Adriana Zaharijević: Odbrana patrijarhalnih vrednosti je odbrana ćutanja i trpljenja

“Ove žene su uzor građanskog odbijanja da norme nasilja budu naša jedina društvena normalnost”

Mlade glumice koje su se odvažile da prijave seksualno zlostavljanje, kao i Marija Lukić koja je dočekala da njen zlostavljač konačno ode u zatvor, uzor su ne samo ženskog već i građanskog odbijanja da norme nasilja budu naša jedina društvena normalnost i želim da verujem da to nisu usamljene pobede, istakla je u intervjuu za Autonomiju Adriana Zaharijević sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Komentarišući dešavanja koja su u protekle dve nedelje u fokusu javnosti, Zaharijević ističe da je taj slučaj pokazao da postoje pojedinke i pojedinci koji ne žele da se pomire s promovisanjem nasilja kao poželjnog društvenog ponašanja, ali da bi snažnije posledice imale pravosnažne presude protiv nasilnika.

– Nasilje nad ženama je fenomen koji prevazilazi granice neke zemlje ili regiona. Budući da smo od malena učene da smo lepši i slabiji pol, da lepotom dolazimo do stvari koje su za nas vredne, a da nas slabost uvek izlaže potencijalnom nasilju, i same žene ne ostaju imune na patrijarhalne obrasce. U sredinama u kojima se ljudi kao građani ne vrednuju, a tokom poslednjih 40 godina na ovim prostorima urušavane su sve stabilne društvene strukture, dostojanstvo, osnovni preduslovi za razvoj i kreativnost ličnosti, poverenje u vlastite kapacitete, u društvene veze – patrijarhalni obrasci mogu samo da se osnažuju. U ovakvom društvu je izuzetno teško graditi slobodne, ravnopravne i zadovoljne ljude – i muškarce i žene.

Kako smo došli do toga da su nam svima, i nadležnim organima i građanima, puna usta brige o porodici i porodičnim vrednostima, a da čim se malo zagrebe na površinu isplivaju slučajevi brutalnog nasilja?

– Postoji tendencija da se porodica predstavlja kao nešto jednolično i istovrsno, gde su svi njeni članovi zadovoljni sopstvenim životom, uvek spremni da podrže jedni druge, u stanju da slušaju, razumeju i odgovore na potrebe svih, i starijih i najmlađih, da su materijalno i simbolički u mogućnosti da izađu u susret svim potrebama i željama. Ne bismo pogrešili kada bismo tu porodicu odredili kao Tolstojevu srećnu porodicu, oko koje se roje nebrojene nesrećne porodice o kojima niko ne priča rado. Kada se s porodice skine celofan-papir, napolje izlaze siromaštvo, neispunjeni snovi, žrtvovanja koja se ne cene, ogromne količine stresa, nepoverenje koje je postalo sastavni deo života, neostvarivi konzumeristički ideali kojima se meri uspešnost roditeljstva, a deca tretiraju kao investicija. Da bi porodice bile srećne neophodno je omogućiti društvene uslove za sreću, blagostanje, ravnopravnost, materijalnu sigurnost, doživljaj da smo poštovani i spolja i iznutra. Ako smo svuda okruženi nasiljem, ako se nasilje u nama podstiče, porodica će toga ostati pošteđena samo ako je izrazito srećna. To onda nije pravilo, nego izuzetak.

Prevrednovati ideje ćutanja

U regionu je situacija gotovo identična onoj u Srbiji, poslednjih dana su se pojavila mnoga svedočenja žrtava seksualnog nasilja, ali istovremeno ima i podrške optuženima. Šta Vam to govori?

– Da su granice krhke, a stanje opšteprisutno. Dodamo li tome i aktuelnu priču iz Francuske koju je pokrenula „afera Kušner“, vidimo da je neophodno prevrednovati ideje ćutanja, šablona o porodici, nasilja koje doslovno oblikuje naše živote. „I meni se dogodilo“, što bi bio adekvatan prevod #metoo, iako „nisam tražila“ – postaje moto posle godine u kojoj smo imali mnogo vremena da se zapitamo nad vrednošću života zatvoreni u svoja četiri zida.

Milutin Jeličić Jutka je konačno na odsluženju zatvorske kazne. Čini li Vam se da je taj slučaj, zajedno sa ovim poslednjim hrabrim istupom mladih glumica, znak da se konačno nešto menja u našem društvu? Ili su to pre kratkotrajne i usamljene pobede?

– Želim da verujem da nije reč o usamljenim pobedama, iako su činovi ovih žena činovi izrazito snažnih pojedinki koje su se drznule da dovedu u pitanje zaveru ćutanja, da bace rukavicu u lice moći, da se izlože jezivim osudama zato što su odbile da pristanu na društveno očekivanu ulogu neslobodnih, neravnopravnih i zauvek nezadovoljnih ljudskih bića. Ove žene su uzor ne samo ženskog već i građanskog odbijanja da norme nasilja budu naša jedina društvena normalnost.

I u ovom poslednjem slučaju je, mada manje nego ranije, prisutna relativizacija. Ima javne podrške počiniocima, omalovažavanja žrtava, čak su žene spremne da brane silovatelja, kao u slučaju Jutke. Kako tumačite takve činove?

– S jedne strane, kao odbranu privida. Ona je nekada politički organizovana, kao u slučaju „Pravde za Jutku“, nekad se za njom poseže da bi se potvrdila malograđanska moralna vertikala i da bismo se ubedili da smo mi ona srećna porodica i da se nama to nikad ne bi dogodilo. Odbrana patrijarhalnih vrednosti je odbrana ćutanja i trpljenja. S druge strane, napad na ove žene je i odbrana iz straha da bi se postojeći sistem zaista mogao uzdrmati i da bi nebrojene druge žene takođe mogle progovoriti.

Pomenuli ste nedavno da patrijarhat „trpi po koju slobodnu ženu, ali strepi od grupe žena koje se zajedno oslobode“. Hoće li poslednja dešavanja imati posledice po taj rigidni patrijarhalni model razmišljanja i ponašanja?

– Uverena sam da ona već imaju posledice. Prva je da se o tome govori. Ogromna je stvar probiti zaveru ćutanja usled straha od moćnika, nadići sramotu i postaviti se iznad nje, jer bi samo nasilnik morao da je oseća, nikada osoba koja ga je pretrpela. Kada o tome govori mnoštvo žena, oslobađaju se zajedno. Tako znaju da nisu usamljene, jedine, da nisu „izazvale“, već da se isto dogodilo i njoj i tebi i meni i onoj do nas i nekoj trećoj. Još snažnije posledice imaju pravosnažne presude protiv nasilnika. Najzad, najsnažnije posledice bi imao, u građanskom smislu, doživljaj da nema nedodirljivih i da se nasilje neće tolerisati, pa čak i promovisati kao poželjno društveno ponašanje.

Pre nekoliko godina u školama u AP Vojvodini je uvedeno zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju (tzv. seksualno vaspitanje). U međuvremenu je ukinuto, a često je priča o tom predmetu izazivala odijum javnosti i negativne komentare, pogotovo od strane desničarskih organizacija i pojedinaca. Kakav je Vaš stav o ovom pitanju, može li takav predmet da ojača svest mladih ljudi? Može li da u dovoljnoj meri promeni negativne statistike kojima Srbija obiluje u ovim oblastima?

– Jedno od pitanja koje je javnost na društvenim mrežama artikulisala prethodnih dana bilo je: kako nije znala da je silovana? Mi se ne rađamo opremljeni svim znanjima, a polje seksualnosti je jedno od najsloženijih i najškakljivijih. Mnoga deca odrastaju svedočeći nasilju, mnoga deca od svojih roditelja nikada ne čuju ni reč o seksu, mnoga deca se „informišu“ o seksualnosti preko dostupnih kanala koji uključuju rijaliti programe, pornografiju, filmove koji su kategorizovani kao filmovi za odrasle, itd.
Konzervativna pretpostavka je da će seksualno vaspitanje podsticati na seks. Naglašavam reč konzervativna, pošto se time podrazumeva i da deca inače do punoletstva nemaju nikakvo zanimanje za seksualnost i da nisu izložena nikakvim uticajima spolja. Umesto toga, učinili bismo društveno dobru stvar ukoliko bi se normalizovalo uverenje da će seksualno obrazovanje deci pre svega omogućiti da shvate šta znači pristati, a šta znači ne pristati. Takođe, time se unapred staje na put zaveri ćutanja jer se deci stavlja do znanja da će ih neko čuti i uzeti za ozbiljno ako uočavaju znake zlostavljanja, prisile, ugrožavanja dostojanstva i telesnog integriteta.

Dalibor Stupar (Autonomija, foto Marilea Pudar)