Ustupljena fotografija
-Ideja o Karoti kao liku u kom se sakuplja sav mrak datog trenutka u prostoru i vremenu došla je iz potrebe da opišem sudbinu nekoga ko ni u najsrećnijim okolnostima, mirnodopskim, ne bi prošao sjajno. Kada razmišljamo o zlu koje čoveka može pogoditi, najčešće zamišljamo nekog sličnog sebi ili neimenovanog prosečnog čoveka, svakog čoveka. A šta je s onima koji se u drušvo ne uklapaju najbolje ni kada je „sve u redu“?
Darko Tuševljaković je jedan od cjenjenijih savremenih srpskih pisaca. Autor osam knjiga (tri zbirke pripovjedaka i pet romana), do sada je dobio Evropsku nagradu za književnost za roman Jaz i Andrićevu nagradu za zbirku pripovjedaka Hangar za snove. Ovih dana je veću medijsku i čitalačku pažnju privukao kao najnoviji laureat NIN-ove nagrade za roman Karota. U svom romanu opisuje povratak junaka Davora u rodni grad Zadar u potrazi za sjećanjima koja će otkriti tajnu njegove prošlosti. Kroz traume i grijehe pojedinačnog junaka autor otvara bolna pitanja zajedničke prošlosti naroda bivše Jugoslavije. Tim povodom sa njim smo razgovarali o značaju NIN-ove nagrade, o traumama odrastanja opisanim u knjizi i mitskim elementima motivima kojima je ispunjena.
Razgovarao: Fedor Marjanović
IMPULS: Lagao bih da kažem da jedan od povoda ovog intervjua nije NIN-ova nagrada. Ako pogledamo sajt Lagune vidjećemo da je Vaša knjiga, nakon ove pobjede, najčitanija iz žanra beletristike. Dakle, nagrada je uticala na čitanost, a povodom nje pojavili su se novi prikazi, Vi ste imali nova gostovanja i intervjue. Kako komentarišete ovu vezu medijskog interesovanja za knjigu i NIN-ove nagrade?
Tuševljaković: NIN-ova nagrada je verovatno jedina književna nagrada u zemlji, a možda i šire, za koju zna i onaj ko apsolutno nikakve veze sa knjigom i književnošću nema. Ta nagrada ima tradiciju dužu od sedamdeset godina i imena koja se nalaze na spisku dobitnika čine je izuzetno relevantnom, uprkos trzavicama kroz koje je prolazila. Publika, a i mediji, oduvek su reagovali na nju i pratili šta se dešava u krugovima koji prethode samom proglašenju. Naravno da nagrađena knjiga dobija najviše pažnje, ali i knjige koje su ušle u najuži izbor budu osvetljene novim svetlom i dođu do šire publike lakše nego što bi inače. U današnjoj obimnoj godišnjoj produkciji, čitaocu koji nije pasionirano okrenut književnosti, da kažemo, rekreativnom čitaocu, potrebno je neko usmerenje, kompas koji će mu istaći pisce i naslove u moru ponude. Nagrade su nešto što se obraća širokom auditorijumu i upire prstom u određenu knjigu, ukazujući čitaocu da njoj vredi posvetiti vreme i pažnju. Mediji nemaju mnogo prostora za kulturu, tako da, kada dođe vreme za vesti o NIN-ovoj nagradi, deluje da se u svojim skromnim rubrikama samo time bave. Da im je ostavljeno više mesta za manevar, ta vest bi bila samo jedna od mnogih, jer se u kulturi i umetnosti uvek nešto dešava.
Još jedno pitanje o NIN-u i prešao bih na samu knjigu. Čini se da početkom svake godine period pred proglašenje pobjednika, pa i samo proglašenje, postaju povod za različite polemike. Ove godine su reakcije na izbor žirija, kada su u pitanju širi i uži izbor bile burne, ali uglavnom su se stišale nakon što je Karota dobila nagradu. Koji je Vaš stav o ovim rekacijama, koje su izgleda postale sastavni dio NIN-ove nagrade?
Svake godine se u januaru digne izvesna prašina, iz raznih razloga. Nedavno sam prošao kroz listu dobitnika NIN-ove nagrade i u poslednjih dvadesetak godina gotovo da nisam mogao pronaći nijednu knjigu oko koje nije bilo buke. Gloženja je bilo i pre, nego moje sećanje postaje nepouzdano. Kada morate da merite nešto što je teško merljivo, kada treba da ocenjujete književnost kao da je sport, postavljate knjige na prvo, drugo, peto mesto, onda ćete neizbežno ući u konflikt s nekim. Uveren sam da ne postoje sasvim objektivni parametri po kojima se književno delo vrednuje, a čim u taj proces uključite one subjektivne, eto vam podloge za neslaganja. U tom smislu, nijedna nagrada nije savršena, ali ni sve kritike nisu realne. Na vama je da procenite da li na celu stvar pristajete ili ne. Niko ovde nikog ne tera ni na šta, niko nije pretplaćen na učestvovanje u igri zvanoj nagrađivanje knjiga. Žiriji se menjaju, kriterijumi se menjaju, mišljenje okoline je fluidno, jedino pravilo bi trebalo da bude: nema ljutiš.
Vaš roman je roman o emigraciji i povratku kući. Glavni junak je sa porodicom pobjegao iz Zadra tokom rata devedesetih i godinama kasnije se vraća pokušavajući da rekonstruiše svoja sjećanja iz djetinjstva. Kao autor niste usamljeni u ovakvom načinu književnog odnosa prema ratu. Sve više romana govori o dječijim sjećanjima na rat i izbjeglištvo. Moguće da je to uslovljeno generacijski, moguće da je potreba da se o ratu priča iz druge perspektive, i to prognanog djeteta, koja je sve zastupljenija. Kako vidite mjesto svog romana u tom širem tematskom kontekstu?
Moram da priznam da kao čitalac nikad nisam bio okrenut tim temama. Pišući Karotu, a svestan toga da postoji čitav korpus dela koja ih obrađuju, često sam se pitao upravo to: kako će se ova priča uklopiti u postojeći kontingent. Pomalo sam se našao na nepoznatom terenu, jer se u ranijim delima nisam na taj način bavio svojom, kao ni zajedničkom, prošlošću. Na sreću, moje nedoumice nisu uticale na rad na knjizi. Ona je napisana potpuno u skladu s mojim namerama, tako da mi je, sad kad razmislim, skromno poznavanje žanra pomoglo da ideje sprovedem u delo neopterećen onim što je na takve teme već napisano. Tek pošto sam dovršio prvu ruku do mene su došli rukopisi generacijski mi bliskih autora koji su, gotovo u istom trenutku, napisali donekle srodne rukopise. To mogu tumačiti jedino time da nam je bilo potrebno nekoliko decenija da sirov materijal u sebi pretočimo u nešto što se da književno uobličiti.
Naslov Karota daje pomalo lažni nagovještaj toga ko je glavni junak. Zapravo, veći dio romana zauzima pripovjedač Davor, koji se vraća u Zadar u potrazi za izgubljenim sjećanjima. Karota je jedan od likova iz njegovog djetinjstva, koji s vremenom dobija sve veću važnost. Kao da se ova dva lika bore međusobno za titulu glavnog junaka. Kako biste Vi opisali odnos Karote i Davora?
Da sam taj odnos mogao opisati u nekoliko rečenica, ne bi bilo potrebe za romanom, ali recimo da ga mogu sažeti na to da je Karota ono što počiva u srcu tajne Davorove prošlosti. Ti likovi se u mom umu razvijaju fraktalno, kao one vizualizacije koje se, kako povećavate na ekranu neki detalj, razvijaju u novu formu, identičnu onoj od koje ste krenuli, i tako u beskraj. Davor je protagonista, on nam priča priču, ali u toj priči postoji segment koji nedostaje, mesto o koje se junak spotiče. I dok se kompletna (ili skoro kompletna) priča o prošlosti otkriva, postaje jasno da je uloga Karote u njoj velika. Tako da kroz roman sve detaljnije dobijamo i njegovu životnu priču. A kroz nju, jasno, i priču njegovih roditelja, a kroz nju, opet, i širu priču o situaciji u gradu u kom su živeli. Slojevi se odmotavaju dok se ne dođe do središta misterije, koja je, na neki način, vezana za oba lika. Više od toga ne mogu da otkrivam, čitaoci, poput Davora, moraju sami da prate tragove.
Karota je svoj nadimak dobio na osnovu narandžaste kose („karota“ znači mrkva). Zašto ste odabrali baš ovaj nadimak i da li je u pitanju jedna dublja simbolika, koja ne opisuje samog junaka već i njegov položaj u društvu, kako djece tako i odraslih?
Karota je riđ, bled i pirgav, a u okruženju u kom odrasta nema mnogo takvih dečaka. To je ono što ga na prvi pogled izdvaja iz okoline. Na drugi ili treći, postaje jasno da se ne razlikuje samo po tome. Nadimak je, naravno, unižavajući, pošto on vršnjačkoj okolini uglavnom služi za podsmeh. Ideja o Karoti kao liku u kom se sakuplja sav mrak datog trenutka u prostoru i vremenu došla je iz potrebe da opišem sudbinu nekoga ko ni u najsrećnijim okolnostima, mirnodopskim, ne bi prošao sjajno. Kada razmišljamo o zlu koje čoveka može pogoditi, najčešće zamišljamo nekog sličnog sebi ili neimenovanog prosečnog čoveka, svakog čoveka. A šta je s onima koji se u drušvo ne uklapaju najbolje ni kada je „sve u redu“? Kako će oni proći kada uslovi ni za koga više ne budu dobri? Donekle to jeste bio misaoni eksperiment. Šta bi bilo kad bi bilo? Kako bi se zajednica odnosila prema nekome kao što je Karota u trenutku kada se sve oko njih menja, ruši? I kako bi Karota reagovao na to? On, njegova porodica?
Daleko od romantizacije djetinjstva, u romanu dajete realnu i često brutalnu sliku odrastanja. Iako se određene brutalnosti mogu objasniti ratnim kontekstom, vjerujem da se većina događaja mogla desiti (i dešava se) u mirnodopskim vremenima.
Stvar upravo jeste u tome što u prelomnim trenucima jedino deca imala privilegiju da iskoriste sudijsko vreme i igraju se u dvorištu dok se u svetu odraslih sve izvrnulo naglavačke. Svet dece ispunjen je nasiljem koje olako otpisujemo kao deo odrastanja i smatramo ga benignim, neozbiljnim, i to je nasilje koje među likovima provejava u prvom delu knjige. Dečačka začikavanja, uspostavljanje hijerarhije među drugarima, nespretno petljanje sa devojčicama, ismevanje onoga ko se fizički razlikuje od većine, itd. Međutim, kasnije to nasilje, koje se spolja gledano ne menja mnogo, jer mu je fizička manifestacija ista, dobija drugačiju motivaciju, pošto se sudijsko vreme potrošilo i zlo iz sveta odraslih počinje da se preliva na decu. To je trenutak koji me je najviše zanimao, trenutak kada se detinjstvo naglo i nasilno okončava, jer više ne tučete svog vršnjaka zato što vam je ukrao olovku ili podmetnuo nogu ispred zgrade, već zato što je druge nacionalnosti. Tako gledano, neki događaji su se zaista mogli desiti bez rata, ali neki su ipak čvrsto vezani za tenzije koje su mu prethodile.
Kako roman teče, sjećanja i dešavanja iz prošlosti postaju sve brutalniji. Primjetno je da narator ne obilježava likove njihovim nacionalnostima, iako je za stanovnike ovih područja jasno ko kojoj naciji pripada. Ipak, u jednom trenutku nasilje postaje način preživljavanja. Koliko je bilo teško opisati scene u kojima se prosječni ljudi pretvaraju u zločince?
Kod sukoba kao što je bio taj devedesetih, ispostavlja se da ili niko nije baš sasvim prosečan ili da smo svi u nekoj meri sposobni za zlo. Često taj famozni običan čovek, zaslepljen borbom za više ciljeve, zadojen propagandom i ostrašćen, nije ni svestan da čini zlo. Naprotiv, ubeđen je da čini dobro i bori se za pravu stvar, za viši cilj. Ne pretvaraju se svi u ekstremnim okolnostima u zločince, naravno. Ali ne žive ni svi pod istim okolnostima, sa istim mukama, uz iste presije. Postoji tačka na kojoj razum puca i pred nama se otkriva strana ličnosti koja je u redovnim uslovima uspavana, neaktivna. Ponekad je to puka potreba za preživljavanjem. Ponekad raniji animoziteti eskaliraju i pretvore nas u nešto što je inače skriveno. Nije lako bilo baviti se time, ali, na sreću, takve teme nisu jedine u romanu. Niti su likovi u njemu crni ili beli. Mislim da svi obitavamo na širokom spektru sive, da u nama, u zavisnosti od unutrašnjih i spoljnih faktora, prevladava čas tamnija, čas svetljija nijansa.
Od prvih stranica romana i opisa kipa Sfinge, jasno je da će za fabulu biti značajan mit o Edipu. Ipak, dok s jedne strane imamo mit o carevom sinu i potonjem caru, u Vašem romanu djeluje kao da je to sve namjerno banalizovano, te da pred čitaoce izlaze realistične verzije mitskih junaka, i to sa socijalnog dna. Kako biste opisali sopstveni postupak preinačenja mitske priče u ratnu stvarnost?
Postupak je, zapravo, većim delom bio spontan ili, drugim rečima, nije ga bilo mnogo. Sfinga je stvaran lokalitet u Zadru i od početka sam nameravao da je iskoristim u tekstu. Sa druge strane, sudbina Karote je već u povoju podrazumevala izvesnu porodičnu dramu koja tokom pisanja nije mnogo menjana. Ono što je zaista bez velikog planiranja nastalo jeste veza između sfinge i određenih aspekata fabule, ta konekcija je prirodno nastala, maltene se sama nametnula. Siguran sam da su podsvesni mehanizmi učestvovali u tome i naveli me da priču usmerim ka mitu, jer dok pišete, samo delimično upravljate tim procesom, ali u naknadnom iščitavanju rukopisa jesam postao svestan toga koliko priča ima veze sa onom antičkom. I nisam bežao od toga, naprotiv, uvek ste zadovoljni kada shvatite da je podvest obavila deo posla i iznenadila vas rešenjima koja nastaju usput, dok putovanje traje.