenih iskoka na 100-200 ljudi. To svakako nije bio dovoljan broj da se nešto postigne, ali definitivno veći od mojih očekivanja, jer je sve organizovano prilično spontano i sa vrlo malo resursa.
Kojim metodama ste se služili tokom štrajka kako biste privukli i obavestili ljude, kao i kako biste izneli svoje zahteve?
T1: Uglavnom je to bio prostor društvenih mreža. Takođe sam lično obavestila ljude za koje znam da su uključeni u ovaj posao. Učestvovala sam u pisanju nekih mejlova (nakon peticije koju je potpisalo hiljadu nastavnika sa teritorije bivše SFRJ) kojima smo pokušali da izložimo svoje zahteve menadžmentu.
T2: Koristili smo dostupne metode preko društvenih mreža i grupa koje okupljaju online nastavnike s ovih prostora. Jedan deo nastavnika je saznao preko skajpa i pretpostavljamo manji broj tako sto je čuo od nekog.
T3: Prvenstveno smo pokušali da privučemo ljude koji su bili učlanjeni u najveću FB grupu koja okuplja online predavače sa Ex-Yu prostora. Odatle je sve i krenulo, tu su pravljena prva glasanja i pisane prve peticije. Pisali smo tekstove, pravili mimove, glasanja, vodili rasprave i sve ostalo što je moguće raditi na društvenoj mreži. Kasnije je bilo i individualnih akcija, na primer slanje pojedinačnih poruka na Skype naloge svih zaposlenih iz regiona, u kojima su pozvani da se priključe novonastaloj FB grupi za organizaciju predavača i koordinaciju u borbi za bolje uslove rada. Zahteve smo iznosili direktno kompaniji, putem e-mail-a.
Da li je bilo izvodljivo sprovesti princip direktne demokratije tokom štrajka kao načina zajedničkog donošenja odluka?
T1: Postojali su uslovi da se tako nešto uradi. U jednom trenutku je delovalo da ćemo zahtevima nešto uspeti, kao i da će mnošto predloga uroditi plodom. Pasivnost ljudi kočila je donošenje odluka. Sve je moralo da se radi nategnuto. Naravno, mnogima je ovo prvo iskustvo organizovane borbe, svakog trena, svakog dana mora se podizati i održavati borbeni moral, a to danas nije lako.
T2: Nisam sigurna koliko je to realno i izvodljivo, barem u slučaju o kom govorimo ovde. Susreli smo se sa mnogim problemima u samoj organizaciji i bilo je teško ujediniti one koji nisu mogli da se usaglase oko toga šta je tačno cilj štrajka. Mnogi su svoje motive stavljali iznad većine. Mislim da društvene mreže u ovom slučaju omogućavaju taj princip do izvesne mere ali ne u potpunosti. Naročito kad je u pitanju donošenje odluka.
T3: Direktna demokratija se odlično pokazala, iznošene su razne ideje, i lako smo donosili odluke. Svi su je odmah prihvatili kao prirodni princip funkcionisanja i oko toga se praktično niko nije bunio.
Da li postoji poseban rizik koji ste preuzeli na sebe kako biste dali svoj doprinos u borbi? Dajte primer.
T1: Nikakav poseban ulog nije bilo ne raditi vikendom. Međutim, u jednom periodu mi je zbog nedovoljnog broja časova, lošeg bookinga usled restrikcija i zaključavanja rasporeda, postalo teško da žrtvujem časove vikendom, ali sam bila čvrsta i istrajna u odluci da ne gledam svoj trenutni interes već potencijalno ostvarivanje dobrobiti za sve radnike.
T2: Svako ko je uzeo učešće u ovom štrajku preuzeo je određeni rizik. Iako moram da istaknem, metod koji smo izabrali da izrazimo protest je sasvim legitiman i u skladu sa našim ugovorima. Mi nismo u obavezi da držimo časove određenim danima i samim tim smo bili slobodni da se usaglasmo oko nedržanja časova vikendom. Nijedna tačka ugovora koji smo svi potpisali, nije prekršena. Samim tim, svi koji na taj način štrajkuju bi trebalo da su bezbedni. To se nažalost pokazalo kao netačno, kad smo shvatili da se grupa i te kako prati, da se proveravaju službeni skype profili onih koji imaju ulogu administratora i da ničiji posao nije siguran ni u jednom trenutku.
T3: Praktično su svi koji su na toj velikoj Ex-Yu FB grupi učestvovali u diskusijama vezanim za štrajk na sebe preuzeli rizik, jer su u grupi bili prisutni i ljudi iz menadžmenta firme. Nekoliko ljudi, uključujući mene, je dobilo otkaz zbog povezanosti sa organizacijom štrajka i sa već spomenutom grupom koju smo za te potrebe napravili, a nakon akcije obaveštavanja predavača putem skajpa, kao i nakon objave teksta o samom štrajku od strane ASI-ja. Drugi su dobili otkaz zato što su štrajk spomenuli svojim učenicima. Sve ovo nam govori da se BIBO upravo najviše plaši da štrajkači ne dopru do većeg broja predavača, do samih mušterija kao i šire javnosti.
Kako biste opisali mrežu solidarnosti koju ste pokušali da izgradite i zadržite tokom štrajka kao i činjenicu da su upravo ljudi sa prostora bivše SFRJ i Balkana pokrenuli štrajk?
T1: U početku mreža solidarnosti je delovala jako. Bilo je logično da se zemlje bivše SFRJ udruže u štrajku jer su online nastavnici iz tih zemalja najniže plaćeni, a najmnogobrojniji. Priliv tolike radne snage je i doveo do postepenog smanjivanja cene časa. Zajednički jezik takođe je trebalo da omogući bolje povezivanje i razumevanje.
T2: Nisam iznenađena solidarnošću. Pokazali smo da bez obzira na državu iz koje je nastavnik, uvek postoje pojedinci koji su spremni da se založe za ono što je ispravno i krajnje nesebično preuzmu određeni rizik. I to ne čak isključivo u svoje ime, već prvenstveno u ime svih drugih koji su u istoj, ako ne i goroj situaciji nego oni sami. To što su ljudi odavde pokrenuli priču nije iznenađujuće jer nas, pored Filipinaca, u kompaniji ima najviše. Bilo je samo pitanje vremena kad će neko primetiti ovaj jezivi trend smanjenja zarade za sve nove koji dolaze i odreagovati, pokrećući inicijativu poput ove.
T3: Ljudi su još i pre početka štrajka bili koliko toliko povezani u okviru FB grupe Ex-Yu teachers, pomagali su jedni drugima u rešavanju raznih problema vezanih za posao, otkazivanju časova, problemima sa materijalima, sa menadžmentom firme, i slično. Međutim, kao što sam već pomenuo, tu je bilo i dosta drugih stvari i diskusija. Neposredno pre, kao i tokom štrajka, napravili smo i tu drugu grupu sa idejom lakše koordinacije, ali takođe i pomoći i savetovanja. Solidarnost i međusobna podrška među štrajkačima su bili dosta izraženi i nacionalne razlike nisu predstavljale nikakav problem. Svi govorimo isti jezik, živimo u sličnim uslovima na periferiji kapitalizma, proživljavamo slične probleme i stoga nam je bilo lako da se razumemo.
Koja su vaša najveća razočaranja i u čemu ste videli glavni razlog za „neuspeh“ štrajka?
T1: Najveći poraz je bilo trošenje energije na međusobne razmirice i rasprave po grupama, umesto na intenziviranje borbe i pokušaj učvršćivanja solidarnosti. Tim pre što niko od nastavnika nije bio uslovljavan štrajkom, već je svako mogao da odabere da li će štrajku pristupiti ili ne, da li će to uraditi ovog vikenda ili narednog. Svaki vid podrške, pa i simbolične u vršenju pritiska na kompaniju, bio je dobrodošao i značajan. Iznenađujuć je bio broj ljudi koji su sve vreme pokušavali da nas ubede kako to nema baš nikakvog smisla, kako zapravo nema razloga da se bunimo, jer to nije ništa niža cena rada od prosečne nadnice ili dnevnice na ovim prostorima. Neki su potpuno oportunistički čitav štrajk okrenuli u svoju korist, radeći upravo vikendom kada je booking bio skoro 100%.
T2: Malodušnost i cinizam. Ništa drugo. Ne samo opšta nezainteresovanost pojedinih ljudi da učestvuju, već neverovatna količina volje i energije da odgovaraju svoje kolege od učešća ismevajući celu priču i omalovažavajuci napor koji se pravi i ideju iza njega. Mogu da razumem da se neko ne nalazi pogođenim u celoj priči i da ne vidi potrebu da bude deo štrajka. Ono što ne razumem je potreba da se uporno i istrajno oglašavaju svaki put kad se nešto predloži ili pokrene, ne nudeći ništa sem cinizma i podrugljivosti. Činjenica da su naši mladi i obrazovani ljudi toliko sigurni u model po kom ako si pristao na nešto, nemaš prava da se legitimnim sredstvima boriš za nešto bolje, krajnje je obeshrabrujuća. Sama logika kojom se mnogi vode je zabrinjavajuća: ako si part time zaposleni nemaš prava da se buniš, iako gomila ljudi radi ovo full time i od ovoga živi, bez ikakve zaštite, osiguranja. Prosto, to je posao koji danas imaš-sutra nemaš. Nasuprot pogrešnom uverenju pojedinih studenata , u ovoj kompaniji rade i ljudi od 30 pa i od 40 godina a ima nekolicina i od 50; dakle, nisu u pitanju samo studenti kojima je ovo zgodan način da uzmu džeparac. Ta logika da ako misliš da su ti prava ugrožena treba da odeš, a ni da ne probaš da se izboriš za bolje samo je oličenje sistema u kom živimo, gde smo svedeni na sirotinju i sve može za sitne pare. Meni lično, najgori utisak je ostavila činjenica da oni koji bi trebalo da imaju najviše energije i volje da podrže ono što je borba za njihova prava, mladi ljudi koji imaju oko 20 godina, umesto toga koriste svaku priliku da podsete svoje kolege koliko je uzaludno, glupo i beskorisno preduzimati bilo šta. Kao i to što pojedine nedopustive okolnosti s kojima se susreću na poslu i koje nisu u opisu njihovih dužnosti, pravdaju time što su plaćeni. To je poražavajuće.
T3: Najveći problem, zbog koga sam štrajk i nije do kraja uspeo, jeste što nikada nismo dostigli tu neku kritičnu cifru. Ljudi se nisu uključivali, da li iz straha da ne izgube posao, da li samo da bi iskoristili situaciju da imaju više časova u tom periodu, da li iz sumnje da je sve to samo gubljenje vremena, ne shvatajući da iako dobiju neke kratkoročne benefite, na duže staze se samo sve više ukopavaju i dozvoljavaju firmi da nam dodatno pogoršava uslove rada. Nema te klasne svesti, već gledaju samo kako da sebe izvuku. Međutim, to je i razumljivo, jer su uslovi života na ovim prostorima dosta teški i pod konstantnim smo pritiskom neoliberalne ideologije koja nam govori kako moramo međusobno da se borimo za komad hleba. Ono što je mene najviše razočaralo jeste postojanje pojedinih ljudi koji su konstantno ulagali svoju energiju da obeshrabre predavače od bilo kakvog organizovanja i borbe za svoja prava. Čak su se i javno radovali svakom neuspehu i ismevali ljude kada dobiju otkaz, budu zakinuti za deo plate i slično, uz komentare tipa: ‘Haha, tako vam je kad štrajkujete’.
Šta za vas znači iskustvo ove borbe? Da li vas je ohrabrila ili obeshrabrila?
T1: Svako učešće u borbi podrazumeva rizik i neizvestan ishod. U tome je lepota. Ovo iskustvo me je naučilo mnogo čemu – uzbuđeni ste jer se nešto dešava, pokušavate da promenite uslove, učestvujete u nečemo što vas se tiče, učite se na greškama, zabludama, pobeđujete strahove.
T2: Samo je pokazalo da su neke pojave i ljudske osobine večite, kad god dođe makar do minimalnih previranja. Uprkos brojnim trenutnim obeshrabrujućim trenucima i trenutnom neuspehu, sve do sada je samo dodatno učvrstilo verovanje i ubeđenje iza kog sam uvek stajala, a to je da se ne sme ćutati i saginjati glava pred ovakvim stvarima, dokle god svi imamo sredstva za borbu na raspolaganju. U praksi se pokazala važnost organizacije i jasno definisanog cilja iza kog svi moraju stati kao i strpljenja i istrajnosti u suočavanju s preprekama. Dakle, opšta mesta. Delimično sam obeshrabrena talasom mazohizma, nekolegijalnosti, i malodušnosti koje sam imala prilike da primetim, ali pred takvim stvarima se ne treba povlačiti. lsto tako treba biti realan i priznati da uprkos trudu i željama, nešto jeste postalo uzaludno usled nedostatka podrške. Barem za sad.
T3: Za mene lično je ovo ogromno iskustvo, koje me više ohrabrilo nego obeshrabrilo. Svakako da mi je raspoloženje variralo tokom nedelja organizovanja i štrajka, zavisno od pojedinačnih događaja, ali generalno je među učesnicima vladala neka vrsta euforije, jer smo radili iskreno i pravično. Iako nismo uspeli da postignemo svoj prvobitni cilj, pokazali smo da za jako kratko vreme možemo da se organizujemo u velikom broju, i da stvorimo pritisak na koji je kompanija primorana da reaguje. Jasno je da taj pritisak nije bio dovoljan da bi stvar prevagnula u našu korist, ali nadam se da će svim učesnicima, kao i posmatračima, ovo biti ohrabrenje i smernica za borbu u budućnosti. Jedino samoorganizovanjem i konkretnim zahtevima i akcijama možemo da popravimo svoj položaj, molbe i individualne žalbe su pričanje u zid.
Neki ljudi ovaj posao doživljavaju kao dobru priliku da zarade nešto „sa strane“, dok su drugi prinuđeni da od tog novca plaćaju stan i sve troškove, a neretko izdržavaju i porodicu. Kako između ovako različitih pozicija nađu najmanji zajednički imenitelj borbe s obzirom da ulozi nisu isti?
T1: Gledati opšte dobro iznad individualnog dobra i trenutne koristi, uprkos surovoj kompetitivnosti, trci i atomiziranosti. Možda mi je trenutno dobro, ali ako se stavim u kožu onog koji vikendom za šaku dolara presedi dvadeset sati ispred laptopa, ne vidi odmora, ljudi, ni sunca, ako postanem svesna da to može sutra postati i moja pozicija, ako postanem svesna da minimalni napor i podrška može mnogo značiti kolegama, to je već korak ka nalaženju zajedničkog imenitelja naše borbe.
T2:Vrlo teško, jer su navedene situacije dijametralno različite. Ono što bi u teoriji trebalo da bude zajednički imenilac, a to su uslovi koji su daleko od sjajnih, u realnosti nije ni približno dovoljno da ljude stavi na istu stranu i učini da shvate da je i njihova dobrobit u pitanju. Svi ti problemi prosto nisu bili ni blizu da motivišu pojedine kojima je ovo zarada sa strane da učestvuju i podrže kolege, čak i kad su bili u mogućnosti to da učine, jer uvek ima i onih koji nisu bili u toj prilici.
T3: Pa to bi trebalo da je vrlo prosto, jer iako ulozi nisu isti, benefit jeste. Svakako ne mogu svi da budu otpušteni, a kada bi se svi solidarno uključili u borbu, svi bi imali koristi, jer su se zahtevi odnosili na sve zaposlene. Svima bi se povećala cena časa, te bi i onima koji zarađuju nešto ‘sa strane’ i onima koji od ovoga žive bilo lakše. Među samim štrajkačima je bilo i jednih i drugih.
Da li su postojale neke metode zastrašivanja tokom trajanja štrajka?
T1: Jedan kolega je dobio otkaz samo zato što je bio koordinator i admin grupe na kojoj smo se okupljali, razmatrali predloge i glasali. Bilo je jasno da ukoliko reše nekog da otpuste, naći će bilo koji razlog za to. Čest razlog za otpuštanja bilo je i javno širenje informacija o načinima poslovanja kompanije.
T2: Davanje otkaza što je školski primer zastrašivanja. Istovremeno mi je i za očekivati i neverovatno da su metodi poput davanja otkaza neuništivi a bogami i prilično efektni, što se dalo osetiti ubrzo nakon davanja otkaza jer se broj ljudi koji su bojkotovali vikende vidno smanjio. Suvišno je reći koliko je ta odluka bila sramna, a objašnjenje koje je dato neargumentovano.
T3: Pre svega je to bilo tih nekoliko otpuštanja, sa ciljem da nam se pokaže da smo svi zamenljivi.
Koje su glavne kočnice ili mehanizmi koji ljude sprečavaju da se upuste u borbu? Da li zaista treba poverovati da je većina ljudi naprosto zadovoljna datim uslovima rada?
T1: Veliki broj ljudi zaista jeste zadovoljan. Ali viđali smo i radnike koji rade za još manje novca, pa će reći da su zadovoljni. Ponoviću, razumem ljude koji ne žele da budu deo borbe i koji ne misle da treba raditi na boljim uslovima rada; međutim, njihove sabotaže, bavljenje štrajkačima, analiziranje štrajka ukazuje na određen vid potrebe da se sve pasivizira, kao da bilo kakav otpor njih same ugrožava i dovodi u potencijalnu opasnost. To je onda veliki problem.
T2: Tu je više stvari u igri. Svi radimo po cenama koje su bile aktuelne kad smo potpisivali ugovore, pa tako neki rade za manje a neki za malo više. Ima onih koji rade po višoj ceni i prosto se ne osećaju ugroženim kao oni koji rade po poslednjoj, najnižoj. Samim tim, uopšte ne osećaju potrebu da budu deo bilo kakvog štrajka jer su zadovoljni. Ali to nije veliki broj ljudi. Ne verujem da je većina zadovoljna jer sve cene po kojima radimo su niže od svih drugih online škola i situacije kojima smo ponekad izloženi usled politike kompanije da podilazi učenicima, a nastavnike kažnjava, znaju biti nepodnošljive. Iako se jedan broj ljudi nedvoslmisleno izjasnio kako im odgovara cena za koju rade. Problem je što čak i u takvoj situaciji dolazi do izražaja pomirljivost i opšta malodušnost. Ono što uvek sprečava ili otežava borbu je strah ili oklevanje. Nakon davanja otkaza, ljudi prosto nisu hteli da se i njima isto desi, a opet bilo je onih koji nisu hteli da gube dodatnu zaradu vikendom pa su imali malo praktičnije razloge koji su ih sprečavali.
T3: Pa teško da su zadovoljni. Iako su uslovi rada na ovom poslu mnogo bolji od onih na prosečnim poslovima kao što su rad u trgovinskim objektima, fabrikama i slično, i dalje su daleko od dobrih. Po mom mišljenju su glavne kočnice, kao što sam već naveo, strah, nepoverenje da se išta može postići, i taj individualizam koji nam plasira neoliberalna ideologija, koj tera ljude da se međusobno takmiče za ‘ostatke’ koje nam šefovi bacaju.
Koje je opravdanje firme za konstantno obaranje cene časa? Imate li podatke koliko je ona opala od trenutka kada ste počeli da radite?
T1: Znam da su neki nastavnici koji su pre otprilike tri godine počeli sa radom dobijali 2.5 dolara po času. U mom ugovoru koji sam potpisala pre dve godine stoji 1,8 dolara. Međutim, trend opadanja se nastavlja, i koliko vidim sada je cena časa 1,4 dolara. Kompanija nema nikakvo objašnjenje, niti se radi o nekom transparentnom pravilu što znači da je po sredi klasičan oblik maksimalne ekploatacije radne snage kroz oprobavanje smanjene cene časa.
T2: Ono što svi znamo je da je kompanija kad je zapošljavala pre 3 godine placala cas 2.5$ i da je cena u međuvremenu postepeno pala na 1.4$ , što je inače i aktuelna cena po kojoj rade svi koji su se zaposlili u poslednjem periodu. To možda izgleda kao neznatan pad, ali na veliki broj časova razlika je više nego osetna, pa će tako ljudi koji rade isti posao i u istim uslovima biti plaćeni različito, samo na osnovu toga kada su počeli s radom, a ne na osnovu kvaliteta rada ili nekog drugog legitimnog krtiterijuma. Sama firma nikad nije dala objašnjenje za konstantno obaranje cene.
T3: Pa opravdanja nema, jer je firma u poziciji moći u odnosu na sve nas i nema šta da nam se pravda. Ali razlog koji im to omogućava je vrlo jasan: u Srbiji, kao i na celom Balkanu, pa i ostatku Evrope nezaposlenost je ogromna, sve više ljudi saznaje za njih i pokušava da se zaposli, i kako imaju veći priliv prijava, mogu da obore cene i da i dalje imaju dovoljno zaposlenih. Krenuli su sa neke cifre od 2$ po času neposredno pre nego što sam ja počeo da radim (ja sam zaposlen za 1.8$ po času), a čuo sam da su nedavno dotakli novo dno od 1.2$. Opipavaju gde je granica i dokle god budu imali dovoljno novih prijava obaraće cenu rada.
Osim niske cene časa, postoji li još nešto što smatrate neprihvatljivim, a odnosi se na način poslovanja ove firme?
T1: Maltretman od strane učenika koji ni na koji način nisu sankcionisani čak i u situacijama kada vređaju nastavnike, ponašaju se nedolično ili seksualno iživljavaju. Kada nastavnici ukažu na taj problem, menadžment ih upozorava na to da ne mogu da biraju učenike, da budu ljubazni i „profesionalni“. Ili daju savet tipa „ne može vam ništa, ne može vas dodirnuti“, čime se stavlja do znanja da sve što se dešava preko kamera nikako ne može da se podvede pod kategoriju stvarnog zlostavljanja, čak i kada podrazumeva izrazito neprijatne situacije.
T2: Firma za koju radimo pokriva ogromno tržište i veoma je atraktivna zbog niske cene usluga. Kao takva maksimalno podilazi klijentima/učenicima i njihovo neretko bahato i problematično ponašanje ne sankcioniše nikad, dok, suprotno tome, nastavnike provlači kroz proces pravdanja, penala i ne pruža im ni minimalnu zaštitu od nasrtljivih pojedinica. Takvi pojedinci mahom koriste usluge kompanije da bi sebi omogućili pola sata – sat nesmetanog iživljavanja. Svega toga je kompanija svesna, ali pošto smo potrošna roba, akcenat je na zadovoljstvu klijenata po svaku cenu, a o osnovnoj podršci zaposlenom se ne vodi računa. Iako je svačije iskustvo drugačije, postoje mnogi primeri koji su se pokazali kao opšta mesta. Od ljudi (učenika) koji se verbalno iživljavaju na vama, koji viču, vređaju, pa do onih sa očiglednim mentalnim problemima, koji se ponašaju krajnje čudno i zabrinjavajuće. Najgori i najređi su slučajevi gde se ima posla sa seksualnim manijacima različitih profila. Jedino što je gore od takvih časova je što su nastavnici (pre svega nastavnice) veoma ograničene po pitanju toga kako mogu da reaguju u takvim situacijima (be professional, stay calm), a kompanija nikad ne reaguje na prijave. Ni u jednom od navedenih slučajeva, kompanija nije reagovala na prijave nastavnika i izveštaje koji se odnose na problematično ponašanje učenika i nijedan od takvih klijenata nikad nije udaljen niti sankcionisan. Nastavnici su prepušteni sami sebi uz jasna upozorenja i ograničenja kako smeju da se ponašaju i ophode.
T3: Naravno, užasan odnos menadžmenta, moto „mušterija je uvek u pravu“ gde se radnik ne poštuje, a učenicima je bukvalno sve dozvoljeno, nepostojanje plaćenih odmora i bilo kakvog osiguranja, jer mi nismo zaista ‘zaposleni’ već smo pod ugovorom kao nekakvi saradnici, to što možemo da dobijemo otkaz kad god i bez realnog osnova, i razne druge stvari. Ali zbog teške materijalne situacije, ekonomski problemi padaju u prvi plan.
Firma je odbila dijalog na temu povećanja i izjednačavanja cene časa. Postoje li neke druge olakšice ili bonusi za nastavnike koji održavaju status quo? O čemu se radi?
T1: Bonusi za rad vikendom tipa – ako otvorite u subotu 15 časova, a u subotu 20 i nemate nijedan otkazan čas, „kandidujete se“ da vas izvuku u „lutriji“ gde ćete osvojiti 10 ili 15 dolara. To znači 15-20 sati rada za vikend, besomučnog iscrpljivanja za neku minimalnu nagradu.
T2: Bonusi su zgodan način da se zabašuri činjenica da nas plaćaju mizerno. I to veoma dobro pali jer veliki broj mladih ljudi koji su na fakultetu i koji imaju zanemarljivo ili nikakvo radno iskustvo van ovog posla, misle da je to prilika koju ne treba propuštati i bukvalno poklon kom se u zube ne gleda. Bonusi su kao i cena rada poceli da se smanjuju. Pa sad umesto nekadašnjih 25 $ koje bi nastavnik dobijao za određen broj održanih časova u nekom vremenskom roku, sad sledi 10$. Neko vreme su bile aktuelne i “lutrije” gde nastavnik treba da otvori veliki broj časova za dan ili dva (uglavnom su to subota i nedelja) a zauzvrat dobija priliku da učestvuje u lutriji gde će njih, recimo, deset na kraju dobiti po 20ak ili 15ak dolara (ranije je ta suma bila 30-40 dolara). Ako znate da će sve te dodatne časove otvoriti na stotine nastavnika, jasno je koliki je dobitak firme jer time dobija priliku da stekne nove učenike u zamenu za par stotina dolara koje će potrošiti na ‘lutriji’. Ti bonusi su najprimamljiviji naravno onima koji rade za najnižu cenu jer im omogućava ‘dodatnu zaradu’. S obzirom na to da nastavnik mora da otvori veliki broj časova u jednom danu ili tokom dva dana, suma od 10$ koja se nudi kao ‘bonus’ je apsolutno smešna. Ujedno bonusi kao takvi su duplo korisni za kompaniju, jer omogućavaju povećan broj časova i usluge u periodu kad je potražnja najveća, a da pri tom ne dižu cenu rada za nastavnike. Time imaju dve muve jednim udarcem: više prilike za sticanje novih klijenata + profit i držanje zaposlenih ispod minimalne cene rada istovremeno
T3: Postoje, to su ti vikend bonusi i lutrije. Ukratko, to izgleda ovako: radite vikendom otprilike 10ak sati dnevno i dobijete dodatnih 10-20 dolara. Tako je bar izgledalo u početku, kasnije se to pretvorilo u još veće ludilo, gde umesto da dobijete te pare, samo dobijete tiket za lutriju, pa oni onda izvlače na primer 30 ili 50 učesnika koji će dobiti taj bonus. Tu postoje različite varijacije, ali je suština u glavnom ista.
Svedoci smo da sve tekovine radničke borbe danas padaju u vodu. Ljudi rade po 12-13h časova dnevno, noću, pod pojačanim pritiskom, bez mogućnosti organizovanja i pobune. Koja je onda budućnost i šansa da se štrajkovima i radikalnim metodama borbe nešto učini i kako?
T1: Štrajk, štrajk i samo štrajk. Organizovana borba.
T2: Kao što je davanje otkaza neretko efektna metoda zastrašivanja, tako je i štrajk jedini način da se zaposleni izbore za bolje uslove rada. Kompanijama nikad neće manjkati kreativnosti u osmišljavanju metoda držanja zaposlenih pod kontrolom i zavođenja poslušnosti. I opet sve je to nebitno jednom kad se ispolji volja i rešenost zaposlenih da ustanu protiv toga. Bojkot je više nego efektan način da se ostvare prava koja izostaju. Ali da bi bio efektan, preduslov je posedovanje svesti o pravima i njihovom ugrožavanju. To nažalost ovde nije bio slučaj.
T3: Pa to je jedina šansa. Upravo ti, sve gori uslovi i sve lošija pozicija treba da budu pokretač radnika na organizovanje i borbu. Vidimo kako nam država i pravni sistem večito rade iza leđa, a u interesu krupnog kapitala koji nas izrabljuje. Izbori, peticije, molbe, žalbe, ne donose ništa, već čine da se naša pozicija samo pogoršava. Pritisak je sve veći i balon će jednom morati da pukne. Ali mi na to pucanje moramo da budemo spremni. Nije dovoljno da štrajkujemo (iako nam je to sjajno oružje), moramo da stvorimo čvrstu organizaciju, mrežu direktnodemokratskih sindikata i da putem njih koordinišemo svoju borbu. Naravno, solidarnost je neophodna da bi smo lakše prebrodili te teške uslove i pomogli onima kojima je najteže i koji možda nisu u mogućnosti da se trenutno direktno upuste u borbu.
Da li pravite razliku između klasične proleterske (radničke) pozicije i prekarske pozicije? Da li treba dati prednost sličnostima ili (ionako skliskim) razlikama?
T1: Ne pravim razliku. Oni koji to rade pokušavaju da razjedine već oslabljen radnički front borbe.
T2: Trenutno mislim da nema velike razlike jer bilo kakva ideja o bar privremeno sigurnom zaposlenju u gomili profesija mrtva. Svi smo zamenljivi i to nam je zajedničko. Prednost treba dati sličnostima, jer samo tako možemo upoređivati iskustva i iz njih nešto naučiti. Barem tamo gde postoji volja da se dela u korist svih zaposlenih. Razlike su ionako postale minorne.
T3: Razlika mi nije jasna.