Stevan Kragujević: I. Andrić u svom domu
“Sve ima svoje granice.”
Kako je jednostavno ponoviti te reči banalne klasične istine. Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici. Uostalom, u detinjstvu, dok su čovekove snage nerazvijene, pitanje granica i ne postavlja se pred nas, jer se ozbiljno i ne sukobljavamo s njim; tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši obračuni sa granicama, a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših snaga i našeg trajanja.
Tada je i samo naše postojanje , kao takvo, nerazdvojno vezano sa pojmom granice, i to svuda i u svemu. I naši najveći usponi i “uspesi” u stvari su samo granice naših moći i nastojanja , tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. Ono što ponekad u svom ili tuđem životu nazivamo “vrhunac sreće”, samo je jedna od tih granica, a naš grob, koji nas pouzdano čeka negde, u zemlji ili u kamenu, poslednja je od naših granica. Tek kad jednom i njega, zajedno sa nama, nestane u prostoru i sećanju, možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući, valjda, u bezgranično carstvo nepostojanja.
Ivo Andrić, iz Znakovi pored puta