Intervju Džordža Suvilisa sa Vernerom Bonefeldom
Važno je misliti kroz društvo i prepoznati državu kao politički oblik društva – i to antagonističkog društva u kojem se klasa vezana za rad bori da preživi. Pitanje ljudske emancipacije stoga nije kako upravljati društvenim antagonizmom. To je pre pitanje kako da se okonča društveni antagonizam. Šta, stoga, treba da znamo o našem društvu i njegovoj državi. Šta bi značilo promeniti kapitalistički organizovan oblik naše društvene reprodukcije. Šta je društveni karakter bogatstva u društvu kojem bi upravljali isključivo ljudski ciljevi? Čemu se možemo nadati?
Verner Bonefeld je član Odjeljenja za politiku na Univerzitetu u Jorku u Velikoj Britaniji. Jedan je od suosnivača međunarodno poznate škole otvorenog marksizma (Open Marxism school). Ova grupa bavi se kritikom partijskog komunizma i ističe potrebu za otvorenošću prama praksisu te antipozitivističkoj dijalektičkoj metodi koja je utemeljena u “praktičkoj refleksivnosti” Marksovih koncepata. “Otvoreni Marksisti” utemeljeni su u konceptima Lukača i Adorna, a bliski su anarhizmu, autonomizmu i situacionizmu.
Možete li nam reći nešto o vašem intelektualnom i političkom formiranju?
Jedno od mojih najvažnijih formativnih iskustava bio je rad u fabrici[1]. Studiranje je u poređenju s tim bilo lako. Studirao sam na univerzitetima u Malburgu, Berlinu i Edinburgu. Marksizam koji se nudio na Malburgu bio je veoma dogmatičan. Nije ohrabrivao ljude da misle svojom glavom. Napustio sam ga nakon dve godine da bih nastavio svoje studije na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Tu se poklopilo nekoliko stvari. Moj omiljeni profesor bio je Anjoli (Agnoli), kao jedan od najprepoznatljivijih marksista svoje generacije. Dozvoljavao je svojim studentima da misle. Podržavao je to. Bio je veliki govornik. Studijski program koji sam pohađao uključivao je i praksu. Prvo sam radio selidbe, a zatim kao asistent istraživač u zapadnonemačkom nastavničkom sindikatu, za šta sam dobijao platu. Nikada pre toga nisam zarađivao novac od čitanja i pisanja (moje istraživanje ticalo se alternativnog školovanja nasuprot javno finansiranom). Ubrzo sam razumeo značenje Marksovog uvida da biti produktivan radnik nije sreća, već velika nesreća. Moglo bi se dodati, nije ni ontološka privilegaja kako je to videla čitava tradicija istorijskog materijalizma. Studirao sam u Berlinu u vreme velikih nemira, od mirovnog pokreta do skvoterskog pokreta u ranim osamdesetim.
Sreo sam Kosmasa Sajkopedisa (Kosmas Psychopedis) u Edinburgu tokom osamdesetih. Bio je u poseti Džonu Holoveju (John Holloway). Ričard Gun (Richard Gunn) i Džon Holovej bili su moji mentori na doktoratu. Kosmas je bio upečatljiv karakter i dobar prijatelj.
Bili ste jedan od urednika edicije Otvorenog marksizma (Open Marxism). Može li se reći da je projekat ovih knjiga bio pokušaj da se spasi hegelijanska dijalektika unutar marksističke tradicije od altiserijanske strukturalističke paradigme? U kojoj meri verujete da je ova tradicija otvorenog marksizma i dalje važna u svetlu novih studija (poput ove od Vorena Montaga (Warren Montag)) koje predstavljaju Altiserov marksizam kao marksizam konjukture?
Za mene je naslov Otvoreni marksizam bio omaž mom profesoru Johanesu Anjoliju koji je objavio knjigu pod istim nazivom. U velikom delu predstavljala je raspravu između Mandela i njega. Mandelov ekonomistički pristup bio je sve sem „otvoren“. Knjiga je takođe uključivala dugački pogovor Anjolija o ciljevima kritičke misli. Sumirao sam taj pogovor u svojoj prvoj publikaciji, Otvoreni marksizam, objavljenoj u prvom broju Žurnala Zdravog Razuma (Journal Common Sense), koje smo u to vreme uređivali zajedno Ričard Gun i ja. Ovaj kratki spis bio je zaista samo jedan pokušaj s moje strane da razumem Anjolija, da svojim rečima zapišem ono što sam pročitao i ono što sam mislio da sam naučio. Nekima od nas su izdanja otvorenog marksizma, ima ih ukupno tri, bila pokušaj da se spasi hegelijanska dijalektika u marksističkoj tradiciji od altiserijanske strukturalističke paradigme, kako ste i sami sročili. Nije se radilo o pokušaju autonomizma premda je moglo delovati tako. Bio je to pokušaj da se prestane misliti unapred oblikovanim teorijskim alatkama o društvu, primenjujući već oblikovane ideje na društvene situacije i institucije. Umesto toga, želeli smo da mislimo u i kroz društvo, da povezujemo misao sa iskustvom. Altiser je veliki tradicionalni teoretičar. Za kritičku teoriju društva, važno je misliti protiv zrna društva da bi se ono bolje razumelo. Otvoreni marksizam ili misli protiv zrna ili nije otvoren za konstitutivni metež buržoaskog društva. Drugim rečima, postojanje klasnih odnosa NE priziva marksističku klasnu teoriju niti priziva argument sa stajališta radničke klase. On poziva na kritiku klasnog društva i na kritiku kapitalistički organizovanog oblika rada. Klasa je negativan pojam. Pripada pogrešnom društvu. Rešenje klasnog društva je besklasno društvo.
Izdanja otvorenog marksizma bila su pokušaji da se Marks oslobodi tradicionalne teorije, ponovo poveže sa kritičkim marksističkim strujama i obnovi kao negativna kritika društva.
Godinu dana pre publikacije Otvorenog marksizma uredili ste sa Džonom Holovejem knjigu Postfordizam i društveni oblik: marksistička debata o postfordističkoj državi. U uvodu knjige dali ste eksplicitnu kritiku marksističkih teorija koje državu i kapital vide ne kao teren klasne borbe već kao strukture. Možete li još nešto reći na temu vaših kritika pojma „postfordizma“? U kojoj meri verujete da su ove kritike važne s obzirom na postepeno „tonuće“ države?
Pojmovi fordizam i postfordizam bili su deo akademskog Cajtgajsta (Zeitgeist). Cajtgajst je odustao od termina društva izobilja i korporatizma. Nakon postfordizma prešao je na globalizaciju, potom neoliberalizam, a sad čujemo da su postneoliberalizam i/ili ordoliberalizam popularne fraze. Misao Cajtgajsta je komerzijalizovana učenost. Posao učenika je da razotkrije sakrivenu istinu koja sačinjava društvene odnose. Postfordistička analiza je pokupila izvesne elemente stvarnosti i kombinovala ih u teorijski model da bi potom prešla na procenjivanje udaljenosti između stvarnosti i svog teorijskog modela. Analiza je društvene sukobe označila kao sredstva prelaska sa fordističkog modela na postfordistički model. Društveni odnosi su stoga pojavili kao agenti konačnih strukturalnih promena – oblika ovog modela društva ka onom modelu društva. Savremeno modeliranje društvenih odnosa kao postneoliberalnih ili ordoliberalnih funkcioniše unutar tog istog analitičkog okvira.
Sledeća studija koju ste objavili nosila je naziv Rekompozicija britanske države tokom osamdesetih. Iz kojih razloga mislite da je tačerijanski projekat uspeo? Na koje načine je promenio britansku državu? Da li verujete da je postojalo direktno nastavljanje Tačerkinog projekta blerovsko-laburističkim vladama?
U knjizi je odbijeno korišćenje termina tačerijansko i tačerizam. U njoj se analizira ujedno uloga britanske države u transformaciji svetskih tržišnih uslova cene i profita, kao i uloga uloga uslova na svetskom tržištu u transformaciji britanske države. Buduća Tačerkina vlada predsedavala je tokom veoma duboke recesije početkom osamdesetih i vlada u kontekstu globalne dužničke krize – takozvana izgubljena decenija u Latinskoj Americi – i procesa krizom nošenog razdruživanja između novca kao kapitala i novca kao potraživanja budućeg kapitala. Restrukturiranje britanskog društva od strane Tačerkinih vlada bilo je deo ovog procesa. Blerov Treći put može se lako videti kao direktni nastavak ovih procesa. Teško je naći novi početak u istoriji, te takozvane nultne sate. Blerovska vlada nasledila je Mejdžorovu vladu koja je došla nakon poslednje Tačerkine vlade. Ni Mejdžor ni Bler nisu počeli sa praznim platnom.
Druga centralna tema vašeg rada je novac. Na koji način je finansijalizacija globalne ekonomije započeta osamdesetih povezana sa trenutnom krizom? Da li pronalazite kontinuitete između krize 1973. i ove iz 2008?
Da. Finansijalizacija je termin koji opisuje razdruživanje novca kao kapitala i novca kao potraživanja budućeg kapitala. Mendel je o ovom razdruživanju govorio ranih osamdesetih kao o obrnutoj piramidi. To je veoma lep način da se ilustruje razdruživanje. „Kreditna-nadstruktura“ akumulira svako rastuće potraživanje budućeg viška vrednosti. Urođena ovoj akumulaciji je transformacija potraživanja buduće eksploatacije u fikciju, i u tom trenutku dolazi do bega, prividno u kvalitet, odnosno u nešto stvarno i opipljivo. Tradicionalno se finansijalizacija, ova obrnuta piramida društvenog bogatstva, vidi kao nešto specifično za naša vremena, kao izuzetak od pravila. Nisam siguran da je to tačno. Mislim da je ona urođena kapitalističkom obliku bogatstva odnosno novcu koji stvara više novca. Zaista, može biti da je posleratni period u stvari bio izuzetak omogućen razaranjem na masovnom nivou.
Proteklih nekoliko decenija mnogi na levici čini se tretiraju samo u površnim terminina analize državnih aparata i posledično kao pitanje kako neka leva partija može ostvariti interakciju sa buržoaskom državom. Skorašnje ideje o EU od strane Tonija Negrija su jedan primer ove teorijsko-političke tendencije. Možemo li promeniti svet bez preuzimanja državne moći? Takođe, s tim u vezi, šta mislite o Negrijevim skorašnjim idejama o „socijalnoj i demokratskoj Evropi“ i njegovoj podršci neoliberalnim i nedemokratskim partijama poput Sirize?
Ne znam da li je Siriza neoliberalna i nedemokratska. Važno je misliti van etiketa. Važno je misliti kroz društvo i prepoznati državu kao politički oblik društva – i to antagonističkog društva u kojem se klasa vezana za rad bori da preživi. Pitanje ljudske emancipacije stoga nije kako upravljati društvenim antagonizmom. To je pre pitanje kako da se okonča društveni antagonizam. Šta, stoga, treba da znamo o našem društvu i njegovoj državi. Šta bi značilo promeniti kapitalistički organizovan oblik naše društvene reprodukcije. Šta je društveni karakter bogatstva u društvu kojem bi upravljali isključivo ljudski ciljevi? Čemu se možemo nadati?
Vaša najskorija studija Kritička teorija i kritika političke ekonomije: o subverziji i negativnom razumu je zasnovano i razumljivo izlaganje političke ekonomije od njenih početnih formulacija u Marksovom radu. Možete li nam reći nešto više o ovom delu?
Kritika političke ekonomije je kritika ustanovljenih odnosa društvene reprodukcije. Ne postoji ništa osnovnije za razumevanje društva od načina na koje one organizuje svoj metabolizam spram prirode. Na koji način društvo odgovara na naše osnovne potrebe: odeću, hranu, sklonište, toplotu, itd. I koji je karakter bogatstva u našem društvu? Ukoliko je bogatstvo novac kao više novca, onda je zadovoljenje ljudskih potreba zaista tek sporedna stvar – zapravo, ova sporedna stvar je sve o čemu se u klasnoj borbi radi. To je borba za sredstva za održavanje, za zadovoljenje potreba. Klasna borba nije borba za socijalizam. To je borba za materijalnu sigurnost. Okolnost da klasa vezana za rad mora da se bori da bi preživela vodi do poražavajućih presuda o buržoaskom društvu.
U poslednjih nekoliko godina došlo je do rasta novih desnih partija širom sveta. Šta mislite da je uzrok ovog fenomena i nazadovanja političkog liberalizma?
Levica nema monopol nad agendom protiv mera štednje. Ideja da desno odbacivanje mera štednje predstavlja pervertirani antikapitalizam je idiotska i jako opasna. Levica zavarava samu sebe. Levi ciljevi nemaju nikakvu vrstu primata u borbi za materijalnu sigurnost. S druge strane, i antikapitalizam dolazi pod raznim maskama. Šta bi se desilo ako bi revolucija koja će okončati kapitalizam bila teodiceja? Ako pod političkim liberalizmom mislite na ideje tolerancije, vladavine zakona, građanstvo, ljudska prava itd, onda politički liberalizam treba braniti – pogotovo kada se nalazi pod napadima galame desnice i kartaškog razmišljanja populističkog resentimana. Vladavina zakona je prihvatljivija od grupa za linčovanje.
Ideju „progresivnog“ oblika nacionalizma opisali ste kao „u potpunosti regresivan fenomen“. Možete li još nešto reći o ovome? Ne mislite li da nacionalistički pokreti u Kataloniji ili Škotskoj sadrže ikakav potencijalno emancipatorni sadržaj?
Apsolutno nikakav. Katalonija i Škotska možda oslobode sebe od Španije i Engleske. To ni na koji način ne menja uslove društvene reprodukcije, na način na koji sam ih opisao malopre. To ne pretvara Kataloniju ili Škotsku u besklasna društva. Jedino menja situacije u kojima se društvena reprodukcija dešava. Zavisni radnik iz Glazgova, na primer, ima više zajedničkog za zavisnim radnikom iz Njukastla nego sa Lordom od Bakla. Poistovećivanje pojedinaca za nekim transcendentnim vrednostima nacije je regresivna. Smrdi na krv i tlo.
Od 2008, dogodile su se velike političke promene, pogotovo otvaranje na centru. Da li mislite da desne partije, kao i levica, mogu profitirati od ovoga?
Da, mogu. Najčešće međutim to nije potrebno jer se mejnstrim bori za desne glasaše. Koliko razumem, Sarkozi je predložio kažnjavanje svakoga za koga se sumnja ili se može sumnjati da je podržavalac islamističkih ciljeva kako bi isekao Le Pen. Siriza se koristi germanofobičnim argumentom kako bi nacionalizovala svoje prijatelje i neprijatelje. Koja je država ostala nedodirnuta talasom desnog populizma? Svedočimo lošim političkim posledicama 2008, tj. preoblikovanju kritike zarad čovečanstva u kritiku zarad nacije. Potrebno je mnogo hrabrosti suprotstaviti se i učestvovati u sprečavanju toga da se kritika zarad nacije nametne kao zverstvo pušteno s lanca. Nisam siguran šta da kažem o kritičkom značenju carstva i imperijalizma. Šta predlažete? Više ovog a manje onog? Poraz hegemonije SAD-a najjasnije se pokazao kao krvoproliće na Srednjem istoku.
Izjavili ste da verujete da je Evropska unija postdemokratski oblik ekonomskog upravljanja koji svoje korene ima u ordoliberalnoj tradiciji koja analitički razdvaja liberalne i demokratske delove države. Možete li nešto više reći o ovome?
Ordoliberalizam razlikuje neograničenu masovnu demokratiju od liberalne demokratije. U liberalnoj demokratiji, demokratija je vezana za liberalne principe. EU nikada nije zasnovana kao masovna demokratija. Njeni institucionalni principi rade vrlo odgovarajuće kao ostvarenje liberalne demokratije. U tom pogledu ona integriše i zaista osnažuje liberalni karakter liberalno demokratske države. U slučaju Grčke, grčka država je postala izvršna država za ispunjenje zahteva evra. Sa nesolventnošću nestaje suverenitet. Nemačka elita se ponaša savršeno racionalno. Nekome se može ne dopadati šta radi ali to ne znači da je njeno ponašanje iracionalno. Ideja da će se vladajući sloj glavne kapitalističke ekonomije ponašati racionalno jedino ako udovolji licitacijama levih kritika je apsurdna. Za levicu, Nemačka je zlikovac u srcu Evrope. Našavši svoje žrtveno jagnje, deluje da joj više nije potrebno nikakvo dalje kritičko istraživanje stanja u Evropi. Nemačka elita ne želi da se suprotstavi ili da zameni SAD. Za nju, američka hegemonija je odlična po njenu sigurnost. Takođe je i jeftina.
Ono što je potrebno razumeti jesu uslovi pod kojima Evropa postoji, a ne samo njenu trenutnu situaciju. Cajtgajst je srećan kada pronađe žrtvenu jagnjad. Cajtgajst se ne pita o uslovima društvene reprodukcije, od oblika društvenog bogatstva i proizvodnje ovog bogatstva do države kao političkog oblika kapitalistički organizovanih društvenih odnosa. Ne hvata se u koštac sa srcem oluje, već gleda na vedriju stranu i naduvava se sopstvenom moralnom čestitošću. Cajtgajst želi da niko više ne bude gladan. Pa ipak, ne usuđuje se da izgovori da iskorenjivanje gladi zahteva promenu u načinu proizvodnje. Umesto toga, Cajtgajst nudi žrtvenu jagnjad i laka rešenja. Na taj način se zapravo ruga onima koji jedva spajaju kraj s krajem.
[1]Intervju je u originalu objavljen pod nazivom Ordoliberalism and the Death of Liberal Democracy.
Dostupno na: salvage.zone
Prevela: Andrea Jovanović