“Na ovim prostorima patriotizam se često poistovećuje sa lojalnošću prema naciji ili grupi u kojoj živite. Smatra se da su sve nepravde i žrtve koje koje je doživela vaša grupa nešto loše, a žrtve koje je doživela druga grupa pravdaju se agresijom prema vašoj. Ja nikada nisam smatrala da lojalnost prema bilo kome treba da me spreči da budem ljudsko biće, da saosećam sa nevinim ljudima koji su drugačije nacije ili vere”
Ove nedelje na Festu premijerno je prikazan film Dobra žena u kome Mirjana Karanović debituje kao filmska rediteljka i scenaristkinja, a prošlog četvrtka u Bosanskom narodnom pozorištu Zenica, kao pozorišna rediteljka debitovala je premijerom predstave Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali. U filmu i u pozorišnoj predstavi koje je režirala, Mirjana Karanović i glumi.
Kao što su mediji izvestili, svetska premijera Dobre žene bila je krajem ovog januara u Americi na Sandens festivalu. Pre nego što je stigao do Beograda, ovaj film je prikazan i na festivalu u Geteborgu. Do sada, prodat je za prikazivanje u Švajcarskoj, Mađarskoj, Španiji i u Italiji. Dobra žena je priča o Mileni koja nakon 30 godina braka otkriva video-snimak ubistva koje je u ratu počinio njen muž, zbog čega se nađe pred odlukom da li da nastavi da živi skrivajući istinu ili da počne nov život. Saradnici Mirjane Karanović u pisanju scenarija bili su Stevan Filipović i Darko Lungulov. Dramu Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali napisala je Tanja Šljivar, a u njoj Mirjana Karanović glumi sa Enesom Salkovićem.
“VREME”: Informacije o pozitivnom prijemu Dobre žene na svetskim festivalima intonirane su kao državni uspeh, a ne vaš…
MIRJANA KARANOVIĆ: Nisam o tome razmišljala, niti me to uznemirava. Ja znam da je to pod navodnicima “moj film” zato što ga ne bi bilo da nisam imala koscenariste, producenta Snežanu Penev, snimatelja Erola Zupčevića, kostimografa Borisa Čakširana, kompozitora Dejana Pejovića, i sve glumce. Nešto što bih mogla da nazovem “svojim” jeste predstava u Zenici zato što sam skoro sav posao uradila sama. Znate, mnogo je važno, nismo ni svesni koliko je važno, kad se naš film prikaže na nekom velikom svetskom festivalu. Za programe na tim festivalima konkurišu filmovi iz celog sveta, to su hiljade ostvarenja, i od svih njih selektori izaberu baš vas! Pa još ako se vaš film prikaže pred punom salom, što znači da to što ste uradili ne zanima samo stručnu javnost nego i publiku – zar to nije uspeh? Mi smo imali pet projekcija. Od svih pohvala, reći ću vam jedan meni izuzetno važan komentar. Prišao mi je jedan muškarac i rekao: “Znate, ja sam sve razumeo, i drago mi je što sam saznao o zemlji iz koje vi dolazite.” Ja mislim da je to značajno, kao kad mi gledamo film iz neke zemlje koja je van našeg kruga interesovanja, pa vidimo da to nisu ljudi s druge strane planete već osobe s kojima delimo iste brige i emocije. Zato je velika stvar kad neki svetski festival prikaže vaš film. I za vas, i za državu. Ja mislim da na to treba svi da budemo ponosni.
I pored neretkih uspeha našeg filma, država kao da mu ne pomaže da napreduje. Postoji mišljenje da film treba da bude strpljiv i da se još više trudi, pa će država jednog dana, kad shvati njegovu vrednost, početi drugačije da se ponaša prema njemu.
To bi značilo da dete mora prvo da pokaže da je dobro da bi ga roditelji nahranili. Ja mislim da je dužnost roditelja da se brinu o svom detetu, da ga usmeravaju, nagrađuju. Zar đaci treba da imaju sve petice da bi država uložila u obrazovanje? Da biste postigli da neko pokaže svoj talenat, morate da imate teren na koji ta osoba može da dođe i da kaže: evo, sad ću da vam pokažem šta znam. To je isto kao da imate odlične fudbalere a nemate fudbalski teren, pa oni igraju kod kuće u podrumu. Morate da napravite teren na koji oni mogu da izađu i pokažu šta znaju. To isto važi i za film i pozorište. Znači, ne mora niko nikom ništa da dokazuje. Država kroz svoje mehanizme treba da uspostavi sistem podrške, finansiranja za sve oblasti života. Što se kulture tiče, putem raspodele određenih sredstava, kroz konkurse koji bi pre svega trebalo da budu redovni i uvek istog datuma. To je prvo što bi trebalo sistemski uspostaviti. Zatim da se obavezno u toku jedne godine podrže najmanje dva debitanta – reditelj i scenarista. I da se prilikom sledeće dodele sredstava uzimaju u obzir prethodni uspesi odnosno neuspesi, koje je finansirani film imao.
Inostrana festivalska publika je razumela vaš film verovatno pre svega zato što govori jezikom emocije…
Pa, emocija i jeste glavni komunikator između ljudi na sceni i publike! A film ili predstava je samo forma u koju te emocije oblačimo. Emocija je bila prva stvar o kojoj sam mislila radeći na ovom filmu. Jer, ako ja volim da me u nekom filmu, knjizi, ili bilo čemu, iznutra pokrene neka emocija, bez obzira koja, to će voleti i drugi ljudi.
Kako se oseti “hoću da režiram”? Sarađivali ste sa velikim filmskim i pozorišnim rediteljskim imenima regiona, snimali ste i u Evropi, šta je to što vam ti reditelji nisu dali, a hteli ste sebi da omogućite?
Uopšte se ne radi o tome, radi se o ličnom nivou koji čovek dosegne. Čini mi se da sam tek poslednjih nekoliko godina konačno dosegla nivo scenskog samopouzdanja i sigurnosti da iz te sigurnosti smem i hoću i želim da proširim prostor svoje kreativnosti. Za mene je to način da pobedim svoje strahove i svoje nesigurnosti. Bila sam ubeđena da ne umem da pišem. Izbegavala sam i pisma da pišem, bojala sam se da li svoju misao umem da prenesem na papir. I onda su me jednog dana pozvali iz “Ella” da im napišem tekst. Brzopleto sam prihvatila i onda me je bilo sramota da odustanem. I, uspela sam, napisala sam taj tekst. Kad sam počela scenario, jedan glas u meni je govorio: “pokušaj, ako ne valja bacićeš”. Rešila sam da pratim neki svoj osećaj. A kad sam počela da sarađujem prvo sa Stevanom Filipovićem pa zatim i sa Darkom Lungulovom, sve je išlo vrlo organski. Na isti način sam razmišljala i povodom režiranja. Ja nemam završenu školu koja bi mi pružila početnu metodologiju kako se radi taj posao, ali sam ipak odlučila da probam. Na kraju je sve bilo prijatno iskustvo. Sve ono što je došlo posle toga je bonus. Zato kažem da je za mene najveći uspeh što smo snimili film i da je od toga nastalo nešto što može da se gleda, da nije dosadno i ima emociju.
Da se ipak setimo poznatih reditelja s kojima ste sarađivali i od kojih je sigurno moglo štošta da se nauči: Srđan Karanović, Lordan Zafranović, Veljko Bulajić, Bora Drašković, Emir Kusturica, Goran Paskaljević, Živojin Pavlović… Rad sa svakim od njih je fakultet u malom.
Moram priznati da se ja, s obzirom da nikad nisam razmišljala da ću biti reditelj, nisam ni interesovala kako rade. Većina njih ne dozvoljava glumcima da gledaju snimljene kadrove. Ja volim da se prepustim reditelju, da pristanem da me na svoj način vodi kroz priču, kroz film. Zapravo, to što sam naučila od drugih reditelja je nešto što nije bila moja svesna namera. Postalo je deo mene, i ja sam radeći ovaj film prizvala ta iskustva. Međutim, sve ove godine koliko se bavim Dobrom ženom, najvažnije mi je bilo da lik Milene prenesem onako kako ga ja vidim. Sve ostalo mi je manje zaokupljalo misli. Jako dobro sam je upoznala. Nekako, nosila sam je u sebi. Ona je potpuno različita od mene, ali ja nju jako dobro znam. Ona liči na moje prijateljice, na moju majku, na razne žene koje sam upoznala. One se ne izlažu, ne zalaze u prostor u kome ste stalno nekome pred očima, stalno vas neko procenjuje. Kao glumica, ja sam osoba koja se otkriva i u ovakvim razgovorima, ja sam na sceni ne samo kroz svoje uloge. A te žene, one to ne rade. One su u svojim svetovima, u kojima nema javnosti. U kojima su same sa sobom.
Takva jedna žena je, kako ste je okarakterisali, dobra. Šta to znači? Za koga je dobra? Za okolinu, za muža, za koga? Zašto je ona zaslužila da postane glavni lik vašeg filma?
Otkako znate za sebe govore vam “budi dobar”. I vi želite da budete dobri, vi živite kao neko ko je dobar. Ali onda dođe neko vreme kada ne možete da budete dobri za sve: da vas svi vole, da budete svima na usluzi, da nikoga ne dovodite u pitanje, da ne dovodite u pitanje autoritete… Biti dobar znači raditi onako kako drugima odgovara, držati jezik za zubima i ne suprotstavljati se. Ova moja Milena je dobra. A onda dođe trenutak kad mora da preispita tu dobrotu, da preispita svoju lojalnost. To je proces u kome treba odlučiti da li ćete biti lojalni ili humani. To je veoma teška odluka. Na ovim prostorima patriotizam se često poistovećuje sa lojalnošću prema naciji ili grupi u kojoj živite. Smatra se da su sve nepravde i žrtve koje je doživela vaša grupa nešto loše, a žrtve koje je doživela druga grupa pravdaju se agresijom prema vašoj. Ja nikada nisam smatrala da lojalnost prema bilo kome treba da me spreči da budem ljudsko biće, da saosećam sa nevinim ljudima koji su drugačije nacije ili vere. Ne mislim ni da su svi pripadnici naroda sa kojima ja živim – isti. I to brojanje žrtava, ta užasna matematika, od brojanja ubijenih u Jasenovcu do silovanih žena u Bosni, do brojanja žrtava na Kosovu. Čijih je više poginulo u Bosni? Naših ili njihovih? To razdvajanje na “mi” i “oni”. Kada su u pitanju ljudi koji su izgubili svoju sadašnjost i svoju budućnost, “oni” i “mi” ne postoje. To su ljudi, ljudi koji su se rodili, imali snove o životu, i onda je došao neki rat. I onda više ničeg nije bilo. U toj situaciji rečenica “a šta su oni nama radili” krajnje je nepotrebna. Ja ne mogu da ostanem lojalna i da ne osudim zločin koji se dogodio.
Vaš film priča samo o jednoj osobi. Međutim, s obzirom na to da se i naša država suočava sa svojom prošlošću, nije nelogično ako se vaša priča doživi kao metafora.
Ja sam samo napravila film o jednom velikom iskušenju. Napravila sam film o jednoj borbi, o promeni koju doživljava jedna osoba, o borbi koju doživljava zbog te promene. Taj film nema nikakav politički iskaz. Politika postoji samo kao deo dešavanja, a ne kao nešto čime se junakinja bavi. Nisam napravila film koji bilo koga osuđuje.
Zar ne osuđuje, ili makar ukazuje na one koji se prave da ne vide istinu?
Naravno, ali ne sa pozicije politike, već sa pozicije ljudske etike. Postoje žene i muškarci koji vide kako onaj drugi bije njihovo rođeno dete i ne reaguju zato što se boje posledica, postoje žene koje znaju da njihov partner seksualno iskorišćava dete, pa ćuti. Mogućnost ljudskog uma da potisne, da pronađe opravdanje je ogromna. Ja kao neko ko veruje u ljudski rod, u čoveka kao u ideju, u ljudski duh, mislim da su zlo i tamna strana u nama nešto s čim se ljudsko biće svakodnevno bori, pobeđuje ga ili poklekne i pristane na zlo. Ja sam, ponavljam, samo napravila film o jednom velikom iskušenju.
Nikog ne osuđujete niti prozivate, kao što kažete, ali šta će se desiti ako se neko oseti prozvanim? Vi niste nikog izazivali ni kad ste snimili Grbavicu Jasmile Žbanić, ni kad ste bili deo kosovskog filma Tri prozora i vešanje Ise Ćosje, ali su ti vaši postupci ipak komentarisani, i to ne prijateljski.
Nisam ja znala šta me čeka kad sam snimala te filmove. Mene čeka moj život. Nemoguće je sviđati se svim ljudima. To je sudbina svakog ko je pred procenom publike. A ako mislite da se neki ljudi ne usuđuju samo da ih ne bi drugi osuđivali, da ne bi bili odbačeni, ja nisam u tome. To nisu moje vodilje u životu.
Umetnost često preuzima ulogu onih koji vode zemlju pa, na primer, propoveda pomirenje, priča protiv nasilja, rata… Pa ipak, na takvu misiju zvanično se gleda sa pozicije “to je samo film”, zbog njega se neće promeniti nijedan zvaničan stav ili zakon.
Ja ne očekujem da posle ovog filma padne vlada, niti film treba to da radi. Film ne menja istoriju. Međutim, znam da su u Bosni posle Grbavice Jasmile Žbanić žene koje su u logorima bile sistematski silovane dobile mesečnu pomoć, one su obolele od depresije i nisu sposobne da rade. Znači, to ipak nije “samo film” kao što kažete. Ali, da vas pitam nešto: da li Šekspir možda nije trebalo da napiše Romea i Juliju? Zašto je to uradio? Šta mu je to trebalo? On je verovatno video šta znači neprijateljstvo, mržnja i kakve posledice to ima. Onda je seo i napisao Romea i Juliju. I onda se Romeo i Julija vekovima posle toga igra kao primer šta mržnja i netrpeljivost čine ljudima. I kakve užasne posledice ima. Mi gledamo predstavu i mislimo “ma to je samo Šekspir”. A znate, ti ljudi o kojima on piše su konkretni ljudi. Verzija Romea i Julije koju je Miki Manojlović napravio, po kojoj su Romeo i Julija Albanac i Srpkinja, jeste konkretna priča, priča koju prepoznaješ i tiče te se. I pomisliš: vidi, to je znači to. To je taj Šekspir. To je gola ljudska priča. I opet ću da pitam: šta je Šekspiru trebalo da piše o tome? Šta nekog navede da reaguje, da napravi priču o nečem što svi vide, ali ćute? Da reaguje? Sigurno ne zato što hoće da se kandiduje na izborima. Jer, kao što kažete, to je samo film.
Ali koji može uticati na publiku, na pojedinca.
Možda, možda će nekoliko žena, dve recimo, odlučiti da ne ćute. Ali i to je dovoljno.
Kad se kaže da je film o ženi, postoji verovatnoća da će biti svrstan u fajl “feministički”.
Ima onaj vic kad pokažu nekom dečaku tri različita predmeta pa ga pitaju na šta ga podsećaju, i on svakog puta odgovori isto – znate kraj vica. Hoću da kažem, mahali – ne mahali on uvek vidi to što vidi. Ja neću i ne mogu da kontrolišem šta će ko da vidi u mom filmu. Neko će uvek videti jednu te istu stvar, možda neće ni hteti da vidi bilo šta drugo. Šta ja tu mogu.
Istina je problem i gospođe Alving, junakinje Ibzenovih Aveti koje odskora igrate u Bitef teatru. Međutim, za razliku od Milene iz vašeg filma, ona bi da je sakrije, ne da je otkrije.
Jako mi je teška ta predstava, teško sam poslagala sve njene kockice u glavi. I ranije sam glumila likove koji grade sliku o sebi a skrivaju ono što im je iznutra. Ova žena je ceo život izgradila na konvenciji, na tom oneprirođavanju sopstvenog života. Gospođa Alving je neko ko se jako trudi da izgradi idealnu sliku o sebi i porodici. Ceo njen život je posvećen tome da se ta slika održi po svaku cenu. A to je toliko daleko od mene. Ja bih sve potpuno drugačije na njenom mestu. I zato mi je bilo teško da se izborim sa mišljenjem koje imam o njoj. Da li je to snaga, ili kukavičluk, nemogućnost da otkriješ drugima ko si ti? I ta njena zabluda da može da iskontroliše život? Od svega toga nema ništa, jer stižu posledice tog nemorala, sin plaća cenu laži koje je ona živela. Nekako je to za mene strašno.
Tekst Tanje Šljivar Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali ima treći ugao priče o istini: dvoje ljudi koji su se slučajno sreli imaju potrebu da jedno drugom ispričaju svoje životne priče, da nepoznatom kažu ono što ni sebi ne mogu.
Nisam uopšte bila sigurna da ću znati da napravim tu predstavu. Tekst ne daje nikakve instrukcije kako da se postavi na scenu, nema naznaka gde se radnja dešava. Međutim, tekst je ispisan u emotivnim kodovma koji su arhetipski, koje sam prepoznala u sebi, koje svi prepoznajemo: odnosi majka – sin, brat – sestra, otac – ćerka, muškarac – žena. Videla sam u tome slojeve neke svoje duše, i onda sam iz toga napravila predstavu. Prepoznatljiv emotivni sadržaj stavila sam u prostor predstave kroz koju vas vode sloj onoga što čujete i sloj onoga što osećate. Posle Zenice imaćemo premijeru i u sarajevskom Kamernom teatru 55, a nadam se da ćemo moj mladi kolega Enes Salković i ja doći sa ovom predstavom i u Beograd.
Da li njih dvoje reše problem svoje prošlosti?
Ne treba to da bude cilj, cilj je da na osnovu svoje prošlosti, načina na koji ste do sada živeli, shvatite svoje greške, da otkrijete šta je to što biste želeli da budete i da onda radite na tome da se promenite. A to nije lako.
Razgovarala: autor: Sonja Ćirić, Vreme