Jednom je pao, a bezbroj puta rušio – Mate Parlov. Najveći bokser bivše Jugoslavije, amaterski, olimpijski i profesionalni prvak sveta.
Rođeni Imoćanin, a stanovnik Pule, ugostitelj, ljubitelj i poznavalac poezije i čovek koji je rekao kako ne može da bude nacionalista jer je bio sportista i prvak sveta. Donosimo vam jedan od poslednjih intervjua koji je dao “nežni grubijan” Mate Parlov, najveći jugoslovenski bokser svih vremena, koji je preminuo krajem jula 2008. godine.
U kafiću “Mate” u centru Pule nema bogzna kakvih relikvija, tek kamena “Zlatna rukavica” po kojoj je izliven trofej koji je vlasnik i najveći bokser u SFRJ osvojio dva puta, jedan zlatni tanjir dodeljen prvaku Evrope, i uljani portret šampiona u rukavicama.
Parlov je osvojio još i zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine, bio je amaterski i profesionalni prvak sveta u teškoj kategoriji ’78, sedam puta balkanski prvak, itd.
Diplomirao je ekonomiju i dogurao do zadnjeg ispita na postdiplomskim studijama, ali njega je od svega toga zanimao jedino njegov kafanski svet, gde je istovremeno pio i pričao, služio i pevao.
“Ovo shvatam više kao prijateljsko druženje nego kao posao. Moji redovni gosti dolaze ovde zbog mene, svakodnevno i obično su to sportski obožavatelji. Tako da malo i popričamo, a ja radim. Dobro je i zbog fizičkog zdravlja.”
Kafić dobar za fizičko zdravlje?
“Pa da. Malo sednem, malo prohodam, malo stojim za šankom. Šta bi’ doma? Fotelja ili kauč i televizor? Pa, ja sam uložio napora i napora u svoje zdravlje, tokom bokserske karijere. Moram to nekako da održavam. Zdravlje je važna stvar.”
Da li je istina da Vas sport danas baš i ne zanima?
“Pa, nije me nikad ni zanimao. Bio sam samo posvećen svojim treninzima, nisam imao ni vremena, a ni neke posebne želje da pratim išta drugo. Tako je i ostalo.”
Kako ste uopšte i postali sportista?
“Gonila me želja da uspem u onome u čemu sam osetio da sam dobar. Nekakav prometejski oganj, volja za postignućem visokih ciljeva. Čim sam krenuo u to, morao sam… Dobro, nisam morao, ali sam tako to doživljavao. Da nisam imao tu upornost i nešto malo talenta, ne bih došao do vrha.”
Nešto malo talenta?!
“Da (smeh)… Dobro, to je Bogom dano, ali znaš kako stručnjaci kažu, da je preko 90 odsto uspeha u radu. Ono malo drugog je talenat, iako ni bez toga ne ide.
U čemu je bio Vaš talenat, kako Vi gledate na to?
“E, to sam tek kasnije shvatio, nakon što sam već sve osvojio. Imao sam strpljivost, znao sam da čekam i udarim kad treba. Pre sam bio nagao, hteo da rešavam stvari na silu, dok nisam video da i sam imam Ahilovu petu. Dotad sam mislio da može kuća past’ na mene, i da mi ništa neće biti. Čudan je to polet, zanos… Onda sam 1970. bio poražen, nokautiran od jednog Nemca, posle toga sam se prizemio.”
Brada nije ostala “staklena”…
“Nije, to je bio jedini nokaut koji sam pretrpeo u karijeri. Otada sam i postao šampion, postao sam ustvari nepobediv.”
Koji Vam je najdraži meč u karijeri?
“Ima ih nekoliko, jako mi je teško izdvojiti. Ne znam je li to bilo protiv Kuelja ili neki drugi važan meč za osvajanje titule, bilo koji od tih velikih.”
Sećate li se pesmice: ‘Kueljo, Kueljo, Kueljo, šta te to smelo, čekao si desnicu, a dobio levicu…’
“U, da, bilo je toga… To je bila važna pobeda, ali ja sam i druge amaterske titule osvajao kao prvi s prostora tadašnje Jugoslavije.”
Amaterski boks se često nepravedno potcenjuje.
“Ma, amaterski boks je daleko teži od profesionalnog, ako ćemo iskreno. Meni je titula amaterskog prvaka Evrope u Madridu 1971. milija od kasnije profesionalne, jer sam zaredom poslagao petoricu vrlo dobrih boksera da bih je osvojio. Kasnije sam osvajao profesionalne titule i protiv poluškolovanih boksera.”
Što mislite o današnjem boksu?
“Ne sviđa mi se što su amaterima nametnuli obavezne kacige. To nekako ne ide s boksom. Kao da je “feminiziran”. Nema žestokih okršaja. Mi smo to imali jedino na sparingu… A i smanjili su vreme borbe. Ipak, ima i biće dobrih boraca.”
Pratite li još boks?
“Samo ako slučajno naiđem na TV-u. Kao i ostale sportove.”
Jednom ste nešto izjavili o nacionalizmu, što se mnogima nije dopalo…
“Da. Kako ja mogu da budem nacionalista ako sam svetski prvak? Mnogi to ne razumeju. Nisu bili ni prvaci države, a često niti sami sebe nisu uspeli da pobede. Svet se divio mojim rezultatima, i svi su me svugde prihvatali kao svoga, beli i crni, svejedno. Upoznao sam svet i ne mogu biti ništa drugo do kosmopolita. Tako ja gledam i na sport i na život.”
Jeste li bili član Saveza komunista Jugoslavije?
“Jesam, ali su me na kraju isključili jer nisam dolazio na sastanke. Nije me politika nikad zanimala. Davali su mi priznanja za moje uspehe i to je bilo sve, a ja sam u trenucima svojih slabosti tražio podršku u posve drugim stvarima.”
U poeziji, recimo…
“Da. Nadahnjivao sam se stihovima još od detinjstva. Kasnije još izrazitije, u trenucima raznih kriza. Kao što kaže Tin, u Ganutljivim opaskama: ‘Prebolio sam strasti, pa i ljutu pizmu./ Prekužio sam bijes na vjerolomstvo./ Prostodušno se čudim vandalizmu./ Ja bivam mlađi. Svijete, ja sam tvoje potomstvo!’. E, tako se i sam smatram potomkom sveta, ali me muče pitanja koja se tiču celog sveta. Saosećanje nas sve vezuje.”
“Volim poeziju, upamtio sam puno pesama Kranjčevića i Preradovića, Matoša i Cesarića. Alegorijsku pesmu ‘Zmija’ od Petra Preradovića znam napamet. Volim Branka Radičevića: ‘Kad mlidijah umreti’: ‘Lisje žuti veće po drveću,/ Lisje žuti dole veće pada;/ Zelenoga više ja nikada/ Videt neću!’ Pa, jedna od najomiljenijih mi je ‘Minadir’ od Laze Kostića, pa ‘Modra rijeka’ od Maka Dizdara i mnoge druge”, sa oduševljenjem je pričao Parlov i završio, emotivno, u svom stilu:
“Volim da zapevam sa društvom, volim domaće i strane pesme, zabavnjake i narodnjake, rokere i druge. Samo mi je važno da se osećam dobro, zajedno sa dragim ljudima.”
Izvor: BKTV News