Hvatam misli. Samo pomislim na stvari koje su se desile tog dana, i krenu reči. Reči i misli puštam niz vodopad bele stranice. I eto pesme. Bitna je i još jedna stvar, a to je da budeš iskren, da budeš ogoljen do kostiju… Da skineš sve maske, na prvom mestu pred samim sobom.
Foto: Telegraf
Razgovarala: Slavica Jevđenić
Nenad Radojčić Šoks, pjesnik iz Beograda i autor zbirke pjesama “Atentat na Čarlsa Bukovskog” .
Ko je Nenad Radojčić-Šoks?
Nenad Radojčić-Šoks: Ja sam devica u horoskopu, imam 32 godine, visina 1,75cm, težina 75 kg, vizuelno sam muškarac, imam bradu, brkove, jaja, muda, sise, dupe, ruke, noge… Uvek je dobro kad neko ima dve noge. Često se pitam da li šalterske službenice imaju noge jer im obično vidim samo gornji deo trupa. Zato sam ja zabrinut ispred šaltera, a ne zbog toga da li će mi zafaliti neki papir. Brižan sam, sreća drugih mi je najvažnija. Nekad poželim da se žrtvujem za nečije dobro, nekog nevinog detenceta koje muče roditelji, da spasim trudnicu, da je odgovorim od abortusa, da iz zapaljenog auta izvučem zaljubljeni par koji se pijan, sa Bir festa, skucao u benzinsku pumpu. Da dam smisao svom životu i ostavim večiti trag, da mi podignu spomenik i daju ime nekoj ulici po meni. Ali, pošto sam nesposoban za sve to, odlučio sam da pišem pesme i postanem pesnik, iz najsebičnijeg mogućeg razloga, da bi se sažalila neka moja potencijalna čitateljka i dala mi da je prcam.
Prošle godine si objavio zbirku pjesama “Atentat na Čarlsa Bukovskog”. Je li bilo teško odabrati nekoliko pjesama za zbirku od mnoštva koje si napisao?
Nenad Radojčić-Šoks: Nije bilo teško izabrati pesme, jer sve što je teško ja izbegavam, dao sam mom drugu Manetu da se pobrine za to. On se jeste namučio, zvao me je noću dok sam ja mirno spavao i sanjao slatke strastvene snove o svojoj veličini, i nervozno i živčano me pitao “šta ti znači ovo, ništa mi nije jasno”, aludirajući na određeni deo u pesmi. Obično sam odgovarao da ni meni ništa nije jasno, ali onako uopšteno baš ništa, što se tiče celog čovečanstva, vasione, kosmosa, univerzuma, života i smisla…. Ništa. Apsolutno nemam pojma gde, kako, zašto i zbog čega sve ovo, ali sam samo u jedno sto posto siguran, da hoću da pišem o tome.
Pored poezije, da li pišeš i prozu?
Nenad Radojčić-Šoks: U prvom zamahu ka književnosti pisao sam kratke priče, tako sam počeo jer sam nekim čudnim slučajem zavoleo da čitam knjige. U stvari uopšte nije bio čudan slučaj, nego sasvim običan, svakodnevni. Usamljenost me je ubacila u svet knjiga i pisanja. Nerazumevanje drugih ljudi, strah od verbalnog izražavanja i osude, a tako sam naučen od malena da ćutim, kenjam, jedem govna i mažem se po glavi i svoj lični stav zadržim za sebe. Ceo život sam imao loše učitelje, roditelje, familiju, društvo, školu, državu… i svi su mi oni govorili ko sam i šta sam i kako trebam da se ponašam. Prihvatao sam to nevoljno iz straha, ali sam vremenom počeo od njih da učim da mrzim cigane, pedere, hrvate, amerikance, bogate, pevače, umetnike, sportiste… jer uvek mora da se izabere tim. A ja nikada nisam želeo da pripadam masi. Hteo sam samo da budem ostavljen na miru, a mir i slobodu sam pronašao upravo u pisanju pesama. One mi idu lakše nego proza jer su spontanije i refleksivnije, one su kao oslobađanje od grča svakodnevnice, jedina istinska sloboda sa kojom sam imao sreće da se sretnem u životu i da se oslobodim od svih predrasuda i mržnje koja me okružuje.
Možeš li nam opisati proces stvaranja jedne pjesme?
Nenad Radojčić-Šoks: Kompjuter, soba, noć, pivo i nastane pesma. Devedeset posto pesama sam napisao polupijan ili mrtav pijan do te mere da ujutru ne znam ni da sam uveče napisao bilo šta. A mogu i trezan da pišem, nije problem, ali onda previše razmišljam. A ne volim da razmišljam jer je razmišljanje neka vrsta intelektualnog rada, a ja prezirem rad. I bilo šta u životu što iziskuje fizički ili umni napor. Ako ti se oznoji čelo zbog nečega, onda to nije vredno truda. Moje pesme su pijančeva povraćka trotoaru.
Da li u budućnosti planiraš da se intenzivnije prezentiraš kao pjesnik?
Nenad Radojčić-Šoks: Ja nikad ništa ne planiram. Stvari se dešavaju same od sebe. Ništa ne guram, forsiram, apelujem… Puštam da dešavanja i događaji nađu mene, kao na primer ovaj interviju. Ako nešto treba da se desi, desiće se. Ako ne treba, neće. Ako treba da postanem u budućnosti velik pesnik, postaću. Ako treba da postanem silovatelj-postaću, ako treba da budem klošar, lopov, ubica, jajara, vucibatina, ludak, narkoman, foto model ili travestit, to ću i biti. Ako ne treba da budem, neću. Toliko je jednostavno.
Može li se ” Atentat na Čarlsa Bukovskog” kupiti u knjižarama u Bosni i Hercegovini?
Nenad Radojčić-Šoks: Nema ni u jednoj jedinoj knjižari. Može da se kupi samo na internetu. Kada sam se dogovarao sa izdavačem oko plasmana knjige i gde će da se prodaje ja sam planirao Luvr, trafike, seoske zadruge, kod šibicara na buvljaku i antikvarnice. On je rekao da je to nemoguće, a onda sam ja posle dugog razmišljanja rekao “pa dobro ajde nek se prodaje u knjižarama”, na šta je on odgovorio da je tek to nemoguća misija, jer poeziju niko ne želi da čita. Jedina preostala opcija je bila internet. Na njemu, kako reče moj dražesni izdavač, može da se proda i govno, pa će uz govna otići i poezija.
Foto: Telegraf
Za kraj, razumije li iko pjesnika?
Nenad Radojčić-Šoks: Moje pesme se mogu razumeti samo ako se čitaju na glas u kupatili na wc šolji, da bi vam olakšale zatvor ako ga imate. Ili na sahranama ljudi koje su svi mrzeli i niko nije tužan, već svi srećni što je baksuz crko. Posle čitanja moje pesme svi postaju tužni i prisutne sprečava obezbeđenje da se ne bace u ukop i pređu na onaj svet. Moje pesme mogu razumeti i ludaci, Čarls Menson, male bebe do šest meseci i drugar Mane. A pošto sam skoro počeo da se bavim meditacijom i otvaranjem čakri, treće oko koje mi je širom otvoreno i koje je zaduženo za intuiciju i predviđanje, govori mi da će pesnika razumeti i nekoliko Bosanaca koji budu pročitali ovaj intervju.
KO JE ONAJ ČOVEK
Ostajem u pozadini
I puštam hrabre da umru
Jurišamo svi zajedno
Ja čak i ne znam kako sam se stvorio ovde
i ja usporavam
I puštam dobre da umru
Ostajem u pozadini
I čekam svoj red
Iz mračnog ugla gledam smrt
I nadam se da me neće videti
Barem još neko vreme
Uplašen
Razočaran
Povređen
Uvređen samim sobom
Ne bežim iz ovog užasa
I puštam lepe da umru
Puštam jake da umru
Ostajem u pozadini dok me fanatici guraju u leđa
I urlaju nešto kao – život je lep
I ja ponovim tiho – život je lep
Ali samo da me ne bi provalili
A onda puštam i njih da umru
Duboko ukopan u grobu svog života
Dok se flaša piva znoji
puštam jurišnike da ginu
a kad poslednji bude ubijen
ja ću pogledati da vidim šta je ostalo
na bojnom polju
i videću sebe
najveću kukavicu koju je svet video
kako ispija još jednu flašu piva
prosipajući malo za mrtve.
Više Nenadovih pjesama možete pročitati na FB grupi NENAD RADOJČIĆ- ŠOKS .
Link FB grupe : https://www.facebook.com/groups/108280129295629/
Impulsportal