Foto: Betaphoto
Dva meseca od početka studentske i građanske pobune protiv režima Aleksandra Vučića, početkom januara, ove godine, predsednik Srbije je izjavio da u svakom trenutku može da računa na 17.000 lojalista, njemu odanih ljudi, koji su spremni da polože život i sve do čega im je stalo – za njega.
Pod pritiskom nadolazećih događaja i pretpostavki o tome da će protiv njegove vlasti ustati stotine hiljlada ljudi, motivisani konkretno padom nadstrešnice u Novom Sadu, na Železničkoj stanici, Vučić se, može se tumačiti izlanuo u strahu od pada sa vlasti, ne bi li istakao da nije sam i da ima svoju plaćenu vojsku. Paravojsku.
Poslednjih dana na ulicama širom Srbije viđamo muškarce, slično odevene i naoružane, kako u hordama napadaju obične ljude koji protestuju. Dovode demonstrantima život u opasnost.
Vučić je uoči donošenja odluke o tome da raspiše vanredne izbore rešio da pokrene te svoje lojaliste, kojima je pretio, naoružane tupim i oštrim predmetima, da pokrene građanski rat, jer mu je to, mnogi upućeni posmatrači prilika tumače – jedino preostalo za eventualno očuvanje na vlasti.
Sagovornici Danasa, međutim, izražavaju ozbiljnu sumnju u to da Vučić ima na raspolaganju dvadesetak hiljada lojalista. Oni kažu da je taj broj mnogo manji, imajući u vidu da ih viđaju “na terenu”, jedne iste, njih jedva hiljadu, koji se “vrte” i “obrću” iz grada u grada, sa protesta na protest.
Oni se, takođe, slažu u tome da, uprkos tome što su vrlo nasilni i opasni, nemaju nikakve šanse da “pobede” pobunjene građane, imajući u vidu brojnost i motivaciju onih koji stoje naspram njih. Goloruki.
Duh se više ne može vratiti u bocu, konstatuju neki od njih, i pitaju da li je rešenje da tih hiljadu lojalistapobiju milione pobunjenih, ili ih nateraju da se isele.
Svako ko je, za razliku od ćacija, išao u školu i učio istoriju, zna da za bilo koju borbu nije presudna ni dovoljna brojčana prednost. Svakako ne verujem da tih lojalista ima 20 hiljada, budući da sve vreme viđamo istih 1.000 ili manje ljudi koje SNS vrti po različitim lokacijama – kaže za Danas Natalija Stojmenović, poslanica Zeleno-levog fronta.
Iako oni svi manje više isto izgledaju – u uskim pantalonama, crnim uskim majicama i sa crnim kačketima, mi znamo već veliki broj njihovih imena i prezimena, kao i poslova koje im je SNS dodelio u svojoj piramidalnoj šemi pljačkanja Srbije, kaže.
– Nisu to nikakve vojske kako žele da ih predstave u svojoj grandomaniji, već bande koje čini nekoliko stotina kriminalaca, prevaranata, secikesa, nasilnika i siledžija, čija se “lojalnost” održava time što im režim žmuri na ta krivična dela. U dosadašnjim sukobima tih bandita sa narodom, glasnije su kukali banditi, čak iako smo imali prilike da vidimo da su umeli i sami sebe da prebijaju – setite se intervencije u Aberdarevoj pre nekoliko meseci. Zbog toga njihovo nasilje eskalira i sve je ogoljenije, moraju se tući oštrije jer ne mogu masovnije – ističe naša sagovornica.
Međutim, dodaje, pitam se šta bi bila ta zamišljena “pobeda” lojalista?
– Kakvo društvo, koji rezultat bi bio onaj koji bi ih zadovoljio? Da se nas nekoliko miliona “ostalih” iselimo? Da nas pobiju? Da nas pohapse? Duh se više ne može vratiti u bocu. Mi smo videli kako izgleda njihova Srbija iz budućnosti, prvog novembra prošle godine, ali 16 ljudi nije dočekalo ni da vidi narednu zoru. Zato moramo zajedno – ma kolika da je sila s druge strane. Nas ima više, naš motiv je veći i mi se borimo za najslabije i najmanje među nama, dok se oni bore samo da se ne vrate u zatvor, gde im je i mesto. ZLF je svih ovih 9 meseci sa građanima i studentima na ulicama, branimo zakone ove zemlje u institucijama i naš pravni tim brani oštećene protestante, nastavnike, medicinske radnike, sve koji trpe teror nasilne grupe SNS-SPS koja većinu ima samo u skupštinskim salama iz kojih ne smeju da izađu bez kordona “lojalista” – ističe naša sagovornica.
Mi moramo zajedno, zaključuje i napominje, „ja ne vidim da možemo ikako drugačije, naša borba i naš cilj su isti, da vratimo našu zemlju nama“.
Biljana Stojković, članica Predsedništva Demokratske stranke i profesorka Univerziteta u Beogradu, kaže za Danas da Vučić nema ni blizu tih 20 hiljada lojalista, a posebno ne onih spremnih za borbu.
– Svi smo razumeli da su to neki verni članovi stranke, osposobljeni za odbranu gazde. Umesto toga, mi na svakom mestu sukoba sa građanima vidimo iste ljude koje seljakaju autobusima, a većina ih ima ozbiljan kriminalni dosije, zbog čega se, valjda, kriju fantomkama, maskama i kačketima. Osim ukoliko Vučić pod oznakom „lojalisti“ ne misli baš na kriminalce, što nije nemoguće, onda se može zaključiti da vernih članova nema mnogo. Viđamo neke naprednjačke funkcionere u ulogama batinaša, ali pretpostavljam da oni moraju igrati ulogu lojalista – hteli ne hteli – kaže sagovornica Danasa.
Problem jeste podanička uloga policije, ističe dalje, a za dalji razvoj njihovog učešća u sukobima ne možemo biti sigurni.
– Činjenica je da neki policajci zdušno koriste priliku za nasilje nad građanima i prihvataju da deluju združeno sa kriminalcima presvučenim u uniforme ili pod maskama. Ipak, imam utisak da kordoni koji razdvajaju radikalske huligane i pobunjene građane sprečavaju, za sada, direktni okršaj. Videćemo dokle će se takvo stanje održavati i da li će policija odigrati mračnu ulogu koju joj namenjuje Aleksandar Vučić u trenutku kada on proceni da mu je zgodno – objašnjava sagovornica Danasa.
Jasno nam je svima, smatra, a jasno je i Vučiću, da postoje dva puta, a oba vode istom ishodu, dodaje.
– Prvi je da još više razbukta sukobe, da dovede do ozbiljnih žrtava i tek onda raspiše izbore. Drugi je da odmah raspiše izbore. Izbori svakako vode ogromnim tenzijama i sukobima, jer radikal mora mnogo da krade da bi ostao na vlasti, a građani to više neće ćutke gledati. Rezultat će biti, u svakoj od ovih varijanti, kraj mafijaškog režima. Nema alternative u kojoj bi umirio narod i vratio se svojoj bezbrižnoj lopovskoj vladavini – zaključuje Biljana Stojković.
Reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, Janko Baljak, kaže za Danas da je noć između 13. i 14 avgusta pokazala da je scenario u kojem lojalisti „pobeđuju“ pobunjene građanke i građane – nemoguća misija.
– Kada plaćeni kriminalci napadnu motivisane ponižene građane prednost je uvek na strani onih na čije se dostojanstvo udari. Nažalost, videlo se da policija kao ni država više ne postoji. Postoje samo uniformisana lica koja zajedno s kriminalcima brane mafijašku porodicu na vlasti. Sve je potpuno ogoljeno. Prizor izbezumljene braće u bunkeru Ćacilenda je paradigma Srbije u kojoj živimo – ističe Baljak.
On ističe da je sinoć po prvi put pomislio da li u ovakvoj zemlji bilo kakav izborni proces moguć i na šta bi to moglo da liči.
– Sve se ubrzava i jesen je stigla pre vremena. Nemoguće je slabo motivisanu policiju držati gusto rasporođenu u desetinama gnevnih gradova. Još uvek ima izlaznu strategiju da raspiše odmah izbore. Ali vreme na koje je uvek računao mu više nije saveznik – zaključuje Janko Baljak.