Foto: Ivan Tokin, lična arhiva
Volim da pišem. Sebe najviše volim dok pišem, taj osećaj je neuporediv, ne kažem da je najbolji na svetu, ali tu je, drugi najbolji na svetu.
Intervju vodila Jasna Žarković
Jesen u Beogradu. Miholjski zraci senče izlog omiljenog nam kafića, koji smo odabrali za razgovor o tome kako piše, kako voli da piše i šta trenutno čita, sluša i piše, kao i šta ga u umetnosti (i životu) radi – pisac Ivan Tokin. Ekskluzivna vest: novi roman očekujemo u decembru! Do tada čitamo voljene, nedavno u Laguni ponovo objavljene romane Pas i Najnormalniji čovek na svetu, a saznajemo i da predaje u školi kreativnog pisanja Rade nas reči, zajedno sa Zvonkom Karanovićem i Slavoljubom Stankovićem.
Ivan Tokin, dok piše, čita, podučava, voli…
…PISANJE
1. Pas i Najnormalniji čovek na svetu ponovo među nama! Sada u izdanju Lagune, tvog novog izdavača. Koliko su ti drugačiji od vremena kad si ih pisao?
Da, nije ih dugo bilo u knjižarama, a ljudi su ih tražili. Ne postoji opravdan razlog zašto ih nije bilo, jednostavno se nekako nisam dogovorio sa starim izdavačem, i onda je to tako ostalo, godinama. Kad bi mi zatrebali, i ja sam ih tražio preko oglasa. Sad je to rešeno, Laguna ih je objavila, pa sam miran.
Ipak, to što ih nije bilo, donelo mi je razna nova poznanstva, i nove situacije. Jednom sam otišao u antikvarnicu-knjižaru u Zemunu, i tamo me je knjižar koji mi je prodavao Najnormalnijeg čoveka na svetu prepoznao. Nije imao milosti, uzeo mi je četiri puta više nego što je knjiga koštala kad je bila u knjižarama, ali bar sam dobio prvo izdanje. Psa sam više puta kupovao od Irine iz Valjeva. Ona mi je knjige slala poštom, pa je nisam upoznao. Bilo je još situacija koje su bile zabavne, ali sam detalje zaboravio.
Nisu mi drugačiji nego kad sam ih pisao, sad sam uzeo da ponovo pročitam i jednu i drugu knjigu, i obe mi se dopadaju. Nema sumnje da bih sad ponešto promenio, ali ne mnogo. Uživao sam dok sam ih ponovo čitao.
Najnormalniji čovek na svetu mi je prvi roman, i on svakako ima posebno mesto u mom srcu, i u mom životu. Pisanje tog romana bila je jedna od mojih najvećih avantura.
2. Kako si počeo da pišeš? Da li voliš da pišeš? Da li voliš sebe dok pišeš?
Počeo sam na pismenim zadacima iz srpskog jezika, onda sam vodio dnevnike u kojima su glavne uloge imale knjige koje sam čitao i devojčice koje su mi se sviđale. Prvu priču, kao priču, koja ima početak, razradu i zaključak, napisao sam na času matematike u sedmom razredu osnovne škole. Ta priča, osim što je jedna od boljih koje sam do sada napisao, imala je toliko zanimljivu temu i radnju da vam o tome ništa neću reći, jer mi ne biste poverovali, a i nije da sam zapeo da pričam o tome. Tada je trebalo da mi bude jasno čime ću se baviti, ali nije. To sam shvatio mnogo kasnije.
Volim da pišem. Sebe najviše volim dok pišem, taj osećaj je neuporediv, ne kažem da je najbolji na svetu, ali tu je, drugi najbolji na svetu.
3. Koja faza u pisanju – romana, kolumne, copy teksta – ti je najteža? Koju najviše voliš?
Jedino što mi je teško u pisanju je da počnem. To mi je svaki put nemoguće, a onda se ipak desi. Ranije sam mislio da je to lenjost, i sigurno jeste u određenom obliku, ali ne onom osnovnom. Umem da počinjem po godinu dana, svaki dan kažem sebi: evo sutra ću, i tako godinu dana. I dalje me čudi da je moguće da čovek sebi govori evo sutra ću toliko dugo.
Kad počnem, sve najviše volim. Nema ničega što mi smeta, jedino možda ako ne sedim ispravljene kičme, to me posle boli.
Ovo se sve odnosi na pisanje romana. Kolumne i tekstovi za reklame imaju precizne rokove, pa tu ne kasnim, to moram.
4. Da li je tvoj spisateljski proces zanatski koncept ili kreativni haos?
Uglavnom je stihija. Ranije je bila totalna stihija, a kako vreme prolazi, pojavljuju se nekakve strukture, koje se uglavnom u tom procesu ruše. Trenutno pišem roman koji je imao strukturu pre nego što sam počeo pisanje. Držala se ta struktura do polovine, a onda je počela da se menja. Videćemo kako će se stvari razvijati do kraja, a kraj je blizu, do decembra će se taj roman pojaviti u knjižarama.
…PODUČAVANJE
5. Deo si tima koji vodi jedinstvene radionice Rade nas Reči, posvećene pisanju poezije, proze i reklame. Izbegli ste da naziv škole sadrži odrednicu kreativno. Zašto?
Ne sećam se tačno koji smo od mnogo razloga za izbegavanje te reči izabrali kao glavni. Nikome od nas nije palo na pamet da je iskoristimo, oko toga smo se lako složili. Ne mislim da se ljudi rađaju kreativni ili nekreativni, mislim da to može da se nauči. Čovek se verovatno rađa s talentom, ali mi na radionicama zamolimo ljude da, kad krenu na radionicu, talenat ostave kod kuće. Ne verujemo ni u inspiraciju. Verujemo u rad.
…ČITANJE
6. Može li čitanje da olakša življenje?
Meni čitanje i pisanje omogućavaju da živim.
7. Kada kažeš „ovo je dobra knjiga”, šta određuje taj osećaj/ocenu?
Od knjige očekujem samo da me uvuče u svoj svet. Da mi otme paralelne tokove misli, da dok čitam, ne znam ni za šta osim za nju, za tu priču. Ne želim da mislim o piscu, niti da mi padne na pamet da dobro piše, volim da pisac bude neprimetan, kao dobar sudija na utakmici.
…VOLJENJE
8. Koja umetnost, pored književnosti, te najviše radi?
Sve umetnosti, a osim njih, može da me radi i dobro napravljena cipela, vešt dribling, sveže samleven biber, čist šporet, zrela kruška, dobro isprženo jaje na oko, prvi gutljaj hladnog piva posle dobro obavljenog posla, zvuk motora koji pravilno radi, prolazak kroz krivinu idealnom putanjom, ljudi koji gledaju svoja posla, i razumete već, sve od čega mi srce igra.
9. Poslednje pitanje, postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Knjiga: Mulej – Erlend Lu
Film: She’s So Lovely (1997) – Nik Kasavetes
Predstava: Kad je bio mrak – Malo pozorište „Duško Radović”
Muzička numera: Treći svetski rat – Sky Wikluh x Meta
Umetnica: Kosara Bokšan
Izvor: Časopiš Kuš!