Kada je sa ulice došao u Dom “Duško Radović” bio je učenik petog razreda. Nije znao da piše i čita, borio se sa svojim emocijama i puno pitanja u glavi, a onda je završio srednju školu, u rukama drži svoj roman prvenac “Grad bola”, završava četvrorogodišnju srednju školu i želi da dobije indeks Filozofskog fakulteta.
To je sažetak dosadašnjeg života devetnaestogodišnjeg momka Matia Kamberija iz Niša. Posle susreta i razgovora sa njim ne ostajete ravnodušni. Želeli ili ne njegova priča vas negde dotakne, a on se nada da će tako biti i sa njegovim romanom prvencem. Sasvim očekivano jer je ovaj mladić sa samo 19 godina uspeo da pređe životni put koji podeseća na filmski scenario, od dečaka sa ulice koji je prosio do autora romana.
“Roman sam pisao osam meseci i svakog dana sam razmišljao o njemu.Bilo je dana kada sam pisao i po 15 sati dnevno ali je bilo dana i kada nisam mogao da pišem. Sa pisanjem sam krenuo dan pre mature i rekao sam sebi da moram da ga završim za Novu godinu, ali je rukopis bio gotov dva dana ranije”, priča Meti Kamberi. “U jednom trenutku sam pomislio, ili ću ovo napisati ili ći umreti. Paralelno sa pisanjem romana sam i radio na građevini, pa sam pisao noću. To mi je oduzelo puno snage. Sada se osećam umorno, ali želim da napišem još jedan roman. Sačekaću malo sa tim.“
Roman je biografsko delo, dodaje ovaj mladić, sa puno fikcija.
“Trudio sam se da prikažem sliku dece koja nemaju. Želeo sam da nateran čitaoce da dok čitaju osete kako je to kada nemate, kada dete oseti na svojoj koži bol koja njega izjeda iznutra, kada pati a ne zna da to objasni i da iznese iz sebe jer ima malo godina. Sve to je i na mene uticalo jer sam neke događaje iz svog života proživljavao iznova. To me je iscrpljivalo i emocionalno i fizički. Tek sada vidim da moram malo da predahnem od svega”, priča Meti.
Meti dodaje da knjiga počinje tako što dečak prosi.
“U romanu sam pisao roman, ništa na njegovim stranicama nije slučajno, ni imena ni gradovi. Trudio sam se da to bude sasvim otvoreno. Psihički sam dosta jak i mogu sve da podnesem, ali sam emotivno “sakat”. Umem da volim, ali sam mnogo emotivan. Dok sam pisao mnogi su me obeshrabrivali, ali i to je u redu. Ja to ne osuđujem. Sve to shvatam. Znam da zvuči čudno kada nekome kažete da ste do juče bili na ulici, a sada pišete knjigu. Normalno je da se svi zapitaju šta se tu događa, ali ja to ne osuđujem. Sa druge strane imao sam i podršku i pronašao sam je u svojim vaspitačima”, kaže Meti.
U romanu je “upakovan” ceo dosadašnji životni put Metia Kamberia. Od 12 do 18 godine boravio je u Domu “Dušan Radović”. Kao mali je bio u hraniteljskim porodicama, a poruka koju želi da pošalje svojom pričom je jasna.
“Svakom detetu bih poručio da radi na sebi da čita, uči, bori se i misli pozitivno. Neka vole sebe i neka ne misle da je nemoguće da promene svoju životnu priču.“
Te krilatice se držao i sam. Prvi njegov susret sa životom bio je na ulici. Lutao je i prosjačio. Prvi put je odveden u hraniteljsku porodicu sa sa četiri godine.
“Majka nije imala novac da me izdržava. Tumarao sam sa bratom ulicama, prosili smo, pa čak i krali. Socijalni radnici su nas uzeli od majke i odveli u hraniteljsku porodicu, a sa 12 godina sam prešao u Dom za nezbrinutu decu. Bio sam problematičan, godinu dana se nisam umirio, nisam išao u školu. Kada sam došao u Dom shvatio sam da moram da se borim da promenim svoju sudbinu”, priča Meti.
Tada nije znao ni da čita ni da piše iako je išao u peti razred.
“U stvari, znao sam da čitam i da pišem, ali je bilo disleksično i nerazumljivo. Nisam se postideo pred vaspitačicom koja me je naterala da čitam jer mi je pomogla da sve to prebrodim. Jako sam joj zahvalan na tome. Bila mi je druga majka jer sam za porodicom puno patio dok sam bio u Domu”, kaže Meti.
Završio je osnovnu školu, a potom upisao Školu mode i lepote i završio je sa odličnim uspehom.
“Po struci sam modni krojač, a u međuvremenu sam vanredno upisao četvrti stepen za modelara i ostala su mi još četiri ispita. Želja mi je da upišem Filozofski fakult, smer socijalna politika i socijalni rad. Hoću da postanem socijalni radnik i da pomažem ljudima.Želim da ostvarim i taj san. Imam dosta propusta u školovanju ali sam se ja uhvatio za granu spasa koja nije ni malo laka a to je znanje. Spremiću prijamni, učiću jer želim da indeks zaslužim svojim znanjem.Kada neko završi fakultet znači da on ima znanja”, kaže Meti.
Nije slučajno izabrao svoje buduće zanimanje.
“Moj život je kao film i želim da budem primer deci, da im pokažem da mogu da uspeju u životu kao što sam ja. Biti socijalni radnik je predivno zanimanje. Nije vam za to potreban samo fakultet. Potrebno je mnogo više od toga. Da promenite svest. Uvek ću se truditi da pomažem ljudima. I sada želim to da radim ali sam nemoćan, a nemoć izjeda čoveka”, zaključuje Meti.
Sećanje na protekle godine Metija boli. Žali za tim što njegova majka neće moći da pročita knjigu. On bi joj rado pomogao ali se boji da ona neće razumeti iz čega je on uspeo da se isčupa. A uspeo je da od dečaka sa ulice koji prosi postane autor romana i budući student Filozofskog fakulteta. Bilo mu je potrebano mnogo hrabrosti za to. Uspeo je jer se želja za izlaskom nalazila u njegovom srcu. Dodaje da su godine iza njega ostavile tragove na njegovoj duši. Veruje da će njegova knjiga promeniti mišljenje o deci iz doma.