„U sredinama gde istorija često počinje ’od početka’, i gde nekakve elite redovno podvlače crtu i smatraju da ništa nije bilo pre njih, svedoci smo da svako malo imamo pojavu pojedinih „genijalnih” reformatora, koji neretko odustaju od sopstvenih ideja već posle nekoliko godina, ili se te reforme samo kozmetički usvoje, bez istinskog pomaka. Nasuprot tome, jedan od glavnih faktora usvajanja vrednosti Prosvetiteljstva, dakle primene racionalnosti, logike, nauke i tehnologije za poboljšanje kvaliteta života, jeste da se reforme obavljaju kontinuirano“, ističe Milan Ćirković, profesor-istraživač Astronomske opservatorije u Beogradu, međunarodno priznati naučni autor i predavač.
Iako je fizičar-astronom po struci, naučna interesovanja Milana Ćirkovića su veoma široka i obuhvataju oblasti poput analize rizika, studija budućnosti, transhumanizma i astrobiologije. Na pitanje koliko je moguće danas se baviti naukom u renesansnom smislu, konstatuje da je nešto bolja percepcija multidisciplinarnog rada poslednjih godina dovela do pozitivnih pomaka. „Došlo je do preplitanja različitih kultura koje dominiraju u naučnoj i umetničkoj zajednici, jer su se pojavila pitanja koja zahtevaju široki multidisciplinarni pristup, samim tim i veću saradnju stručnjaka različitih obrazovnih profila. Ovaj trend su zapazili i pojedini sociolozi nauke, ali je čitav fenomen još uvek kratkog veka, pa ne možemo da procenimo njegov istorijski značaj”, objašnjava naš sagovornik.
BIF: U kojoj meri postoji opasnost da multidisciplinarni pristup otvori vrata polju pseudonauke, ukoliko se njime bave nedovoljno stručni ljudi?
Ćirković: Konzervativni naučnici veruju da će se baš to i dogoditi. Možemo diskutovati o tome da li je pseudonauka manje ili više opasna po društvo, ali ona je nažalost neminovna. To je poput kriminala – koliko god se uporno borili, njega je oduvek bilo i uvek će ga biti. Ovakvi trendovi u stvari pokazuju da ljudi moraju da poseduju određeno razumevanje za korišćenje naučnih dostignuća. Nije problem u samoj tehnologiji, već kako će je ljudi koristiti, što uključuje kulturni i društveni aspekt. Pogledajte samo kako su točak ili vatra korišćeni kroz istoriju civilizacije. U globalu, eventualna šteta od pseudonauke je zanemarljiva od koristi koju dobijamo multidisciplinarnim radom.
BIF: Kako komentarišete aktuelni trend da nas preplavljuju šund sadržaji, zbog kojih važne vesti iz sveta nauke i kulture ne mogu da dođu do izražaja?
Ćirković: Taj problem je globalnog karaktera. Živimo u epohi u kojoj je sve više potrebno da posedujemo relevantno naučno saznanje, da bismo uopšte mogli da učestvujemo u rešavanju pitanja od značaja, poput globalnog zagrevanja, održivih energetskih izvora i drugih, koja su važna za čitav svet i ne poznaju nikakve verske, nacionalne, rasne i ostale granice. Za te teme je potrebno imati više od osnovne pismenosti.
Danas je lakše nego ikada doći do relevantnih informacija, i zapravo postoje vrlo dobri specijalizovani mediji i stručnjaci koji se bave naučnim novinarstvom i promocijom nauke, ali postoji i druga strana medalje. Širenje novih medija preko interneta dovelo je i do bolje organizovanosti pseudonauka, od astrologije, pa do raznih oblika paramedicinskih disciplina. Takođe su se pojavile i nove pseudonauke, koje su potencijalno mnogo opasnije – jedna je negiranje opasnosti od globalnog zagrevanja, a druga je antivakcinaški pokret.
Uprkos tome, mislim da možemo da budemo umereni optimisti. Slučaj velike ozonske rupe iznad Antarktika pokazuje da postoje ispravni mehanizmi reakcije. Globalna svest o njenom postojanju i štetnosti proširila se osamdesetih godina, i tada je ispravno analizirano da je ona nastala usled ljudskog delovanja, odnosno kao posledica prevelike veštačke emisije karbofluorkarbonata (CFC) u atmosferu. Brzim i ozbiljnim aktiviranjem svetske naučne zajednice, nevladinih organizacija i nekih državnika, došlo je do usvajanja Montrealskog sporazuma pre 30 godina, kojim je u potpunosti zabranjena upotreba CFC. Taj sporazum je imao dramatično pozitivne efekte, čak i više nego što su se njegovi kreatori nadali, pa sada vidimo da se ozon u atmosferi regeneriše, a da se velika rupa vremenom smanjila.
BIF: Kako uspevate da ostanete optimista, u vreme kada sve veći broj „običnih“ ljudi odbija da poveruje u naučna dostignuća?
Ćirković: To deluje uznemirujuće na prvi pogled, a u stvari može da nam pomogne da dijagnostifikujemo glavni problem. Ljudi očekuju gotova rešenja, čarobnim štapićem, ali u realnosti, svaki proces je inkrementalan i postupan. Treba razumeti da uvek postoji čitav niz otpora i prepreka naučnom razvoju, kao i da je puno stvari koje su se u prošlosti činile neverovatnim i neostvarivim, a u međuvremenu su postale deo svakodnevice, i nisu fantastične kakvim su se nekad činile.
Dominante političke i ekonomske elite ne razumeju uvek koja je to vrsta problema na koje nauka treba da pruži odgovor. Zato je jako bitno razlučiti na šta nauka može da odgovori, a na šta ne može. Ona u najvećem delu svog diskursa ima jednu opisnu svrhu, naime da predvidi šta će se desiti ako krenemo jednim ili drugim odabranim pravcem. Ukoliko se radi o nečemu za šta je potreban društveni konsenzus, onda društvo mora da se opredeli šta je od ponuđenih ishoda dobro ili loše. Setimo se samo ranijih kontraverzi u domaćem obrazovanju, poput ideje o izbacivanju teorije evolucije iz nastavnih planova. Mi možemo da predvidimo moguće posledice toga – zaostajanje u biološkim naukama, u medicini, povećanu smrtnost od izlečivih bolesti – ali na celom društvu, a ne na naučnoj zajednici, je da odluči da li želimo da se vratimo u srednji vek.
BIF: Ali, da li društvo to zaista želi? Da li uopšte smemo da ga usmeravamo na bilo koju stranu?
Ćirković: Ako pretendujemo da živimo u demokratskom društvu, tada volja građana mora biti suverena. Ako građani žele mitologiju umesto nauke, onda im to ne možemo zabraniti.
BIF: Dolazimo do filozofskog pitanja, odnosno do uspostavljanja granica tolerancije?
Ćirković: Upravo tako. A istorija 20. veka nam pruža indikativne primere. Prema statistici, uticaj razdvajanja ckrve od države i generalno posmatranje religijske opredeljenosti kao privatne stvari svakog pojedinca najviše je zastupljeno u zemljama koje su napredne i bogate, kao što su Francuska, skandinavske zemlje, Holandija, Kanada, Australija. U njima nije postojao diskontinuitet, nije bio utopističkih momenata, kao u istočnoevropskim državama, u kojima je jedno vreme postojala ideja da se religioznost naglo „izbaci” iz ljudi, i tako stvori bolje društvo.
Ispostavlja se da baš u tim zemljama danas ima više verskog fanatizma. Ništa se ne postiže na silu. Proces usvajanja vrednosti Prosvetiteljstva se ne dešava revolucijom ili voluntarizmom, prisilom ili snagom volje, već postepenim procesom edukacije i primenom inovacija u realnom ekonomskom životu.
U sredinama gde istorija često počinje „od početka”, i gde nekakve elite redovno podvlače crtu i smatraju da ništa nije bilo pre njih, svedoci smo da svako malo imamo pojavu pojedinih „genijalnih” reformatora, koji neretko odustaju od sopstvenih ideja već posle nekoliko godina, ili se te reforme samo kozmetički usvoje, bez istinskog pomaka. Nasuprot tome, jedan od glavnih faktora usvajanja vrednosti Prosvetiteljstva, dakle primene racionalnosti, logike, nauke i tehnologije za poboljšanje kvaliteta života, jeste da se reforma obavlja kontinuirano, da u tome postoji evolucioni kontinuitet.
BIF: Kad smo već kod evolucije, obzirom da se bavite i procenama velikih rizika, da li je verovatnije da čovečanstvo strada od udara asteroida ili od posledica svojih aktivnosti?
Ćirković: Danas je jasno da su rizici koji proističu iz ljudskih aktivnosti, ne nužno namernih, veći od prirodnih hazarda – od pronalaska prvih oružja za masovno uništenje u Prvom svetskom ratu, pa do pojave modernog hemijskog, nuklearnog i biološkog oružja, i uzroka klimatskih promena. Dva najveća pojedinačna rizika su rizik od pojave “nuklearne zime” i rizik od zloupotrebe biotehnologjje, to jest od kreiranja novih patogena u svrhe bioterorizma. Eksperti koji se bave procenom egzistencijalnih rizika, poput ser Martina Risa ili prof. Nika Bostroma, sugerišu da živimo u najrizičnijem dobu do sada, i da moramo da prođemo kroz „usko grlo” kako bismo izbegli sve opasnosti pred nama.
Ti rizici su prisutni i veliki, ali uporedo sa njima postoje razni nivoi aktivnosti koji se odnose na pokušaje da se oni smanje. „Dobra vest” je da su posledice eventualne nuklearne zime danas temeljno razjašnjene, i to na osnovu kreiranja fizičkih modela kratkoročnih promena klime, pa znamo tačno sa čime bismo se suočili ukoliko bi do nje došlo. Dodatno, mediji nedovoljno pišu o tome da su svetski nuklearni arsenali značajno smanjeni i da je praktično došlo do nuklearnog razoružanja, već i dalje objavljuju koja zemlja ima više balističkih raketa.
Što se tiče rizika vezanih za biotehnologiju, oni se najpre tiču problema vezanih za njihovu detekciju i reakciju u realnom vremenu. U poslednje vreme se vrše brojne računarske simulacije, kako bi se utvrdilo u kojoj meri su razne medicinske institucije širom sveta u stanju da ispravno identifikuju zarazu i sprovedu efikasne mere karantina. Ne smemo zaboraviti da je od velikih boginja umrlo više ljudi nego u svim ratovima zajedno, a danas su praktično zaboravljene i ostalo je veoma malo aktivnih doktora koji bi bili u stanju da prepoznaju njihove simptome. Zato pri UN postoji kancelarija koja se bavi prevencijom bioakcidenata i bioterorizma, koja redovno organizuje treninge za nove generacije lekara, da „obnove gradivo” i podsete se bolesti koje su napretkom medicine istrebljene.
BIF: Koliki rizik po čovečanstvo predstavlja razvoj veštačke inteligencije? Pogotovo u delima popularne kulture ta tema obično ima katastrofične indikacije…
Ćirković: Za sada veštačka inteligencija spada u domen spekulativnih rizika, koji nam nisu sasvim jasni ali o kojima moramo intenzivno da razmišljamo. Ako želimo da predvidimo efekte nekog sistema, onda moramo da budemo pametniji od njega, a ovde poenta i jeste u tome što možda to nećemo biti u stanju da uradimo.
Ne možemo da znamo koji je potencijalni raspon inteligencije, gde su njene prave granice. Ljudi naivno veruju da su one postavljene na nivou genija jednog Ajnštajna, Da Vinčija ili Njutna. A u stvarnosti, još uvek ne postoji odgovarajuća psihološka teorija inteligencije i kognitivnih fenomena koje mi obično nazivamo inteligencijom. Možda je njen opseg mnogo veći, i moguće je da će postojati sistemi koji su hiljadu puta inteligentniji od najpametnijeg čoveka. Nemoguće je predvideti ponašanje takvih sistema, ali elementarna predostrožnost nalaže da shvatimo da se tu nalaze veliki potencijalni rizici.
I u toj oblasti sam optimista, ako uzmemo da uzrok velikog broja problema u stvari potiče od iskonske agresivnosti, koja je deo ljudskog biološkog i evolutivnog nasleđa još iz perioda daleko pre homo sapiensa, baš kao i neke druge osobine koje smatramo negativnim, poput posesivnosti ili sebičnosti. Ukoliko je inteligencija dizajnirana u laboratoriji, ona nema taj evolutivni pritisak, jer nije nastala kroz borbu za opstanak, pa ne mora da poštuje iste obrasce ponašanja i morala.