 su prekopavale jedno groblje na sirijsko-libanskoj granici. Izmestili su stanovnike okolnih){kind=link}
Foto: AP
U petak 6. marta Izraelske odbrambene snage (IDF) su prekopavale jedno groblje na sirijsko-libanskoj granici. Izmestili su stanovnike okolnih sela, podigli helikoptere u vazduh, a vojnici su hodali po grobnicama. Došlo je do razmene vatre između libanskih trupa i civila s jedne i IDF-a s druge strane. Na libanskoj strani je poginulo mnogo ljudi.
Piše: Gideon Levy
Ovo nije prvi put da se naša vojska bavi grobljima. Pre par meseci je otkopana masovna grobnica u Kan Junisu u Gazi i stotine tela je uklonjeno i verovatno premešteno u sekundarne grobnice. Ovoga puta je traženo telo Rona Arada, izraelskog pilota čiji avion je oboren iznad Libana davne 1986. Njegovo telo nije pronađeno i izraelska javnost je bila pošteđena još jedne serije TV priloga o ratniku koji se konačno vraća kući, o tome kako je istorija progovorila, a pravda zadovoljena.
Ovo je dosad jedini neuspeh u ratu. Sve ostalo je uspelo. Američki predsednik Donald Tramp je zadivljen, ministar odbrane Pit Hegset salutira, dnevni list Yedioth Ahronoth i Kanal 12 likuju. A Izraelci, iscrpljeni i isceđeni, pokorno ćute i klimaju glavom poslednjim atomima snage. I ovaj rat podržava ubedljiva većina građana. Ljudi u suzama gledaju kako poleću avioni iako niko nema pojma kuda odlaze.
U međuvremenu se gomilaju poginuli. Naši neprijatelji plaćaju visoku cenu. Oko milion ljudi je proterano iz svojih domova u Libanu. Oni tumaraju po svojoj zemlji u pretrpanim kolima ili peške. Tokom protekle dve godine naši poduhvati su proizveli tri miliona raseljenih ljudi, koji su proterani sa svojih imanja i iz svojih kuća. Jedna grupa za ljudska prava u Iranu već je prijavila 1.348 poginulih, od čega 87% civila, među kojima je 194 dece i tinejdžera. A to je samo početak rata.
Kuda lete naši avioni? Ka odlučnoj pobedi nad Iranom i Hezbolahom. Ali kakve veze imaju masovna proterivanja i neselektivno ubijanje civila sa pobedom? Koja je veza između iranskih nuklearnih i balističkih kapaciteta i bombardovanja iranskih civilnih aerodroma i univerziteta? Opet je na snazi doktrina Gaze: Izrael i Amerika bombarduju, ali niko ne zna šta je cilj tog razaranja.
Svrgavanje iranskog režima bilo bi značajno dostignuće. Bez fundamentalističkog Irana Bliski istok bi bio bolje mesto. Bio bi još bolje mesto bez izraelskog okupacionog režima, ali to niko ne pominje. U međuvremenu, nema naznaka da su Izrael i SAD blizu pobede u Iranu. Kao i Hamas, režim ajatolaha je živ i zdrav, čak i posle svih veličanstvenih atentata. Naš ministar odbrane Izrael Kac tvrdi da će i novi ajatolah biti ubijen, a Tramp da će on izabrati sledećeg vrhovnog vođu Irana. Niko nam ne govori koliko dugo Amerika i posebno Izrael mogu da podnose teret ovoga rata. Još koji mesec, godinu dana – i šta onda?
Razoreno izraelsko društvo zasad je dobro postrojeno. Vazdušni i civilni sistemi odbrane takođe funkcionišu izvrsno. Oni zaslužuju našu zahvalnost i priznanje više od naših pilota koji bombarduju po regionu. Ali ljudi neće moći dugo da trpe ove sumanute okolnosti. U Americi se bliže izbori dok javnost sve glasnije gunđa: kakve veze sve to ima sa cenom krompira u Ajdahu?
U prvoj nedelji rata postignut je impresivan vojni uspeh za ljubitelje žanra kolektivne očaranosti bombardovanjem, ali nije bilo diplomatskih dostignuća. Rat se ukopava, već je zahvatio desetak zemalja, a i Evropa je pod izvesnom pretnjom. Horizont je sve dalji. Tramp će prihvatiti samo bezuslovnu predaju i poniženje Irana. Isto važi i za premijera Benjamina Netanjahua. To gotovo sigurno garantuje da se neće postići ništa. Ove redove pišem u skloništu.
Haaretz, 08.03.2026.
Prevela sa engleskog Milica Jovanović