Gostovanje Džudit Batler, američke filozofkinje i feministkinje, u Beogradu izazvalo je nezapamćeno interesovanje javnosti u petak uveče. Kulturni centar Beograda je bio premali da primi sve koji su hteli da čuju šta ima da kaže feministkinja koja je potpuno dekonstruisala pojam žene i dovela u pitanje ne samo pojam roda, nego i pola.
Blag, skoro ovlašan stisak ruke i kratko predstavljanje u salonu u Kući kulture na Terazijama, gde je 1918. godine proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Odbija tvrdnju medija da je “najveća živa filozofkinja”. Na konstataciju da je predstavljaju u muškom rodu – kao filozofa i pitanje kako se izjašnjava – kao filozof ili filozofkinja, kaže da je to “laskavo”, ali da “nije tačno”.
– Ja nisam “najveći živi” ništa! Trenirala sam filozofiju, a pravim često šalu da sam vežbala filozofiju i da sam onda “skrenula sa pruge”. Moj rad je vezan za filozofiju, sigurno, pa je i moj rad u vezi sa kvir teorijom poznatiji nego moj rad kao filozofkinje. Ali, to je sve pomešano u meni i ne mogu da kažem da sam jedno ili drugo – ja sam feminista, filozof, liberalna kritičarka, politička teoretičarka, kvir i rodni teoretičar…
* Šta je sa vašim polom?
– O, nemam pojma! Puštam da ljudi odluče o mom polu umesto mene. Danas mnogi ljudi žele da se znaju šta su, da to izgovore i to je sjajno, naročito kada su mladi ljudi jasni u tome ko su, šta bi želeli da budu i kako se identifikuju. Ja nikad nisam bila sposobna da postignem taj nivo sigurnosti kod sebe. Neki ljudi me doživljavaju kao muškarca, dok su neki ljudi zbunjeni u pogledu toga da li sam muškarac ili žena. Izgleda mi da što sam starija da me više ljudi doživljava kao ženu. Tako da je trenutno starost važnija od pola. Primetila sam to u poslednjih pet godina ne odbacujem ideju da sam žena filozof. Čak je nalazim i pomalo smešnom i zabavnom. Znate, ja imam rodne nevolje, nevolje sa polom. Nisam određena polom. Neki ljudi jesu. Ja ne propisujem moj način života, samo se događa kao moj.
* Vaša teorija performativnosti da pol ne mora da određuje rod izazvala je burne reakcije. Deluje da su na vas ljuti nacionalisti, ali i liberalne feministkinje?
– Da, katolički desničari u Evropi su jako ljuti na mene. Počelo je kada je jedna katolička radikalna grupa rekla da je koncept, ideja pola, cela ta teorija, đavolja ideologija i da dolazi od đavola lično! U svim tim slučajevima je zastrašujuće da mislimo da pol živi drugačije i da se ljudi samo kroz njega izražavaju. Možete biti muško ili žensko na više različitih načina, možete naći svoj rod i izvan tih kategorija. To su ipak osnovne slobode – kako se osećate i izražavate i imenujete. Ne mislim da povređuju ikoga. Ako si rođen sa jednim polom, očekuje se od tebe da tvoj rod odgovori na tvoj pol. Smatra se i da je porodica heteroseksualna institucija, ali šta ćemo sa ženama ili sa muškarcima koji ne mogu da imaju decu? Sva ta pitanja – porodice, seksualnih sloboda, homoseksualnosti… usko su povezana sa idejom roda i mnogi se plaše toga, jer bi želeli da se vrate osnovnoj ideji seksa i zaustave ga. Ako kažemo da je žensko telo pravljeno za rađanje – ha! – i da je rađanje jedna od opcija za ženu, onda dobijate feminističku solidarnost. Ali ja neću feminističku solidarnost da su sve žene određene svojim reproduktivnim organima! Šta sa ženama čija seksualnost nije određena njihovim organima za reprodukciju? Seksualni život nema veze sa reprodukcijom. To se ne odnosi na sve lezbejke.
* Šta mislite o demokratiji danas i da li uopšte postoji?
– Uf! Postoji i postojala je i danas i nekad. Postoji epizodno, povremeno i ne mislim da se može vezati za neku državu, pokret i reći – da, to je demokratija. Mislim da demokratija iskrsava i nestaje, a mi pokušavamo da je kultivišemo. Nekad je nema neko vreme, ali mislim da je Šantal Muf rekla da nikad ne možemo uzeti demokratiju zdravo za gotovo, nego da se uvek moramo boriti za nju. Demokratija postoji uvek uz pretnju po demokratiju. To znači da moramo biti u neprestanoj borbi da je dostignemo. Mislim da je demokratija vladavina naroda, koji mora da bude dobro predstavljen kroz njenu vladu. Ako ne, onda takva vlada treba da se povuče ili narod uskraćuje podršku i obara takvu vladu ili traži novi oblik države. Mora da bude posvećena kvalitetu, da se bori protiv cenzure, da da pravo na skupštinu, pravo slobodnog govora i polne autonomije. Mislim da su sve ove stvari deo demokratije. Takođe, demokratija je posvećenost borbi protiv rasizma, kao i princip ekonomske pravde koja je suština demokratije. U Americi mislimo da je demokratija samo glasanje na izborima i pravo govora, ali mislim da je demokratija daleko jača ideja.
* Ima li onda demokratskih zemalja u svetu?
– Hahaha… Šta ako definitivno uspemo da dosegnemo demokratiju? Mislim da treba da gledamo u različite države i da vidimo koliko su jake njihove demokratije. Onda možemo da vidimo i koliko su jake pretnje po demokratiju. Možda je to važnije nego da tražimo primer da li funkcioniše.
* Šta je onda ovo u čemu trenutno živimo?
– Pa, ne znam! Da li vi i ja živimo u istoj stvari, u istoj globalnoj stvarnosti?
* Možete li to da definišete?
– Nisam sigurna da mogu.
* Da li je to ograničena demokratija, možda, jer vlast ima previše moći kojom pritiska pojedinca? Da li su ljudske slobode ograničene danas?
– Zavisi o kojoj državi se govori.
* Evropskim.
– Neke države ljudi napuštaju, zar ne? Javne službe uzimaju privatno vlasništvo od ljudi i prodaju ga. Onda više ne služe narod. Živimo bez jasnog osećaja šta je ekonomija, ekonomska sigurnost i šta su naši domovi. U svim ovim slučajevima možemo reći da je država odustala, napustila svoja javna ovlašćenja i obaveze prema narodu. S druge strane, živimo u vremenu visokog nadzora i cenzure. Upravo smo na primeru Francuske videli kako pretnje mogu da suspenduju pravo građana na okupljanje i proteste. A prve demonstracije koje su izvan zakona su one koje su planirane protiv konferencije o klimatskim promenama. I sad, recite mi – koji je bezbednosni rizik protest protiv klimatskih promena?! Ali vidimo kako funkcioniše suspenzija prava. Baš kao i po pitanju seksualnih ili rodnih sloboda, prava gej, lezbejskih, trans ili kvir osoba koje bi da šetaju slobodno ulicom bez straha da ih neko napadne. Sve to zavisi od države do države. Nije dobro u Ugandi, ali nije ni u Turskoj, Poljskoj, Rusiji, pa ni u jednom delu SAD niste uopšte bezbedni. Neke države imaju javne proslave gej i lezbejskih organizacija, uprkos zvaničnoj politici koja to ne podržava. U Argentini ili Španiji je, na primer, takav slučaj.
* Kako građani da se bore protiv toga?
– Prvo moraju da imenuju to kroz medije i društvene mreže, nevladine organizacije, a onda da se bore protiv toga kroz saradnju sa drugim grupama i da problem internacionalizuju.
* Da li je današnji čovek slobodan?
– To je zaista dobro pitanje! Mislim da se svi borimo za slobodu, ali da živimo kontrolisano! Nije to samo policija, bezbednosne službe, nadzor, zakoni, pretnja zatvorima. Suviše ljudi je danas u strahu da će biti krivično gonjeno, na primer u Poljskoj, jer su homoseksualci. A takvih mesta ima u Evropi – u Turskoj, na primer. To je velika borba kako biti slobodan. Trebalo bi naći neki prostor izvan zakona. Zakoni ne mogu da nas oslobode i da nam kažu kako da živimo. Mislim da je ljubav taj prostor slobode.
* Mislite li da su države, vlast, institucije, oduzele slobodu ljudima?
– Pa, što više država bude vođeno od bezbednosnih službi, principima bezbednosti i tom tehnologijom, više sloboda će biti ograničeno.
* Da li je revolucija danas moguća?
– Jeste. Postoje mogućnosti za revoluciju. Pa pogledajte, pre dve sedmice je bio veliki studentski protest u Južnoj Africi. Tražili su da njihov univerzitet bude slobodan. I pobedili su! Pre nekoliko godina u Čileu. I oni su pobedili. Kao i u Montrealu. Stotine hiljada ljudi je bilo na ulicama i solidarisali su se. To je bilo veoma moćno. Zato je takva vrsta mobilizacije važna i ima dovoljno snage da obori vladu, naravno u zavisnosti od toga koliko je nasilna država kada bude reagovala. A to je moguće i kada se borite protiv diskriminacije ili za osnovna ljudska prava.
Svet bez granica
*Kritikovali ste politiku Izraela iako ste Jevrejka?
– Jeste i veoma sam ponosna na to što sam Jevrejka i suprotstavljam se antisemitizmu gde god ga vidim, ali mnogo Jevreja ne podržava trenutnu politiku Izraela. Mi tražimo pravdu za sve u tom regionu, bili oni Jevreji ili ne. Znam da me mogu nazvati teroristom ili antisemitom jer se zalažem za kvalitetan život svih ljudi u tom regionu, ali postoji dobra jevrejska tradicija podrške kvalitetu. Zašto Jevreji ne bi bili za pravdu i kvalitet ili zašto se ne bismo borili za svet da svi ljudi u svetu imaju jedno državljanstvo, bez obzira na to odakle dolaze, koje su vere ili boje kože?
Predavanje
Najčešće zvuči kao floskula kada se kaže da je interesovanje za neki kulturni događaj bilo toliko da je “sala bila previše mala da primi sve zainteresovane posetioce”. Najčešće to i jeste otrcana novinarska fraza, ali jednom u životnom veku, što bi rekli Englezi, zaista se dogodi da neka ličnost pokrene tromu srpsku kulturnu javnost da izađe iz svojih kuća.
Iako bez prevelike pompe najavljivanja, filozofska superzvezda Džudit Batler, koja je u svojim delima “Nevolje s rodom” i “Tela koja nešto znače” dekonstruisala pojam žene, ali i svih identiteta nastalih iz društvenih konvencija i ostavila dubok trag na feminističke i kvir teorije, i njeno predavanje “Ranjivost/Otpor” i seminar o poslednjoj knjizi “Prema performativnoj teoriji okupljanja”, održano tokom vikenda u Dvorani Kulturnog centra Beograda, ostavilo je stotinak ljudi na ulici.
Po nekim procenama čak sedamsto ljudi, guralo se, sedelo po podu, na stepenicama, ne bi li čulo šta Džudit Batler ima da im poruči, pa makar i preko video-bima, budući da je sala zaista bila previše mala, te je dobar deo posetilaca pratio razgovor sa filozofkinjom, teoretičarkom roda i društvenom aktivistkinjom, iz hola, dok, kao što je već rečeno, stotinak njih nije moglo ni da prođe ulazna vrata.
Gostovanje američke filozofkinje Džudit Batler u Beogradu organizovao je Institut za filozofiju i društvenu teoriju u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda i Fakultetom za medije i komunikacije u okviru treće međunarodne konferencije Grupe za studije angažovanosti “Kako delovati zajedno: od kolektivnog angažmana do protesta”.
Aleksandar Roknić/ Danas.rs