Dragana Arsić (foto: Mina Delić)
Da bismo imali još uvek da udišemo koliko toliko čist vazduh i da pijemo vodu, bore se neumorno ekološki aktivisti i aktivistkinje koji bivaju označeni u prljavim kampanjama državnih medija kao neprijatelji, a često su i meta SLAPP tužbi.
Bespravna gradnja, otimanje, sumnjive prodaje, uništavanje prirode – svedočimo ovome u sve većoj meri, kako u Srbiji, tako i u regionu. Ekološki aktivizam dobio je puni zamah u prethodne tri godine, kada se činilo da građani umorni od protesta decenijama više nemaju energije u borbi za pravdu. Uništavanje živog sveta u rekama zarad stavljanja tih malih reka u cevi, diglo je je na noge stanovnike malih mesta kojima je već sve oduzeto osim to malo prirode u čijoj okolini žive. Privatni interesi su, osim vode, krenuli da otimaju i drveće, pa tako ako krenete u šetnju planinskim stazama nije iznenađenje da naiđete na prekomernu ili nelegalnu seču drveća.
Da bismo imali još uvek da udišemo koliko toliko čist vazduh i da pijemo vodu, bore se neumorno ekološki aktivisti i aktivistkinje koji bivaju označeni u prljavim kampanjama državnih medija kao neprijatelji, a često su i meta SLAPP tužbi. Inicijativa Odbranimo šume Fruške gore preuzela je da radi ono što bi trebale institucije, jer se upravo njima obraćaju građani i građanke kada uoče prekršaje i nelegalnosti na prostoru Nacionalnog parka Fruške gore, sa glavnim ciljem da sačuvaju šume od nemilosrdnog uništavanja zarad profita.
Tim povodom razgovaramo sa Draganom Arsić iz Pokreta Odbranimo šume Fruške gore, koja je ove godine dobitnica BeFem priznanja Bring the Noize u kategoriji Ženska ekološka borba i odbrana šuma.
Prilikom preuzimanja priznanja rekli ste da je vaša borba prerasla iz ljubavi prema prirodi. Da li se sećate šta je u vama prelomilo da to što volite prirodu znači da treba i da se organizujete u borbene redove, odnosno da to postane aktivizam?
Inicijativa je nastala početkom 2019. godine kad se okupilo nas pet istomišljenika, velikih zaljubljenika u Frušku goru. Svi mi smo ceo život vezani za Frušku goru – kao planinari, rekreativci, gljivari, biolozi, izviđači. Videli smo da je poslednjih nekoliko godina seča šuma postala enormna, masivna i svima vidljiva jer su planinarske markirane staze počele da se uništavaju pod naletom savremene teške mehanizacije za efikasnu seču i izvlačenje trupaca, da se zatrpavaju ogromnim količinama trupaca. Ubrzo nam je bilo jasno da je seča šuma bukvalno eksplodirala svojim intenzitetom, što nam je bila i poslednja crvena lampica nakon koje smo odlučili da se samoorganizujemo kao ekološka građanska inicijativa.
Ja lično sam bila inspirisana borbom za planinske reke na Staroj planini, a najviše akcijama u selima Topli Do i Rakita. Bila sam u tim borbama aktivna tokom 2018. i nekako se onda prirodno nametnulo da ja iniciram naše okupljanje oko ideje odbrane i zaštite Fruške u našoj lokalnoj zajednici. I tako smo odlučili da povedemo borbu za našu najveću prirodnu vrednost, a to je Fruška gora, najstariji nacionalni park Srbije. Svojom borbom smo upoznali širu javnost da je Fruška gora ugrožena i da je sistemski izložena uništavanju zbog lošeg modela upravljanja, neodgovornog rada upravljača – javnog preduzeća, zbog koruptivnih i ilegalnih seča.
Sa jedne strane informisali smo i mobilisali javnost putem Fejsbuk grupe koja sad ima preko 13.000 članova i Fejsbuk stranice sa preko 6.000 pratilaca, a sa druge strane smo nekoliko ključnih tema stavili na sto nadležnih institucija, stručne javnosti, stručnih organizacija i velikih NVO-a.
U ekološkom pokretu u Srbiji, pa i u regionu ima dosta hrabrih žena za čiji rad ne zna mnogo ljudi mimo nas koje smo u aktivizmu. Nešto veću pažnju privukle su, recimo, žene Kruščice koje su se borile protiv izgradnje mini-hidroelektrana. Da li mislite da je u ekološkom pokretu, pa i šire u društvu dovoljno prepoznata snaga žena, da li je ženska borba dovoljno vidljiva i kako bismo to mogli da poboljšamo?
Nije čudno što su žene u prvim redovima ekoloških borbi jer, po prirodi stvari, žene sa svojim senzibilitetom i empatijom pokazuju da je borba za zdravu životnu sredinu i prirodu, borba protiv destrukcije u društvu, jer ona poništava sam život i opstanak ljudskog bića i svih drugih bića koja čine jedinstvo prirode na planeti.
Prepoznavanje žena kao beskompromisnih boraca u našem društvu je u začetku. Ne čudi jer su društva u državama Balkana, naročito u Srbiji, BiH, Albaniji i Makedoniji, još uvek izrazito patrijarhalna. U takvim društvima obrazac društvenog angažovanja se prepoznaje kao poželjan muški i nepoželjan ženski. Žene i danas dobijaju “dobronamerne” savete tipa “dokona je, nema pametnija posla, idi kući bavi se porodicom,” i niz drugih, malicioznih i ružnih komentara koji aludiraju na to da su bezvredna bića ako su aktivistkinje. Nažalost, Srbija je još uvek predgrađansko društvo i zapravo rekla bih da je poslednjih 15 godina doživela i regresiju u odnosu na poimanje i doživljavanje žena u Jugoslaviji.
Vidljivost ženskih borbi je bitna za celokupnu emancipaciju društva. Ona se neće podići deklarativnim zvaničnim stavovima, kvotama niti formalnim ubacivanjem gender tema u agende, već istinskim podrškama ekološkim borbama koje autentično vode žene. Ako su neke akcije na terenu, tribine ili bilo koja druga dešavanja koja organizuju žene liderke ekoloških inicijativa, trebalo bi ih javno podržati, doći na ta događanja i svojim prisustvom izraziti konkretnu i vidljivu podršku. Vidljivost se postiže i javnim priznanjima kao što je BeFem-ovo, ali i umrežavanjem na međunarodnom nivou.
Šta za vas lično znači ujedinjavanje sa ženama kada se borite za zajednički cilj, šta je ono što usput, osim uzajamne podrške, dobijete? Koliko je važna međugeneracijska saradnja?
Izuzetno mi je važno ujedinjavanje jer ja sam od onih žena koje čvrsto veruju da se svojim primerom gradi ne samo pokret, već i šira zajednica i organizacija. Svojim primerom se gradi i poverenje ljudi i kredibilitet. Moguće je da ja malo i preterujem u naglašavanju uticaja ličnog primera, ali verovatno je to i stvar karaktera.
Ujedinjavanje sa ženama, pre svega iz ekološke sfere (to mi je radijus kretanja ?) ono istinsko, iskreno, izaziva jako dobar osećaj i psihološkog zadovoljstva, ali i sigurnosti, svrhovitosti i vrednosti društvenog angažovanja.
Da, jako je važna međugeneracijska saradnja. Iz ličnog iskustva mogu da potvrdim da sam na samom početku baš bila jako inspirisana jednom devojkom, studentkinjom biologije, jednom Stašom i njenim stavovima o Fruškoj gori, ali i generalno o vrednostima prirode. Ona je bila izuzetno angažovana na samom početku naše ekološke borbe za Frušku goru i potom sticajem okolnosti (negativnih po šume) angažovala se dalje u svojoj lokalnoj zajednici u Bačkoj Palanci. Onda kad je bilo potrebno jedna drugoj smo bile podrška na terenu u odbrani šuma, ali i u borbi sa institucijama putem raznih stručnih dokumenata i ekspertiza.
Foto: Petar Živanović
Koliko Vam znači kada organizacije i javnost prepoznaju Vaš rad, tačnije koliko vam je značila nominacija za “Front Line Defenders Award” za koju vas je nominovala Međunarodna ekološka mreža “Alpe Adria Green” (AAG) sa sedištem u Sloveniji, i BeFem priznanje Bring the Noize?
Takva priznanja znače puno. Ona prosto osvetle vašu borbu, ona su kao neki moćni reflektori koji bace na vas svetlo u mrklom mraku. A mrak su naravno, uništitelji prirode, ignorisanje institucija, tabloidni napadi sa kojima i jedni drugi pokušavaju da vas obezvrede i diskredituje. Sa priznanjima se dobije “znak pored puta” da to što radite vredi i ima širi društveni i civilizacijski smisao.
Nažalost, svedočimo tome da su u Srbiji sve češća pojava SLAPP tužbe – zlonamerne privatne tužbe čiji je cilj gušenje kritike; one ne žele da zadovolje prava, već da se ‘žrtva’ finansijski iscrpi, zastraši i demotiviše. Vas takođe pokušavaju da zaustave u borbi na ovaj način tako što su protiv vas podigli tužbe Sanja Petrić i njen suprug, vlasnici firme Galens, koji su postavili ogradu i blokirali planinarsku stazu, povodom čega je bila organizovana protestna šetnja na kojoj su planinari probili kapiju pre dve godine. Možete li nam reći nešto više o tome, po kom osnovu i za šta vas tuže i šta mislite da je iza svega toga?
Supružnici Petrić, finansijski i političku moćni ljudi, su nas tužili sa četiri parnične i jednom krivičnom prijavom zato što smo ukazali na niz nezakonitih radnji: uzurpaciju područja nacionalnog parka i državnih parcela Opštine Beočin, nezakonitu izgradnju betonskog puta do privatnog imanja, ograđivanje nekoliko desetina hektara šume i područja na kojem su zaštićena staništa bioloških vrsta, blokiranje javnih puteva, ekoloških koridora i zvaničnih planinarskih staza. To je lokalitet Kesten koji obuhvata deo NP Fruška gora i rubnog područja koje također uživa ne samo zaštitu po domaćoj regulativi, već je i identifikovano područje EU Natura 2000. Naša borba za Kesten je paradigma zarobljenih institucija jer su one postale servis kapitala i političkih moćnika.
Dve tužbe su kolektivne protiv nas četvoro aktivista, Nikole Arežine iz Udruzenja Fruškać, Petra Živanovića i Dušana Tomića, a tri su samo protiv mene. Oni nas tuže u vezi sa našim protestom Svi za šume – Šume za sve, koji smo organizovali 9.10.2021. godine. Odgovor je stigao u vidu SLAPP tužbi. Jako je bitno što je naš slučaj evidentiran u CASE-u (Coalition against SLAPPs in Europe) preko NVO-a Gradjanske inicijative. Cilj SLAPP tužbi jeste da nas zastraše, finansijski iscrpe i da odustanemo. Oni nas tuže za minornu materijalnu štetu koja je vrednosti par hiljada dinara (katanac i par metara žice), za duševnu bol koju trpe, za narušen ugled i ugrožavanje kreditne sposobnosti. Tužilja Sanja Petrić, suvlasnica kompanije Galens invest, tuži aktiviste, a onda se ne pojavi na ročištu. Sve su to parametri po kojima su ove tužbe školski primeri SLAPP tužbi. Prognoza advokata koji nas zastupa je da će slučaj Kesten završiti na Europskom sudu za ljudska prava u Strazburu, jer naše sudstvo nažalost nema kapacitet da se izjasni da su tužbe zloupotreba prava i sudskog sistema, zato i nisu odbacili sve tužbe.
Tokom cele borbe verovatno ste imali i trenutke kada vam je potrebno da skupite snagu. Šta biste poručili drugim aktivistima i aktivistkinjama u regionu, koji možda žive u malim mestima i čija priča ne može da dođe tako lako do medija? Zašto je važan građanski aktivizam i zašto je važno da podržimo druge koji se bore?
Važno je organizovati se lokalno, biti uporan i hrabar i sticati poverenje lokalne zajednice. Ne odustajati zbog toga što ste manjina, jer promenu su uvek u istoriji civilizacije donosile male grupe ljudi koji su bili posvećeni i istrajni. Ovo je parafraziranje Margaret Mead, čuvene antropološkinje. Verujmo joj da je upravo tako.
Građanski aktivizam je važan jer po prirodi stvar društveni i državni sistemi su skloni tome da se ne menjaju pa civilni sektor, naročito aktivisti, imaju ulogu da kritikuju ono što je negativno i da ukazuju na ono šta bi i kako bi trebalo da bude. Društveno angažovana osoba je osoba koja kritički misli, slobodno govori i dela isključivo u javnom interesu i to je sama suština aktivizma. Zato je bitno prepoznati ljude, pokrete, inicijative i podržati ih. Njihova vidljivost i snaga u javnom prostoru je od suštinske važnosti za uspeh borbe. A borba je neprestana.
Jovana Netković – VoxFeminae