 koncertom u Beogradu obeležila je 25 godina postojanja. Tim povodom razgovarali smo sa frontmenom benda, Oliverom Nektarijevićem, koji kaže da su im upravo ljubav prema muzici i stvaranje iste pomogli da u teškim periodima dalje nastave da se bave muzikom.){kind=link}
Grupa Kanda, Kodža i Nebojša (KKN) koncertom u Beogradu obeležila je 25 godina postojanja. Tim povodom razgovarali smo sa frontmenom benda, Oliverom Nektarijevićem, koji kaže da su im upravo ljubav prema muzici i stvaranje iste pomogli da u teškim periodima dalje nastave da se bave muzikom.
Oliver Nektarijević, foto: Milica Gvozdenac
Bend je oformljen 1991. godine. Izdali su sedam albuma od kojih je jedan i „Prekidi stvarnosti” koji je u izboru internet magazina „Popboks” proglašen za najbolji album u Srbiji te godine. Kroz muziku se, kako kaže Oliver, bore i za slobodu. Naglašava da su devedesetih to bile neke osnovne slobode koje su ljudima tada bile uskraćene, a danas je više podizanje svesti o slobodi na individualnom nivou i stavljanje ljudima do znanja koliko je bitno da ne robuju ni sami sebi.
Jednom prilikom ste naglasili kako Vam je iskustvo veoma bitno i za formiranje samog benda. Šta je za Vas iskustvo?
Moje mišljenje je u saglasnosti sa nekim opštevažećim mišljenjem o tome šta je iskustvo. Život i ono što je nataloženo tokom života. Razlog zbog kog mislim da je toliko važno je taj što bilo kakav vid bavljenja nečim, posebno nečim kreativnim, recimo muzikom, zahteva iskustvo. Jedno je šta će da ti kaže neko od 16 godina sa svojim iskustvom, što isto može da bude zanimljivo i da ima težinu, ali sigurno će imati veću težinu i veću zrelost ono što će isti taj čovek da ti kaže 10 ili 20 godina kasnije. Smatram da se isto to odnosi i na muziku i tekstove. Nije nužno, naravno, neko kao mlad može da ima jače kreativne naboje, ali kada je o samom iskustvu reč, mislim da je važno da bude što prisutnije u periodima kreativne plodnosti.
Kako sada doživljavate kulturu? Koliko se ona promenila od „Prirode” do „Volje za noć”?
Čini mi se da sam dobro predvideo još kad sam bio mlađi, u onom periodu kada je postajalo izvesno da se bliži pad režima devedesetih godina, da će stvari koje se tiču kulture teže da se menjaju. Prođe nekoliko godina, a i dalje deluje kao da stoji u mestu. Zbog kulturnog obrasca na koji su ljudi devedesetih navikli i tog načina na koji su vaspitavali decu i praktične stvari idu sporijim korakom nego što bi mogle. A kad je o kulturi reč, teško je i da se zalazi u tu oblast kod nas. Nekada izgleda kao da postoji neki deo kulture, nekada kao da ni to ne postoji. Ljudi koji se bave kulturom u Srbiji govore o njoj kao o nekom komadu nameštaja u antikvarnici. Naravno da treba pominjati Branka Radičevića, ali i danas treba nešto da postoji i da se dešava. Koristi se ta kriza koja kod nas večito traje. Kažu: „Znate šta, imamo mnogo prečih stvari da rešavamo.” – ja se slažem da ljudi ne treba da gladuju, ali i potreba za kulturom je neka vrsta gladi.
Postoji li način da se u skorije vreme promeni nešto u kulturi ili smo upali u neku vrstu nihilizma, onog pasivnog, iz kog ne da ne vidimo izlaz, već ga ni ne tražimo?
Ne možemo, što se mene tiče. Kada govorim iz perspektive ljudi koji se bave kulturom, bar onih ljudi koje poznajem, to nije nihilizam. Ne doživljavamo to na taj način. Jednostavno su ljudi digli ruke što se državnog nivoa tiče, bave se time jer to vole. Kada je rokenrol u pitanju, on ubija koliko je dobar u odnosu na neke druge stvari, kao što su kinematografija, književnost, slikarstvo. Naša cela dramska oblast je najugroženija, jer su za to potrebna najveća sredstva pa je i logično da je tu najveća kriza. Naš bivši gitarista je bio i glumac, pre nego što se zamonašio. Mislim da bi ga mnogo više ispunjavalo da svira, nego da glumi u ovoj situaciji.
Kako vidite rokenrol scenu u Srbiji danas? Koliko se ona promenila u poslednjih 25 godina?
Ne mislim da možemo da kažemo da se promenila. Jeste drugačija nego ranije, ali pre bih to nazvao menjanjem, u smislu da je to proces koji i dalje traje. Što se funkcionisanja tiče, mislim da tu ništa nije mnogo drugačije. Uvek je bilo uspona i padova. Nekoliko godina bolje, nekoliko lošije. Nikome nije baš očekivano da nešto istrajava u ovim uslovima, a ima ljudi koji traju već duže vreme, kao i mi. Bitna je ljubav i da možeš da se krpiš dok se baviš tim nečim što voliš. Što se kreativnosti tiče, uvek je ovde imalo talentovanih ljudi i interesovanja. Danas ima manje ljudi koji su zainteresovani za te neke pravce, počevši od panka pa nadalje, ali svako vreme ima svoje. Ono što mi najviše upada u oči je porast interesovanja za hip-hop. Pre 25 godina je mnogo manji broj ljudi slušao hip-hop. Eto, to je ono što bih mogao da kažem da se promenilo.
„Volja za noć” je protivrečje Ničeovoj „Volji za moć”, dobro doba kada može da se radi na ostvarivanju onoga što Niče naziva moć, ili nešto sasvim treće?
Ja cenim Ničea kao pisca, pre svega. Retko u književnosti naletiš na taj intenzitet, na takvu rečenicu, na takvo delo. Ne samo način pisanja, mislim da je on u svojim delima i svakakve istine izgovorio. Uvek je imao potrebu da predviđa stvari i mislim da je pogrešio kod predviđanja kada je govorio o natčoveku i moći. Kaže da će moć imati samo oni ljudi koji imaju prave kvalitete. Nije mi jasno kako je to toliko pogrešno anticipirao. Bilo bi fenomenalno da se ostvarilo to o čemu je pričao, ali danas najviše imaju moć baš oni ljudi koji nemaju tu moć o kojoj on govori. Za moć o kojoj on govori i koja jeste najvažnija, a koju svaki čovek manje ili više ima, više se ne koristi ta reč. Sada je koristimo fragmentirano i nazivamo to pribranošću, vrlinama, lepotom, talentom, darom. Niko više ne gleda na te stvari kao na moć. Pojam moć je izgubio težinu i preorijentisao se na težnju za vlast, na prvom mestu. „Volja za noć” jeste na neki način suprotnost tom današnjem poimanju reči moć. Figurativno, naravno. Uvek razmišljamo o noći kao o nekom vremenu kada treba da se spava. Mislim da su društvene okolnosti iskompenzovale taj režim. Postalo je jako stresno funkcionisati danju, tako da je danas nezdravo i to življenje danju.
Jednom prilikom ste naglasili kako stavovima treba vremena da sazru. Da li stavovi ikad mogu da budu u potpunosti zreli? Kada je i da li postoji pravo vreme da kažemo „moram da zauzmem stav”?
Da bih odgovorio na ovo pitanje moram da se vratim na iskustvo i na rad na sebi. Na pretpostavku da svaki čovek koji i minimalno radi na sebi mora da napreduje. Procesu sazrevanja stavova nema kraja. Svaki kasniji stav će biti ispravniji od prethodnog. Kaže se da su mudri samo stari ljudi i to jeste tako, zato što su za mudrost potrebni razvoj i godine. Ono što zahteva iskustvo i do čega se stiže putem stavova je mudrost, ali ne postoji trenutak u kome može da se kaže da smo dostigli nivo apsolutne mudrosti. Moraš da imaš stav, bolje je imati ga nego nemati. Još kao mali treba da učiš da imaš stav u smislu pravilnog fizičkog držanja, ali i figurativno. Da naučiš da držiš glavu gore šta god da se dešava. Stav je poslednja reč u pesmi „Vera, nada, ljubav i stav”. To je praznik koji je, po crkvenom kalendaru, isto kad i moj rođendan i zove se Svete mučenice Vera, Nada, Ljubav i majka im Sofija, a reč sofija znači mudrost. Pošto ne mislim da sam došao do toga da mogu da kažem da imam veru, nadu, ljubav i mudrost, mogu da kažem da imam veru, nadu, ljubav i stav i da pokušavam da ih sačuvam. Voleo bih da dođem i do neke mudrosti, zapravo do trenutka kada ću moći da kažem da imam mudrost.
Hegel je rekao kako sloboda može da postane svoja suprotnost, besvesna vezanost, prazna misao o slobodi. Da li je za nas danas sloboda postala prazna misao o slobodi? Kakva je ta sloboda koja se provlači kroz Vašu muziku?
Za mene je sloboda jedna, ona je lepa reč i uvek označava nešto dobro i plemenito. Obuhvata mnogo stvari, a rokenrol je od početka govorio o osnovnim ljudskim slobodama. Ona najvažnija je sloboda izbora i to je ono za šta smo se borili. Zemlja pod sankcijama, svi oni klinci koji su ginuli bezveze. Zato što tamo nekom čoveku nije bilo strašno to što klinci ginu, već pomisao da siđe sa vlasti. Tu su i ona druga značenja, sloboda da budeš čovek, da se odupreš svakome ko hoće da te svede na nivo ispod ljudskog. Čovek treba da ima slobodu i kada su u pitanju neke stvari koje nisu vrline, ukoliko ne ugrožavaju druge, ali i da ima meru da ne radi stvari koje će da ugrožavaju njega. Uvek treba da mi je stalo do života i do zdravlja, da se ne upropastim. To je taj paradoks – od silne slobode odeš u totalno ropstvo. Bolesti zavisnosti te čine robom, izgubiš potpuno i sebe i svoju slobodu i otišao si u njenu suprotnost. Tek kad se oslobodiš, namerno kažem oslobodiš, a ne izlečiš, tek si tada ponovo slobodan.