Mada rast cene poljoprivrednog zemljišta uvećava vrednost seljačke imovine, teško da raduje paora – poskupljuje i zakup hektara a time i proizvodnja, dok uvećanje poseda postaje skuplje i teže.
piše: Živan Lazić
Poljoprivredno zemljište u Vojvodini je bezmalo dvostruko skuplje nego u Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji, a cena hektara i dalje beleži, istina nešto usporeniji, uzlazni trend.
Podsetimo, naši susedi su u Evropskoj uniji i vlade sve tri države, sledeći evrounijsku agrarnu politiku, pristojno subvencionišu poljoprivrednu proizvodnju. Zavisno od toga šta se seje, državni podsticaji su po hektaru i do četiri, pet puta viši nego u Srbiji, pa su tamošnji paori od starta u povoljnijim uslovima od srpskih.
Pozicija ovdašnjeg seljaka je nesigurna i bilo bi logično da potražnja za zemljištem, osnovnim sredstvom agrarne prozvodnje, nije prevelika. Međutim, u realnosti je suprotno.
Cene variraju
Jedan od razloga je globalni trend čuvanja ušteđevine kroz ulaganja u akcije, zlato, platinu, umetnine, stanove, kriptovalute, garaže. Nakon finansijske krize 2008. godine glavne centralne banke naštampale su i na tržište ubacile ogromne svote dolara, evra, jena, funti, novca je previše pa i vodeće valute neprekido gube kupovnu moć. Kamate se beznačajne, blizu nule i štedi se ulaganjem.
Kako su u Srbiji berza i tržište akcija na izdisaju, pojačano je ulaganje u nekretnine. Dok je ranije cena zemlje rasla samo u Vojvodini, poslednjih godina raste po stopi od pet do sedam odsto i u Šumadiji, u zapadnoj, južnoj i istočnoj Srbiji.
Cene su veoma različite, u Vojvodini hektar se kupuje za 8.000 do 12.000, u Mačvi za 7.000, po Šumadiji i zapadnoj Srbiji dostiže 4.500 evra. Na jugu i istoku Srbije, gde ranije godinama prometa nije bilo, sada se može dobiti i više od 2.500 evra.
Svuda cene lokalno jako variraju, a zavise od veličine poseda, mogućnosti da se parcela dalje proširuje, blizine velikog grada, bogatstva lokalne zajednice, broja mladih u obližnjim naseljima, migracionih tokova, broja fabrika u okolini.
Veleposednici i digitalni seljaci
Značajan podsticaj rastu cene zemljišta je činjenica da usled preinačavanja poljoprivrednog u građevinsko ili zemljišta za razvoj industrije sve manje površina ostaje seljacima. Unazad dve decenije, samo u Vojvodini preko 50.000 hektara poljoprivrednog zemljišta je prenamenjeno i tako izgubljeno za agrar. Seljak ima jasnu svest o ograničenosti osnovnog resursa.
Takođe, Srbija, za razliku od Evropske unije, nije ograničila zemljišni posed, odnosno nije uvela kategoriju zemljišnog maksimuma. Privatizacijom nekadašnjih društvenih kombinata, stasali su zemljoposednici kakvih u Evropi nema, desetak poseduje i(li) obrađuje deset ili više hiljada hektara, još stotinak je sa po najmanje hiljadu hektara plodnih njiva. Naravno, tu je i nešto veći segment gazda sa po više od sto hektara. Tri grupacije su zainteresovane dominantno za ratarstvo i neprekidno kupuju nove površine.
Tu su i takozvani “digitalni poljoprivednici”, mladi sa poznavanjem kompjutera ali i moderne agrarne proizvodnje. Biraju specifičan agrarni uzgoj, izuzetne visoke profitabilnosti, za koji često i nije potrebno više od tri, četiri hektara. Ponekad se odlučuju za organsku proizvodnju. Lako kupuju manje parcele.
Mnogo ulagača
Naravno, zemjište kupuju i ljudi nezainteresovani za agrar, ali sa viškom novca. Kupljeno izdaju u arendu. Posebna je grupa onih koji ulažu u građevinsko zemljište, tako što kupuju one poljoprivredne parcele za koje procene da će u budućnosti biti prenamenjene.
To su kupci sa znatnim viškom novca i mogu da čekaju po četiri-pet decenija na realizaciju plana. Jedino ovako je moguće objasniti nedavnu kupoprodaju hektara poljoprivednog zemljišta na rubu Novog Sada za 31.000 evra. Posao je dobitan i ako se od tri “ulaganja napamet” samo jedno kasnije potvrdi kao dobro procenjeno.
Ako je toliko mnogo ulagača razumljivo je da cena raste. Međutim, gro seljaka nerado gleda na izuzetno dug i snažan trend rasta cene zemlje.
Sa druge strane, do pre pola godine, čak pet, šest sezona cene poljoprivrednih proizvoda su stagnirale ili bile u padu. Prosečan ili čak i bolji seljak se našao u situaciji da beleži stagnaciju ili blaži pad profita, dok cena zemljištu raste. Naravno da mu je time znatno otežano da proširuje imanje, a gleda oko sebe kako svi drugi ulažu u zemlju, jedino on, praktično, ne može da dođe do dodatnih površina.
Kako objasniti subvencije
Istovremeno, sa rastom cene zemljištu uvećava se i cena zakupa. Kako je u Srbiji oko 60 odsto zemlje koju seljak obrađuje iz zakupa, postaje jasno da rast cene zemlje uvećava i proizvodnu cenu agrarnih useva.
Prodajna cena zavisi od tržišta i godinama je u stagnaciji. Pandemija je drastično pogodila turizam i ugostiteljstvo; pala je i potražnja za prehranom, naročito za mesom, pa je cena svinjskog buta sa 550 spala na 450 dinara za kilogram, mada je cena soje i kurkuruza, osnovnih hraniva pri tovu, skočila za 50 do 70 odsto.
Pitanje je hoće li uzgajivači svinja uopšte preživeti zamku dispariteta cena, uočljiv pad cena mesa, a snažan rast cene hrane za tov. I sada treba još samo da gleda kako cena zemljištu raste i čini ga sve nemoćnijim.
Postoji još jedan razlog zašto porast cene zemljišta ne raduje seljaka. Objektivno, političarima će biti sve teže pravdati subvencije poljoprivredi. Nije lako objasniti radniku koji se mesec dana muči kako bi zaradio minimalac da država ima interes subvencionisati poljoprivredu. Arbajter subvencije paoru sa 30 hektara doživljava kao davanje novca nekom ko u imovini ima najmanje 300.000 evra i ta vrednost svaki dan raste. Niti može, niti hoće da razume specifičnosti poljoprivrede.