Mirjana Karanović: Volela bih da napravimo film o lepoti ljudskog postojanja

U karijeri ste surađivali s dramskim autoricama nove generacije poput Olge Dimitrijević, Tanje Šljivar, Maje Pelević, kao i s redateljicama poput Andree Štake i Jasmile Žbanić. Čime su vas ove suradnje obogatile, što je najdragocjenije što ste jedna drugoj dale radeći zajedno?

Sarađivala sam sa mnogo žena koje su pisale drame i koje više nisu nova generacija, nego su već postale klasici. Ja sam dočekala i Biljanu Srbljanović, ali za mene je pojava žena u pozorištu kao jakih autorskih ličnosti velika stvar, pre svega kao dramskih spisateljica, a poslije nekoliko godina su se počele da pojavljuju jake rediteljke u pozorištu, kao i na filmu.

Za mene lično je to bilo kao da mi je to izradilo samopouzdanje, iako su sve one mlađe od mene. Pre njih sam postala poznata i stekla neki autoritet kao glumica i ličnost, ali ipak je njihovo pojavljivanje bila jedna ogromna injekcija samopouzdanja. Tada sam nekako pogledala i na sebe i pomislila sam da to što se ranije nisam usuđivala na pobunu – a ta moja ranija pobuna ličila je na onu moje majke da kaže što misli, da neki put podvikne protiv nekog pritiska i prisile i neće da pristane na neke stvari.

Međutim, ovdje se nije radilo o tome, već su sve te žene zapravo osvojile kreativni prostor za koji sam ja mislila da prosto žene u tom broju i one koje ja poznajem ne ulaze ili nemaju dovoljno snage i moći da se izbore za njega. U pitanju je bio prostor koji su tokom istorije zauzeli muškarci. Ja sam tada počela da razmišljam o tome da moj kreativni prostor može da postane veći i da moje učešće u nekim projektima jeste veće nego što sam ja samoj sebi priznavala.

Do tada su za mene postojali samo redatelji – muškarci. Postojalo je par žena rediteljki s kojima sam surađivala ranije, ali one se meni nisu dopale, nisu zadovoljavale neki moj kriterij za kvalitetu. Kada sam upoznala Andreu Štaku i s njom radila njezin prvi film Gospođica, a nakon toga Jasmilu Žbanić, sa kojom sam isto radila njen prvi film, tada sam prisustvovala nečemu što je za mene bilo ravno čudu: dve mlade žene koje cvrkuću dok govore, deluju jako krhko i nežno, možda ne liče na redatelje s kojima sam ja do sada sarađivala, ne viču, ne ponašaju se bahato, super samouvereno, naprotiv, žele puno da razgovaraju – što sa redateljima muškarcima nisam doživljavala. Da ih zanima moje mišljenje.

Doživela sam tada jedno veliko otkrovenje: da osobe koje znaju šta hoće mogu na jedan drugi način, a ne samo silom i drekom, da postignu ono što žele i da u tome budu uspešne. Za mene je to jedno od ključnih iskustava poslije 2000-ih, koje je kasnije vodilo tome da ja mislim da sam ja kao žena došla u fazu – u koju su one ušle sa svojih 30-tak godina – da mogu da pokušam da napravim nešto što izlazi iz nekog mog duhovnog sveta.

Ono što mislim da je za njih bilo važno u suradnji sa mnom je poverenje koje sam im kao redateljkama dala, da one budu te koje mogu da me vode kroz neku priču koja je njima mnogo duže u glavi nego meni koja sam došla da tu ulogu igram. Smatrala sam i da je moja uloga da one osete tu podršku i da njima dam ono što ja smatram da jeste kreativna saradnja kada su gluma i režija u pitanju. Ne smatram da je režija izdavanje direktiva koje glumac ili glumica primaju i trebaju da izvrše, naprotiv – rezultat dolazi iz razmene. Sama činjenica da njih dvije postoje i da idu dalje, razvijaju svoje životne i kreativne prostore, to je za mene velika inspiracija.

Biti odabrana za sudjelovanje na Berlinaleovom koprodukcijskom tržištu koje se održalo u februaru ove godine je velika stvar za jedan filmski projekt iz Srbije. Kako ste to doživjeli?

Što se tiče filma Narodna drama, to je filmski projekat koji je već dobio veliko priznanje time što ga je francuski filmski fond Cinema du mond odabrao za manjinsku koprodukciju u Francuskoj. Taj fond je jako teško dobiti i malo ga je reditelja iz Srbije dobilo. Za mene je to bila velika stvar. 

A onda je došao i ovaj Berlinaleov događaj, na kojem smo ušli među 18 filmova. To je veliko priznanje za sve nas u timu: moju producentkinju Snežanu van Houwelingen i scenaristu Bojana Vuletića. To je priznanje da neki ljudi koji se studiozno bave filmom prepoznali potencijal ovog filma. Veliku ulogu je imalo i moje prethodno ostvarenje Dobra žena (2016.) koje je imalo dobre kritike, ali vrlo slabo igralo u kinima, osim nekoliko važnih pojavljivanjima na festivalima.

Nadam se da ćemo uspjeti pronaći dve-tri moguće suradnje s produkcijskim kućama koje mogu ozbiljno pridonijeti ovom filmu, a za to je potrebno mnogo razgovora i predstavljanja projekta. Od ideje da se taj tekst ekranizira do danas prošlo je nekoliko godina; više puta smo bili odbijeni za financiranje od srpskog filmskog fonda. Međutim, nastavili smo da ozbiljno radimo na scenariju da bi on bio još bolji. Scenarij ćemo dalje razvijati čitave ove godine. Snimanje bi trebalo da bude 2025. godine na jesen.

Kada ste gledali kazališnu predstavu Narodna drama, što vam se u njoj najviše svidjelo, zašto vas je ta predstava potaknula na filmsku adaptaciju?

Za mene je tekst Narodna drama Olge Dimitrijević gotovo idealan primer kako jedna opasna i neprijatna tema za ovaj moj balkanski narod može biti predstavljena na način na koji taj narod to može da primi punim srcem.

Mi, s jedne strane, imamo predrasude i negativne ideje o istospolnim ljubavima i vezama, u smislu gađenja i odbacivanja, etiketiranja da je to neprirodna i đavolja stvar, a s druge strane, u tom istom narodu imate ogromnu empatiju prema ljudima koji pate i koji su bespomoćni. I kada tu postoji nešto što je muzika, i kada se ta patnja poveže s nekom sopstvenom patnjom, što mi svi nosimo kao deo duhovnog nasleđa od prethodnih generacija – to je ta usamljenost i borba za ljubav i pažnjom, podrškom.

Ono što je Olga napravila s tim tekstom je da je on diverzija koja zapravo mami gledaoce da saosećaju sa dvema mladim ženama koje se zaljubljuju jedna u drugu i njihovim problemima i jadima, pa i da navija za njih. Uvek sam smatrala da je moja uloga kao ljudskog bića da se borim za one koji su bespomoćni i slabiji od mene, koji su stradali. U ovom društvu imala sam mnogo prijatelja koji su bili gej i zalagati se za njih za mene je bilo potpuno prirodno. Ali film koji radim nije aktivizam, on je umetničko delo i priča koja ne treba da bude pamflet, nego da vas uvuče u nešto pored čega ste do sada prolazili, a niste znali da postoji.

Zahvat adaptacije iz drame u film uvijek je velik zalogaj, i kada govorimo o filmskom jeziku i producentskom izazovu.  Što je u ovom slučaju najvažniji režijski i scenaristički cilj? Kakav film želite napraviti?

Volela bi da napravimo film o lepoti ljudskog postojanja koje se ne sastoji u prekrivanju nedostataka ili maskiranju, udešavanju, nego u autentičnosti. I zato želim da u tom filmu prikažem i lepotu ljubavi i odvratnost netrpeljivosti, površnosti i mržnje, veličinu žrtve. Želim da prikažem živopisnost društva bez namere i potrebe da osuđujem i morališem.

U vizualnom smislu bi volela da napravim nešto što je prelepo i blatnjavo, pa tako neumiveno ima svoju uzbudljivu lepotu. Još uvijek sve to kuham u svojoj glavi i taj film neće zavisiti samo od mene; svi koji će na njemu raditi će u to ugraditi deo sebe.

Bili ste gošća konferencije Žene u filmskoj industriji održanoj prije nekoliko godina u Zagrebu. Je li se od tada na ovom polju nešto promijenilo za žene, ne samo redateljice, u filmskoj industriji?

Sve više žena piše scenarije i snima filmove, prije svega zato što sve više devojaka i žena vide da bavljenje filmskim svijetom postoji kao realna mogućnost za njih. Ranije nije bilo žena koje bi im mogle biti uzor, pa to više nije nešto što je za njih samo mašta.

I dalje postoji disproporcija između žena i muškaraca u filmskom svijetu, ali za razliku od vremena kada sam ja počinjala, mislim da se približavamo vremenu kada se više neće biti potrebno o tome razmišljati, neće biti potrebne preporuke za uspostavljanje rodne ravnopravnosti u industriji, nego će to biti normalna stvar. Pritom ne mislim nužno na ove naše krajeve, jer čovječanstvo se ne razvija tako pravolinijski; u mnogim sredinama te rodne uloge su još uvijek vidljive. Borba za istinsku ravnopravnost još uvijek nije završena, ali ona će biti sve lakša i lakša. Ja sam uvijek bila malo veći optimista nego što je to realno, ali je činjenica da se stvari mijenjaju. Nikada se više nećemo vratiti na staro.

Koje su ženske protagonistkinje u srpskoj kinematografiji za vas bile inspirativne i koje su na bilo koji način važne za regionalnu kinematografiju jer nadrastaju otužne, stereotipne standarde prikazivanja žene u jugoslavenskom i i regionalnom filmu?

Ja sam bila tinejdžerka 70-ih godina. Ogromna inspiracija bila je i ostala Milena Dravić, ja mislim da je ona veća od svih muškaraca koje danas u Srbiji tretiraju kao velikane srpske i yu-kinematografije. Bila je od svog početka do kraja sjajna, moćna.

Zatim, za mene su bile zanimljive pojave Milja Vujanović i Jagoda Kaloper. Bile su to dovoljno drske i bezobrazne, umetnički hrabre, da prekorače granice koje je društvo postavljalo pred žene, a koje je većina drugih uredno poštovala, što iz sopstvenih uverenja, što iz straha da ne budu označene na bilo koji način. Među novim generacijama tu je Jasna Đuričić koja bi u duhovnom smislu mogla da stane pored mene i za koju bih mogla da kažem da je moja sestra po filmu i po glumi. 

Nisam imala mnogo uzora u domaćoj kinematografiji, više sam ih imala u stranim filmovima. Evropske glumice Barbara Sukowa, Hanna Schyhulla, Anna Magnani, Giulietta Masina i Amerikanka Meryl Streep bile su heroine moje mladosti. 

Antonela Marušić/ Voxfeminae