„Ljudi ne žele da budu heroji“

Sa unukom Josipa Broza Tita, aktivistkinjom, i osnivačicom organizacije za promociju građanske hrabrosti “Gariwo” razgovarali smo o građanskoj neposlušnosti u na prostoru bivše Jugoslavije.

DW: Vi ste dugo mladima držali predavanja o važnosti građanske hrabrosti i neposlušnosti. Šta je to uopšte građanska hrabrost i zašto je ona važna? 

Svetlana Broz: Građanska hrabrost predstavlja volju i praktičnu veštinu neposlušnosti, otpora, suprotstavljanja i nenasilne borbe protiv zloupotrebe moći bilo koje javne ustanove, privatne kompanije ili pojedinaca koji namerno zanemaruju svoju dužnost ili nezakonito koriste prednost svojih političkih, ekonomskih ili socijalnih moći kršeći ljudska prava – bilo u građanskom ili političkom životu, medijima, biznisu ili u akademskoj, religijskoj ili porodičnoj sferi. Njeno iskazivanje je neophodan uslov za razvoj demokratije u primitivnim društvima poput onih u našem regionu.

Društva u regionu su primitivna?

Da. Ne može se govoriti o razvijenom društvu u zemljama u kojima vladaju isti mitovi i predrasude kao i pre dve stotine godina. To su isti mitovi koje su političari i kler stavljali u funkciju beskrupuloznih ratova koje su vodili devedesetih, a pomoću njih vladaju i četvrt veka kasnije. Primitivna su i zato što su vodila ratove u sred Evrope krajem 20. veka, a 25 godina nakon ratova nisu u stanju da se suoče sa istinom i odgovornošću za ono što su u ime svojih podanika učinile u istim tim ratovima, nego se vraćaju u još dalju prošlost oživljavajući najmračnije kolaboracionističke nacifašističke pokrete iz Drugog svetskog rata dajući im legitimitet. Pitam se često kuda nas vodi toliki primitivizam, a svaki racionalan odgovor je poražavajući.

Građani država bivše Jugoslavije su u većini slučajeva nezadovoljni politikom, zdravstvom, obrazovanjem i generalnim stanjem u svojim državama. Međutim pobune protiv toga su veoma retke, a mladi u sve većem broju odlaze. Da li je to zbog nedostatka građanske odgovornosti i građanske hrabrosti?

Mladi sa Zapadnog Balkana zaista najčešće biraju ono što misle da je lakše, a to je otići u neku visoko razvijenu zemlju čija pravila i zakone moraju poštovati, a jedino što treba jeste da nađu sebi posao, ma koliko to teško bilo. Retko se pitaju kako su te zemlje došle do tako visokog društvenog standarda, i kako bi oni mogli pomoći svom društvu da se izdigne iz kala u kojem se svi kolektivno valjaju. Vrlo su retki mladi ljudi na našim prostorima koji imaju svest o svojoj odgovornosti u društvu, a malo je onih znaju šta znači biti građanin. Generalno, vrlo je retka građanska odgovornost pa samim tim i građanska hrabrost na našim prostorima, iako je tu najpotrebnija.

Zašto?

Prvo ću postaviti jeretičko pitanje: da li iko zna koliko procenata stanovnika živi u tim državama, a koliko procenata građana? Da li je ikada iko u njima pravio istraživanja na tu temu? I utvrdiću, a volela bih da me demantuju, ali činjenicama, da se u svim ovim državama na vlasti nalaze, osim retkih čestitih izuzetaka, uglavnom oni koji imaju ruke uprljane ratovima iz devedesetih, koji znaju da je strah najefikasnije sredstvo vladanja i ne odustaju od permanentnih zastrašivanja „svojih” onim „drugima”.

Imajući u vidu da je organizovani kriminal u regionu najjači, te da obrnuto uobičajenoj logici da svaka država ima svoju mafiju, kod nas na Balkanu mafija ima čak nekoliko država – to znači da drže sve poluge vlasti. A ono malo građana, a tvrdim da je više od 90% stanovnika, ne iskazuju često i dovoljno građansku hrabrost da se suprotstve državi i ustanu protiv nepravde. Ljudi generalno ne žele da budu heroji. Radije bi da žive neke svoje male, neupadljive živote, a i kada su nezadovoljni, a jesu, i to ogromna većina, opet očekuju da neko drugi reši sva njihova nezadovoljstva. A to se ne dešava. Vladari njihovih života znaju kako, koliko i kada im moraju baciti mrvice sa stola, da bi ih držali mirnima… I tako prođe već četvrt veka, a koliko će još proći, videćemo.

Koja je razlika između građanina i stanovnika? I zašto građana ima tako malo?

Građanin je osoba koja aktivno upražnjava svoja građanska prava i vrši građanske dužnosti. Stanovnik je za mene svako neko ko samo stanuje negde i broji se u popisima stanovništva, a niti koristi svoja građanska prava, niti vrši građanske dužnosti. Iz definicija ova dva pojma se jasno vidi zašto je tako malo građana, a mislim da je u osnovi odgovora opet primitivizam, kao seme svakog zla i nazadovanja.

Kakvu ulogu ima obrazovni sistem u državama regiona kada je u pitanju građanska neposlušnost? 

Jasno je da je politički koncept na našim prostorima, bez obzira o kojoj se pojedinačno zemlji radi, potpuno identičan: imati što manje obrazovane ljude kada se radi o demokratiji i ljudskim pravima, jer će sa neobrazovanim lakše manipulisati i još lakše vladati. I vrlo su uspešni u tome, moram priznati.

Dakle, naša deca se ne uče građanskoj neposlušnosti, niti uopšte građanskim vrlinama, iako je to više nego neophodno. Nosioci vlasti koji odlučuju da deca ne uče o tome ne razumeju krajnju konsekvencu svoje odluke. Ako decu učite građanskoj neposlušnosti učićete ih kako da svoj bunt iskažu jasno i glasno, ali uvek i samo nenasilno. Ako nenaučena deca kada odrastu odluče da se suprotstave vlastima najčešće to biva praćeno nasiljem, a neretko i destrukcijom. I ko je onda de facto odgovoran?

Koji primer građanske neposlušnosti na našim prostorima biste Vi izdvojili?

Na početku školske 2009. godine, učenici Gimnazije Cetinje odlučili su se na građansku neposlušnost i odbili da pohađaju nastavu dok im nadležni ne vrate direktora koji je smenjen političkim malverzacijama u toku leta. Tražili su i ostavku Ministra prosvete Crne Gore, svakoga dana su dolazili pred gimnaziju i čitali fragmente iz knjiga ne bi li naučili autoritete šta je građanska hrabrost. Uporno su demonstrirali tri meseca i na kraju su pobedili. Zamenika ministra prosvete, kao odgovornog, smenio je premijer, a direktor je vraćen na svoje mesto. Đaci su se vratili u klupe i najavili da će do kraja školske godine raditi i vikendima kako bi nadoknadili vreme utrošeno na borbu za pravdu.

* Svetlana Broz je kardiolog i osnivačica i direktorka organizacije “Gariwo” sa sedištem u Sarajevu. Autorka je knjige “Dobri ljudi u vremenu zla” i mnogobrojnih eseja i publikacija o građanskoj hrabrosti i istaknuta aktivistkinja protiv ksenofobije, nasilja, rata, kao i etničkih, rasnih i verskih podela. Svetlana Broz je unuka Josipa Broza Tita

DW