Novinarka Nataša Miljanović Zubac: Neko se igra sa mojim životom

Nataša Miljanović Zubac novinarka je u informativno-tehničkom centru Radio-televizije Republike Srpske (RTRS) u Trebinju. U junu ove godine izpred kuće u kojoj živi zapaljen joj je automobil. Od tada se, kaže, u gradu u kome živi i u Republici Srpskoj ne osjeća bezbjedno. U razgovoru za portal “Direkt” naglašava da ne voli da skreće pažnju na sebe, ali da su joj javni istupi način da zaštiti sebe i svoju porodicu u trenucima kada institucije, prije svega Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske (MUP RS), nisu odradile posao onako kako je ona očekivala da će uraditi. 

Razgovarala Nikolija Bjelica Škrivan – Direkt

Nedavno je u gluvo doba noći na svom zidu u sobi vidjela infracrvenu svjetlost. Ne misli da je neko došao da je ubije, ali vjeruje da taj neko ima namjeru da je zastraši. Od policije očekuje da je zaštiti i da otkrije počinioce i naručioce koji su joj zapalili auto. Kaže da je optimista i da je uvjerena da će se to jednog dana zaista desiti. Pokušava da složi kockice o svim događajima, ali bez konkretnih dokaza, o imenima neće da govori. 

U intervjuu za naš portal napominje da ne želi da živi u neizvijesnosti i zato kaže: “Ako policija ne želi da me zaštiti neka mi kažu zašto, a ako sam ja bezbjedna neka mi to napišu i ovjere. Tražim li mnogo?”

Skoro dvije godine u Vašem životu se dešavaju čudne stvari i to u onom dijelu koji je dostupan javnosti. Najprije Vojislav Šešelj, pa Vam je u junu zapaljen auto, nedavno ste napisali da ste na zidu svoje sobe vidjeli infracrvene zrake, da Vam neko kuca na vrata iza ponoći… Sa ove vremenske distance, kako ste danas, kako se osjećate kada razmišljate o tome?

Ja sam od paljevine automobila imala neke specifične situacije. Prvo mi je neko kucao iza ponoći na vrata, pa sam čula zvuke, neko mi se kretao oko kuće, sada ovo posljednje svjetlo koje sam vidjela. Ja ne mislim da je neko došao da me ubije, ali mislim da me neko već mjesecima zastrašuje. Ne znam šta mi tačno poručuje taj neko. Ja trenutno ne radim, na bolovanju sam, jer u ovakvom stanju nisam spremna ni sposobna da radim. Moje zdravstveno stanje je narušeno. Kako se sad osjećam? Pa, možda sam najviše ljuta.

Na koga ste ljuti?

Ljuta sam na sve nadležne institucije, jer ja ne mogu da živim pod pritiskom dešavanja, a da ne znam šta je sljedeće što mi se može desiti. Ja ne želim da odem odavde! Kad kažem institucije, prije svega mislim na MUP RS. Moram da naglasim, do sada sam imala jako profesionalnu i korektnu saradnju sa Policijskom upravom (PU) Trebinje, ali na vrh MUP-a i te kako imam primjedbe.

Šta je, iz Vašeg ugla gledanja, MUP RS uradio pogrešno u Vašem slučaju?

Nakon što je PU Trebinje uradila bezbjednosnu procjenu i meni je saopštila 12. jula, a ja je saopštila nadležnim u RTRS-u, kreće jedna specifična situacija i negdje krajem avgusta mjeseca određena osoba iz vrha RTRS-a daje sebi za pravo da kontaktira direktora Policije RS Sinišu Kostreševića, po njihovim privatnim, političkim ili kakvim li već vezama. Dolazimo u situaciju da gospodin Kostrešević preispituje bezbjednosnu procjenu koju je uradila PU Trebinje. To znači da se oni igraju sa mojim životom. Dakle, PU Trebinje mi kaže da sam ja bezbjednosno ugrožena i da oni smatraju da će i dalje neko da mi ugrožava moju sigurnost i da ću biti pod nadzorom policije. To je značilo, kako mi je rečeno, da će mi nadzirati mjesto gdje živim i redakciju u kojoj radim. MUP kasnije tumači taj izvještaj tako što mi saopštavaju da ja nisam lice pod pratnjom i da meni niko nije onemogućio da se krećem. Okej, ako ja nisam ugrožena, onda mi dajte potvrdu da sam bezbjedna.

Da pojasnimo, Vama je, dakle, stigao odgovor da Vi niste sve ono što Vam je PU Trebinje rekla da jeste?

Nije ni to. Nisu oni to rekli. Oni nisu rekli da ja nisam bezbjednosno ugrožena i da ja nisam lice pod nadzorom, samo su rekli da ja nisam status lica koje se posebno obezbjeđuje i da mi nije ograničeno kretanje.

Zbog toga direktora Policije RS Sinišu Kostreševića smatrate odgovornim za svoju bezbjednost?

Ja imam materijalne dokaze da je gospodin Kostrešević preispitivao moju bezbjednosnu procjenu.

Da li znate je li to tako samo u Vašem slučaju ili je to prosto policijska praksa?

Ja stvarno to ne znam. Ja ne znam da li gospodin Kostrešević stalno preispituje svoje ljude i svoje kadrove, ja to stvarno ne znam.

Nije li logičnije da o Vašem stanju bezbjednosti bolje zna policija u Trebinju, nego policija u Banjoj Luci?

Veoma sam saglasna s tim, ali očito to nije bilo tako. Da li je time gospodin Kostrešević ukazivao nepovjerenje gospodinu Laketi (Siniši, načelniku PU Trebinje, prim. aut) ili je nešto drugo, ja to stvarno ne znam, ali znam da ja zbog toga trpim. Ja se osjećam nebezbjedna.

To je Vaš lični osjećaj, Vi nemate potvrdu da ste ugroženi?

Bio bi i vaš da vam neko šnjuva oko kuće, kuca na vrata, da se igra sa svjetlima… Ja se ne bojim tih ljudi, ali trebam li ja da čekam da meni neko uđe u kuću gdje ja živim? To može biti sljedeći korak. Prvo je taj neko došao ispred kuće i zapalio mi auto, pa me sad kao nešto plaši, sljedeće će biti da mi uđe u kuću. Ja se, ponavljam, u ovom gradu i u Republici Srpskoj osjećam ugroženo! Ja nemam potvrdu, to mi napismeno nikada nisu dali, ali ja imam materijalne dokaze kakav je izvještaj iz PU Trebinje otišao ka MUP-u RS. Ja to znam. Ono što ja ne znam je – zašto bi se neko igrao sa mojim i životom moje porodice.

Kako se osjećate kada vidite u medijima ono “stanje bezbjednosti zadovoljavajuće”?

Bila sam jako ljuta kad sam čula u medijima da ministar Dragan Lukač kaže da je svaki građanin Republike Srpske bezbjedan. Pa, gospodine Lukač, ja nisam. Ja se ministru lično nisam obraćala, nego direktoru Policije. Smatram da je njegov saradnik Kostrešević mogao da mi da odgovore i pomogne da se ovo sve riješi. Možda Lukač ne zna za ovo, pa ga i ne mogu targetirati, ali mu javno poručujem da nisam bezbjedna i tražim od institucija RS da me zaštite, ne samo mene, već da se svaki građanin osjeća bezbjedno.

Vi niste jedina novinar/ka u BiH koja je pokretala neke bitnije teme, poput, recimo, priloga o putevima droge, koje često spominjete. Niste jedina novinarka koja dobija prijetnje, upozorenja… No, jedina ste, ako se ne varam, kojoj su zapalili automobil. Loše je prošao kolega sa BN-a Vladimir Kovačević. Šta mislite zašto ste i kome ste meta?

Mnogo razmišljam o tome. Želim prije svega da kažem – bilo kakav atak na vas treba da prijavite. Ja nisam prijavljivala. Bilo je prijetnji od strane čelnih ljudi i vlasti i opozicije. Bilo je različitih situacija, direktnih i indirektnih upozorenja. Ja sam samo jednog čovjeka prijavila policiji, to je Slavko Vučurević, bivši gradonačelnik Trebinja. On mi je u svojoj kancelariji prijetio. Ja njega ne poštujem zbog njegovih stavova, ponašanja i slično, ali ga poštujem u jednoj stvari – što je meni zaprijetio u lice, a ne preko posrednika. Ostale prijetnje i upozorenja su bila indirektna. Smetale su ljudima moje teme, što targetiram nekoga ko smatra da nešto dobro radi za grad, ali suština je drugačija. Nekome je smetalo što radim priče o balkanskoj ruti droge. Dobijala sam i neke indikative prijetnji koje su stizale iz Crne Gore, dugo sam se bavila temama sa tog područja. Znam da je Milo Đukanović povezan sa kriminalnim miljeom ovdje i svjesna sam da je to bilo rizično.

Kako su izgledale te prijetnje i upozorenja. Šta Vam je ko poručivao?

Više bi mi ljudi sugerisali da vodim računa, jer gazim nekoga ko je jak i moćan. Meni stvarno Milo Đukanović nije nikada zaprijetio. Više su me ljudi na to upozoravali. Kada smo imali ubistvo kik-boksera u Trebinju, ja sam imala set priča o tome, atakujući na organe koji treba to da riješe. Porodice naručioca tog ubistva su atakovale preko svojih advokata na RTRS, pisali su da ja utičem na sudstvo i tužilaštvo. Te porodice i njihovo neprijateljsko ponašanje vidim i dan danas.

Kako se u tim situacijama ponašala vaša medijska kuća? 

Ja nisam bila bučna, moja medijska kuća neke stvari nije ni primjećivala, a bilo je situacija u kojima su urednici reagovali prema tim licima, objasnili im i rekli da radim svoj posao i slično. Nije se kuća nešto time pretjerano bavila. Kada sam prijavila Slavka Vučurevića niko nije ni reagovao, niti to ni spomenuo. Pazite, ja sam prijavila gradonačelnika jednog grada. RTRS o tome nije imao ni vijest, a kamoli šta drugo.

Rekli ste da ste dugo ćutali i da ste zaključili da je to loše. Odskora ste počeli da pričate, šta Vam je to donijelo?

Ne mora to biti neka priča u javnosti o tome, mislila sam na to da se sve to zabilježi u nekoj javnoj instituciji. Mislim da sam pogriješila u tome što nisam svaki pojedinačni i najmanji slučaj prijavila u policiji. Neka ostane zabilježeno.

Koliko Vam je na sva ova dešavanja “otežavajuća ili olakšavajuća okolnost” to što ste žena u ovako maloj sredini?

Ja uopšte nisam o tome razmišljala. Moj suprug je umro, ja sam samohrana majka, možda neko stvarno misli da sam ja mala i slaba i da sam zbog toga laka meta. Mislim da ima onih koji tako razmišljaju, moguće je. Prema ženi koja nema supruga u ovoj sredini je lakše pokazivati kukavičluk. Ja sam u ovoj sredini doživljavala mnogo toga što ukazuje da je žena na meti u svakom segmentu, što čak i nema veze sa mojom profesijom.

Da malo pričamo o novinarskoj solidarnosti, počev od medija u kome radite, do solidarnosti ostalih medija i kolega?

Ja jako poštujem svoje kolege i znam u kakvim uslovima rade. Ne smatram da je neko trebao nešto da piše i govori, ali smatram da kolega kolegu uvijek treba da podrži, pošalje poruku, da se zna da je tu negdje. Ja sam to doživjela od kolega, ali su neke kolege izostale. Čovjek treba biti hrabar pa i da pošalje poruku. Kada sam razmišljala o tome zašto je to tako, ja sam se samo nasmješila.

Zagonetni ste. Šta Vam znači, u svim tim problemima, poruka ili poziv?

Znači mnogo. Ja imam sjajne kolege, među kojima si i ti, u Trebinju, BiH, Srbiji, Crnoj Gori. Ali, izuzev mog kruga ljudi u RTRS-u, a taj krug je jasan i zapečaćen, izostala je kolegijalna podrška RTRS-ovih kolega.

Sada imate probleme sa RTRS-om?

Ne, oni imaju probleme sa mnom. Oni su mene potcijenili. Ja trpim elemente diskriminacije, mobinga i svojevrsnog pritiska. Em nisu stali iza mene kako treba, pa mi pomogli da zajedno pronađemo način kako da se snađem u ovoj situaciji u kojoj sam se našla, em su se oglušili o sve moje mejlove u kojima sam pokušala da ih podsjetim da postojim, do onog da sam po povratku sa odmora i bolovanja bila neraspoređen novinar. Ja ne znam do kada bi to trajalo da ja 1. septembra nisam na svojim društvenim mrežama ukazala na to i poslala im poruku na taj način – tu sam, živa sam, hajde da riješimo ovo.

Šta ste od RTRS-a tražili u tim mejlovima?

Tražila sam da mi kažu kako da radim u navedenim okolnostima. Dala sam im prostor. Htjela sam da radim, da zarađujem svoju platu, a kada sam vidjela da se ništa ne dešava, ja sam ponudila neki svoj način. Ja sam rekla svojoj koordinatorki da ću uraditi svaki zadatak, samo da mi se da radni nalog potpisan i ovjeren od strane onoga ko me šalje na zadatak. To sam tražila da bih se zaštitila, jer sam vidjela da me niko ne štiti, pa da ja znam, ako odem da snimim neko drvo i tu mi se nešto dogodi, da se zna da je neko mene tamo poslao. Pa, nisam se valjda ja sama tamo poslala?

Zašto je takav odnos menadžmenta prema Vama, imate li ideju?

Vjerujte da ja to ne znam, ja i ne znam sve te ljude. Nemam nikakve lične poveznice sa tim ljudima, samo profesionalno sarađujemo. To što je neko iz menadžmenta RTRS-a razgovarao sa direktorom policije, ja mislim da je to urađeno zato što, eto, nije bilo dobro da se tu sad nešto talasa, da se uopšte time bave, a uskoro je trebalo da počne predizborna kampanja, treba da ćutite. Ja mislim da je to bio motiv, da nije postojala neka druga namjera, ali da se to, eto, otelo kontorli. Ja nikada neću da ćutim dok živim. Za sve što govorim ja imam dokaze.

Prije paljevine auta doživjeli ste situaciju u kojoj Vas je Vojislav Šešelj na najgnusniji način iskoristio kako bi, možemo pretpostaviti, po Vučićevom nalogu, diskreditovao vladiku Grigorija. Vi ste uspjeli na sudu da se izborite sa dijelom medija koji su prenosili njegove riječi, ostatak tek slijedi. Je li to trenutak u kome se Vaš život mijenja ili su nagovještaji da bi se nešto ozbiljnije moglo dešavati postojali i prije?

Jeste, to je tada nekako počelo. Dva spora sam već dobila. Ali tog momenta kada je neko pokušao da me diskredituje moralno, lično i profesionalno, promijenio mi se život. I ja sam postala drugačija. Neko ko je bio u stanju da takvu laž, na takav način plasira, znači da mi ne želi dobro. Moj lični život je posebno zatvoren, ali profesionalno sam postala mnogo obazrivija. Sva ta priča došla je iz moje sredine, iz moje Hercegovine. Kada dodirnete neke ljude koji sebe smatraju nedodirljivim iz miljea u koji ja upirem prstom, pa onda tako oni nešto smisle sa nekim određenim krugom ljudi.

Ne želite da govorite imena, ali jesu li to ljudi iz javne sfere, javne ličnosti?

To mi je komplikovano pitanje. Možda i dodiruje neku sferu tih momenata, ali to mi je, posebno jedna od tih ličnosti, toliko smiješna ličnost, da ne znam šta bih vam rekla. Da, u Hercegovini dodiruje javnu sferu.

Šta Vas je u svemu najviše razočaralo?

Ne znam da li me je išta razočaralo. Možda najviše situacija u Informativno-tehničkom centru u Trebinju, ne targetirajući personalno nikoga. Ostalo, nisam nešto pretjerano ni očekivala.

Kada smo čuli za paljevinu automobila novinarke iz Trebinja, malo je ko na prvu pomislio da to može biti novinarka javnog servisa, jer RTRS “ne talasa”, “zašto bi iko njih dirao” i drugih sličnih komentara smo mogli čuti. 

Ljudi sve gledaju površno, pa i RTRS. Pa, nije RTRS najgora medijska kuća. Uređivačke politike budu i prođu, a mi novinari uglavnom ostajemo. U RTRS-u ima divnih ljudi i dobrih novinara koji otvaraju neke teme, a možda ih narod ne čuje. Saglasna sam sa kritikama da može RTRS puno bolje, ali za to je odgovorno rukovodstvo, a ne da se targetiraju svi novinari. Nije tačno da RTRS nije ukazivala na neke stvari, ja sam to radila i to mi niko nije branio. Imate različite načine da nešto kažete… Voljela bih da RTRS bude bolji, ali i da ljudi promijene sliku o RTRS-u. Nije sve ni na drugim medijima baš sjajno. Ne otvaraju ni drugi mediji baš sve teme koje bi trebalo da otvore. Ja nemam strane i meni su svi isti. Ovdje su paljena auta mnogim ljudima. Oni i ja smo u istom položaju, znate u kome nismo – ja trpim atake sa neke druge strane, a ti ljudi rade svoj posao.

Jeste li nekada komunicirali sa ostalim ljudima iz Trebinja kojima je zapaljen automobil? Jeste li mogli da nađete nešto zajedničko u vašim slučajevima?

Nemamo neku poveznicu, radimo različite poslove, ne krećemo se u istim društvima, neki samo žive u istom naselju kao ja. Tražila sam i ja da li bi moglo biti nešto zajedničko tim slučajevima, ali je to ne mogu naći.

Kada se dogodila paljevina auta reagovali su, između ostalih, Udruženje BiH novinari i Udruženje novinara Srbije. Šta novinaru znači ta vrsta podrške?

Znači puno. Meni su sva regionalna i međunarodna udruženja pružila podršku, ali je izostalo Udruženje novinara Republike Srpske. Čula sam da su u jutarnjem programu RTRS-a nešto pričali o ovom slučaju, ja to nisam slušala, ali udruženja valjda ne reaguju tako.

Kako se nosite sa svim dešavanjima?

Moj je život protkan sa tim. Ja možda ne bih toliko razmišljala o tome da mi se sve ostalo nije tu upetljalo – da RTRS nije problematizovao nešto oko čega uopšte nije trebalo da bude problema, da MUP nije reagovao tako kako jeste, da se ne bavim prepiskama sa institucijama. Ja svemu tome precizno pristupam i dokumentujem apsolutno sve i za sve što kažem imam dokaze.