Sociolog iz Niša, Danijel Osmanović, nakon završenog Filozofskog fakulteta usavršavanje je nastavio na Političkim naukama i evropskim integracijama u Varšavi. Prvo istraživačko iskustvo stekao u CIP-u, na projektu “Romski šampioni”. Autor je naučnog rada Diskriminacija, Predrasude i Stereotipi kao i mnogih drugih stručnih analiza. Sa ovim mladim i perspektivnim sociologom razgovarali smo o važnosti obrazovanja romske dece, kao i položaju Roma u Srbiji i svetu.
U vremenu kada je važno istaći važnost obrazovanja, posebno u romskoj zajednici, opišite nam Vaš put?
-Moje obrazovanje je počelo sa šest godina u predškolskoj ustanovi. Osnovnu školu sam završio u Niškoj Banji, a zatim upisao Srednju trgovinsku školu. Nakon završene srednje škole upisujem Filozofski fakultet i nakon završene prve godine studija, vođen ogromnom ambicijom da radim na sebi, odlazim u nemački grad Duizburg na Univerzitet za sociološke nauke gde nastavljam svoje obrazovanje. Inače, taj Univerzitet je jedan od najboljih istraživačkih institucija ne samo u ovoj zemlji, već i u čitavoj Zapadnoj Evropi. Ono što me je fasciniralo je da studenti pored sticanja teorijskog znanja, imaju i plaćenu praksu. Na taj način oni imaju priliku da znanje koje usvoje teorijom primene i u praksi. Ono što je jako čudno, bila je činjenica da je već u sedam uveče bilo teško videti nekoga na ulici, ljudi su dosta hladni i povučeni… To je bio kulturološki šok za mene i jednostavno nisam uspeo da se prilagodim.
Moram naglasiti da tokom studija u Srbiji nikada nisam dobio stipendiju. Iz meni nepoznatih razloga uvek sam bio odbijen. Tokom treće godine studija, zahvaljujući pre svega profesorima sa niškog Univerziteta, saznajem za evropsku stipendiju, na koju konkurišem, nakon čega provodim godinu dana na Političkim naukama u Varšavi.
Kako ste bili prihvaćeni na osnovnim studijama? Koliko Vam je značila stipendija u inostranstvu i usavršavanje?
-Filozofski fakultet je veoma ozbiljna institucija. Ja nisam imao privilegije, kao ni poteškoća sa prilagođavanjem. Što se tiče stipendije u Varšavi, ona je iznosila 1000 evra na mesečnom nivou. Ako se uzme u obzir da je školarina plaćena, zdravstveno osiguranje i avionska karta u oba pravca pokriveni, a troškovi života veoma slični našim, stipendija je bila i više nego dovoljna, što mi je omogućilo i razna putovanja.
Kako ste se osećali u Poljskoj, na ličnom i profesionalnom planu?
-Na profesionalnom planu moram reći da je Univerzitet u Varšavi jedan od najboljih u Poljskoj. Imao sam gostujuće profesore sa prestižnih Univerziteta, drugačiji način rada, nove metode u empirijskom istraživanju, tako da sam usvojio nova znanja koja kasnije primenjujem. Što se tiče polaganja ispita u jednom ispitnom roku položio sam 6 ili 7 ispita, dok sam se u Srbiji mučio sa jednim ili eventualno dva. Ukoliko uzmem u obzir akademske beneficije, smatram da mi je studiranje na inostranom fakultetu pomoglo da se razvijem kao potpunija osoba, sagledam život iz različitih perspektiva, upoznam kulturu različitih nacija, kao i da steknem prijatelje širom sveta.
Izučavate položaj manjina. Kako biste kao sociolog uporedili situaciju u Srbiji i drugim delovim Evrope?
-I pored dobre volje dela našeg društva da se položaj manjinskih grupa u toku nekoliko prethodnih godina popravi, moram primetiti da se neke uvrežene predrasude sporo menjaju, pogotovo one koje se tiču obrazovanja i zapošljavanja manjinskih grupa. Ipak, smatram da je ključan rad brojnih aktivista, zahvaljući kojima će se situacija popraviti u budućnosti. Što se tiče Evrope, uspon populističkih i ekstremno desničarskih političara i organizacija sasvim sigurno predstavlja veliku pretnju dosad postignutim uspesima na zaštiti manjinskih grupa. Nadam se da će Evropa pronaći snage da se suprotstavi ovoj velikoj opasnosti.
Kada kažemo manjinske grupe, fokusirani ste na sve diskriminisane, ne samo na romsku zajednicu. Gde je je najhitnije potrebna promena?
-Kada je reč o osobama sa invaliditetom, potrebno je više raditi na njihovom osposobljavanju (dodatne obuke i kursevi) kako bi bili što kompetentniji na tržištu rada. Što se tiče obrazovanja, potrebna je veća tolerancija od strane nastavnika i profesora, kao i prilagođavanja težine gradiva njihovim sposobnostima. Što se tiče tolerancije, vaspitanje i obrazovanje su nezaobilazni faktor za međusobno upoznavanje i razumevanje. Sa pedagoškog aspekta ključnu ulogu zauzima škola i vaspitanje u porodici, gde neće biti samo cilj sticanje znanja, nego i sposobnost posmatranja sveta iz različitih uglova i širina, koje bi se ogledalo u priznavanju razlika i njihovih vrednosti. Sa sociološkog aspekta možemo primetiti kod onih koji nisu tolerantni snažan uticaj medija (koji doprinose u velikoj meri širenju predrasuda i stereotipa), zatim preuzimanje stavova od roditelja bez želje da se nesto više sazna o drugima. Uspostavljanje kontakta i upoznavanje sa drugačijim od sebe, bez ikakvih predrasuda, u velikoj meri rezultira time da se sasvim drugačije formira stav o nekom za kog smatramo da ga poznajemo unapred, i to na osnovu tuđih mišljenja. Dakle, dozvoliti sebi da upoznamo različite od sebe, pa na osnovu svog iskustva i mišljenja formirati svoj stav.
Autor ste značajnih autorskih radova. Koliko je važno da oni budu predstavljeni u javnosti?
-Za nekoliko nedelja moju kraću biografiju i tekstove je pročitalo blizu 10.000 ljudi. Moram reći da sam iznenađen ovolikim brojem, s obzirom na to da tekstovi osim na društvenoj mreži nisu promovisani. Svi moji tekstovi nisu usmereni ka diskriminaciji, s obzirom na to da sam sociolog i da se bavim raznim temama, postoje i drugi tekstovi poput “Iskustva sa Erasmusa” i “Politička participacija među omladinom“. Tu su i razna druga istraživanja. Generalno, smatram da je dobra stvar da budu promovisani, pored toga sto su potpuno besplatni, oni nose jednu posebnu poruku i edukaciju za čitaoce.
Koliko ste imali podršku porodice tokom svog obrazovanja?
-Porodica je zapravo jedina od koje sam dobijao podršku kada je reč o obrazovanju. Ta uloga je svakako pre svega edukativna, vaspitana i ekonomska. Kao takva, podrška porodice je imala veliki značaj na moj kasniji razvoj. Opšte je poznato da je najvažniji agens socijalizacije porodica, gde se dete kroz norme ponašanja identifikuje sa svojim roditeljima. Nažalost, ostao sam uskraćen za podršku sa jedne strane, jer mi je umro otac kada sam imao 17 godina.
Gde vidite sebe, na profesionalnom planu, za narednih nekoliko godina?
-Trenutno sam angažovan kao istraživač za jednu inostranu kompaniju, pored toga aktivan sam na projektu koji sprovodi Centar za interaktivnu pedagogiju. Istraživanjima se bavim unazad nekoliko godina, autor sam nekoliko tekstova, radio sam u ljudskim resursima… Smatram da je upravo to prednost jedne nauke kao sto je sociologija. Voleo bih da sva znanja koja sam stekao, kako u Srbiji tako i u inostranstvu, primenim ovde u svom gradu.
Kako ocenjute položaj Roma i njihove uslove obrazovanja u Srbiji?
-Potrebno je razbiti klišee da su Romi neobrazovani. Istraživanja (pokazuju da je kod mlađe romske populacije prisutan trend sve većeg broja visokoobrazovanih u svim oblastima – pravnici, ekonomisti, doktori, arhitekte, hemičari…). Najveći problem nije zapravo obrazovanje, vec zapošljavanje nakon završetka studija. Vrlo, mali broj zapravo uspe da se zaposli. To je jedan od glavnih razloga pojačanog trenda odliva mozgova pre pandemije.
Što se tiče obrazovanja, ma koliko zvučalo kao opravdanje, ekonomski faktor je ključan. Ukoliko je čovek gladnog stomaka, logično je da ga u tom trenutku ne zanima ništa drugo sem kako da preživi… Istraživanja (u kojima sam i ja učestvovao) pokazuju da veliki broj Roma živi u apsolutnom siromaštvu, bez elementarnih uslova za život, struje, vode.
Kako ocenjujete rad civilnog sektora ili npr. pokreta Opre Roma koji je aktivan poslednjih godinu dana?
-Bez neke lične potrebe da po svaku cenu iznosim kritički stav i negativno mišljenje o ovoj temi, stanje u Srbiji je takvo da postoje veliki broj organizacija, udruženja, a sa druge strane je sve gori položaj Roma, posebno u vreme pandemije. Angažovan sam bio kao istraživač, i imao priliku da vidim kako ljudi žive širom Srbije. Ne postoje reči kojima to mogu opisati.
Što se tiče konkretno pokreta “Opre Roma” to su mladi i obrazovani ljudi, što je važan preduslov. Mislim da mogu biti značajan pokretač promena, ali i instrument za prepoznavanje problema i njihovo plasiranje u javnosti. Imaju u planu program koji se tiče jednog velikog problema zapošljavanja. Ukoliko održe reč i uspeju u tome, mislim da će ih to izdvojiti, jer bi na taj način pokazali da nisu egoisti poput drugih, već pokretači pozitivnih promena.
Izvor: Portal Udar