Dušan Vesić, autor knjige o Margiti Stefanović Magi: Jedini protivnik novog talasa je bio heroin

Crna princeza jugoslovenskog rokenrola, velika umjetnica, žena u poslu kojim se uglavnom bave muškarci, genije arhitekture koji se ovim poslom nije bavio, osoba koju su narkotici odveli na krivi put i u smrt – neki su od opisa koji idu uz ime Margite Stefanović, klavijaturistkinje legendarnog benda “Ekatarina Velika” (EKV). O njenim životnim izborima i problemima za “Nezavisne” je govorio Dušan Vesić, autor knjige “Magi – Kao da je bila nekad”.

O Stefanovićevoj je tokom života mnogo pisano, da bi nakon smrti, 18. septembra 2002. godine, postala mit i urbana legenda, u kojoj se prepliću dobra i loša gledišta o njoj kao umjetnici i osobi. Vesićeva knjiga je izašla u prodaju ove godine i dosad probudila veliko interesovanje publike.

“Ta ideja o pisanju knjige se sama nametnula još kad je Magi umrla, ali kao i uvek u životu morale su da se sklope i neke druge stvari da bi se došlo do realizacije potrebe da se piše. Dakle, to je više bila potreba nego ideja. Pre svega, potreba naše generacije da sama sebi objasni šta joj se desilo, a onda svih onih koji žele da upoznaju našu generaciju i to ‘zlatno’ vreme u kom smo živeli i radili”, kaže Vesić.

NN: Čime se knjiga “Magi – Kao da je bila nekad” izdvaja od svega ostalog što je dosad o njoj pisano?

VESIĆ: Dosadašnje knjige otvorile su niz pitanja pa nisam imao drugog izbora nego da potražim odgovore. Već smo imali knjige o Magi u raznim formama. Biografija se nametnula kao težak, ali neminovan izbor. Bilo bi nerazumno praviti knjigu koja ne bi otišla korak dalje u odnosu na prethodne.

NN: Koji je bio najveći životni problem i najlošiji izbor Margite Stefanović?

VESIĆ: Njen najveći životni problem bio je u tome što nije razgovarala o sebi. Bila je proizvod jednog patrijarhalnog vremena, u kojem mladi ljudi nisu učili da razgovaraju o sebi, nego su učili da se kriju od sebe. Ona je pokušala da se sakrije u heroin. A heroin je uvek najgori među svim mogućnostima izbora. To svi znamo.

NN: Koliko je kulturna scena Beograda, Srbije i regiona izgubila njenim preranim odlaskom?

VESIĆ: Izgubila je. Teško je sad reći koliko, jer nemamo spravu za tu vrstu merenja, ali izgubila je. Mi smo mala kultura, i u Beogradu, i u Srbiji, i u regionu. Maloj kulturi svako nedostaje kad ode, a kako nam ne bi nedostajao neko kao Magi.

NN: Da li je bilo teško prikupiti građu za ovu knjigu, s obzirom na to da mnogi akteri života Margite Stefanović nisu živi?

VESIĆ: Gotovo da sam hteo da kažem da je većih problema bilo sa živima. Mnogi su pobegli od razgovora o Magi, jer je u njihovom odnosu s Magi bilo mnogo droge. To su danas ugledni ljudi, nije im stalo da ih neko podseća na mračne periode života. Ipak, bez obzira na sve te realne poteškoće, nije bilo ni tako teško kako izgleda, jer su se neki ključni ljudi odmah javili da pomognu. Bilo je najteže sve to posložiti u jednu kvalitetnu formu. Malo je umetničkih biografija na Balkanu, ženskih umetničkih biografija gotovo da uopšte nema. Nisam imao od koga da prepišem patent pa sam sve parametre morao sam da postavljam.

NN: Kako bi se po Vašem mišljenju Margita Stefanović snašla u današnjem sistemu vrijednosti i promjenama u društvu u odnosu na periode socijalizma i kasnijeg režima Slobodana Miloševića kada je živjela i stvarala?

VESIĆ: Da je Magi danas s ove strane, siguran sam da bi joj bilo neizmerno teško da prihvati da se u društvu dogodila neminovna smena vrednosti. Bila bi razočarana, nezadovoljna i buntovna. Ali, imala bi nacionalnu penziju, krov nad glavom i pristojne prihode od iskorištavanja njene muzike.

NN: Koliko nam danas nedostaju ljudi poput Margite Stefanović i Milana Mladenovića, ima li u mladim generacijama bunta i otpora?

VESIĆ: Kao što možemo lako da vidimo – nema. Mladi danas radije ulaze u neku političku stranku ili odlaze u inostranstvo.

NN: Založićete se da se bina SKC-a zove po Stefanovićevoj, koliko je realno da se to ostvari?

VESIĆ: Umetnički gledano, realno je. Politički gledano, ne znam. Danas je sve politika. Ali moramo da probamo. Moramo da otvorimo tu temu, pa ćemo videti dokle možemo da stignemo.

NN: Da li smatrate sramotom to što se nijedna ulica u Beogradu ne zove po njoj?

VESIĆ: Ko zna zašto je dobro da još nema ulice u Beogradu koja nosi Magino ime. Možda to pitanje naprosto nije dobro promišljeno. Možda je bolje da se još malo sačeka nego da je neko brzopleto nazvao po njoj neku uličicu u nekom dalekom predgrađu i zauvek upropastio ideju.

NN: Za razliku od perioda osamdesetih i devedesetih godina prošlog vijeka, heroin prema većini istraživanja mladi danas mnogo manje konzumiraju. Zašto je to tako i da li je ova droga bila najveći protivnik beogradskog novog talasa?

VESIĆ: Osamdesetih godina prošlog veka heroin je bio moda dece stabilne srednje klase. Devedesetih je bio često jedina droga dostupna na tržištu. Danas se razne droge lako nalaze, a nema ni stabilne srednje klase. Heroin je promenio adresu stanovanja. A da li je bio najveći protivnik beogradskog novog talasa? Bio je. Mada, kad razmislim, novi talas nekog drugog protivnika nije ni imao.

NN: Da li bi u narednom periodu moglo da dođe do promocije knjige u Banjaluci ili u nekom drugom gradu u BiH?

VESIĆ: Ja sam za, ali ne mogu ja da organizujem promociju u Banjaluci.

Rokenrol bez države ne bi postojao

NN: Kako gledate na trenutnu situaciju u kojoj je rokenrol u regionu i na sve veći broj cover bendova naspram autorskim?

VESIĆ: Rokenrol u regionu nije ni u kakvoj situaciji, jer ga uglavnom nema. A neće ga ni biti, jer je najveći uspeh jednog benda da se nasloni na budžete lokalnih samouprava i pivske festivale. Rokenrol je postao umetnost koja bez državnih donacija ne bi uopšte postojala.

Biografija

Dušan Vesić je rođen u Beogradu. Smatra se jednim od najvažnijih rok novinara Jugoslavije u periodu od 1980. do 1990. godine. Bio je urednik za domaću scenu u časopisima “Rock” i “Pop Rock”. Bio je direktor festivala zabavne muzike “Beogradski šlager – Menadžer” (1992 – 1995). Od 1996. godine bavi se video-produkcijom. Autor je kultnog dokumentarnog TV serijala “Rockovnik” i TV serije i filma “EKV – Kao da je bilo nekad”. Živi u Beogradu i Puli.

Slobodan Manojlović nezavisne.com